Како су заташкани ратни злочини почињени над војницима ЈНА у Словенији

Тужилаштво у Београду које води истрагу о ратним злочинима почињеним раних деведесетих година од стране словеначких паравојних снага (Територијалне одбране) и полиције дошло је до важних снимака који разоткривају шта се догодило 29. јуна 1991. године близу граничног прелаза Шкофије у Словенији. Тада је словеначка полиција, у време када је на снази било примирје, ликвидирала тројицу припадника југословенске војске.

Тужилаштво за ратне злочине истражује сумњу да је код варошице Шкофије јуна 1991. извршен ратни злочин; ликвидирани су голобради регрут Неџмедин Османи (1970) из Војне поште (ВП) 7640/11 Илирска Бистрица, грађанско лице Бранко Седлар (1954) из ВП 9481 Ријека, и капетан ЈНА Слободан Пантелић (1946), ВП 7640 Илирска Бистрица.

ПЛАНИРАНА ЗАСЕДА

Тог дана су припадници словеначке полиције, упркос примирју, зауставили возило ЈНА које је из касарне кренуло по хлеб и наредили возачу да се врати натраг, пославши војнике савезне војске директно у клопку. Возило ЈНА је код Шкофија упало у заседу словеначких снага. Убијена су тројица од шесторице припадника ЈНА у „пинцгауеру“, а онда су словеначки полицајци пришли возилу и тешко рањеног Седлара убили пуцњем у груди, а Османија хицем у потиљак. Тела су потом изнели, возило померили и по њему запуцали са свих страна како би изгледало да су погинули у борби. Затим су тела вратили, остављајући много трагова.

Душан Братић, пуномоћник породица убијених војника, наводи да су тројица војника убијена и рањена услед забрањеног и кажњивог начина ратовања, такозваних ратних перфидија, што је поступак који има за циљ да противнику улије поверење, а заправо је права намера да се то поверење изневери. То је употреба недозвољеног начина ратовања и представља кривично дело против међународног хуманитарног права.

У том злочину посебно привлачи пажњу то да о свему томе словеначки медији и државни органи већ више од три деценије ћуте, и цео случај би и остао завијен у мук да у Србији није покренута истрага 32 године касније. Намеће се питање – како је то могуће? Одговор на то питање нам даје наслутити друга, слична афера – случај Холмец, где се такође догодио напад словеначких оружаних снага на караулу у којој су били војници ЈНА; ту су словеначке оружане снаге заправо починиле први ратни злочин на територији тадашње СФРЈ.

И ту чињеницу већ више од 30 година здушно прикривају готово сви словеначки медији и политичари. Словеначка страна наиме тврди да, иако је сукоб однео пет живота уз девет тешко и пет лакше рањених војника ЈНА, „анализе показују доследно поштовање одредби међународног војног и хуманитарног права“.

НЕПРИЈАТНИ СНИМЦИ СВЕДОЧЕ

На прелазу Холмец је после два дана борби група регрута ЈНА одлучила да се преда 28. јуна 1991. године. Шесторица се предала и у то име високо над главом подигла бели чаршав. Словеначка страна је узвратила рафалном паљбом. Шест припадника ЈНА, иако су се предали, покосили су меци словеначких снага. Догађај је снимила аустријска државна телевизија ОРФ. Два регрута су била тешко рањена, четири лакше.

Када је снимак изашао у јавност, појавила су се и имена тројице војника ЈНА за које се тврдило да су пали код карауле Холмец, уз оптужбе да су жртве ратног злочина. На то је међу првима тада упозорио словеначки Хелсиншки монитор. Онда се испоставило да су сва тројица пала у борби на другој локацији. Хелсиншки монитор се нашао у жижи бесних критика домаће јавности, па чак и прогона на словеначким судовима. Што је искоришћено као основ да различити словеначки државни органи у потпуности оспоре наводе да се у Словенији догодио икакав ратни злочин током сукоба са ЈНА 1991. године.

Чињенице, међутим, сведоче о другачијем развоју догађаја – пуцњи на војнике који су се предали јесу ратни злочин. Јесте да од последица тог злочина нико није смртно страдао, али је шест регрута рањено. Негирање навода о „убиству три војника ЈНА“ вешто је искоришћено да се у јавности (словеначкој и страној) створи утисак да злочина није ни било. Љубљанском дневнику „Словенске новице“, новинама које су у Словенији прве извештавале о „ратном злочину код Холмеца“ 1999. тадашњи словеначки премијер Јанез Дрновшек је чак доставио дискету са „закључцима“ словеначке тајне службе (СОВА) да наратив о том злочину „шире српска обавештајна служба и њихови агенти“.

У међувремену се иза кулиса плела политичка завера у циљу прикривања словеначких злочина током сукоба са ЈНА јуна и јула 1991. године, а коју су из речи у дело спровели владајући политичари у Љубљани и Београду. Да је постојала спрега како би се заташкали словеначки злочини, потврдила су ми два добро обавештена извора. Према тим тврдњама, тадашње Министарство одбране Србије помогло је Словенији да гурне под тепих, а потом и затвори „аферу Холмец“, пратећи упутства „с врха“.

СРАМНО ЋУТАЊЕ БЕОГРАДА

Уместо да помогне у раскринкавању и осуди починиоца ратног злочина код Холмеца, српска власт је, са тадашњим председником Борисом Тадићем на челу, понудила „потпуно другачију верзију догађаја“. Тадашњи министар одбране Зоран Станковић је чак минирао сваки даљи покушај рашчишћавања тог случаја у Словенији одлучним тврдњама да није дошло до ратног злочина код Холмеца. Ту тврдњу су оберучке зграбили словеначки органи како би цео случај послали у заборав. Владимир Вукчевић, бивши тужилац за ратне злочине у Србији, оценио је да су прави разлози за Станковићеву конференцију за новинаре, на којој је изнео речене закључке, политички највероватније.

„С обзиром на то да познајем његов карактер, сигуран сам да је конференцију за новинаре организовао по нечијем налогу. Нема логике да је јавно иступио баш у време када је Холмец у Словенији узбуркао сву тамошњу јавност. И друго, шта је он то саопштио а што је било толико важно да заслужује конференцију за штампу: да ти војници нису тамо погинули. Где у овоме видите интересе Србије и Савезне Републике Југославије?“, питао је Вукчевић.

Јер заправо је на Холмецу, након јасне најаве предаје, полагања оружја и подизања беле заставе, пуцано на шесторицу војника, при чему су С. К. и М. В. (идентитет обојице је познат аутору) тешко рањени, док су остали регрути прошли са лакшим повредама. Према добро обавештеним изворима, један од војника који се предао и на којег су пуцали припадници словеначких оружаних снага био је Словенац.

УГРОЖЕНА ЕВРОПСКА БУДУЋНОСТ

О свему томе је српско Тужилаштво за ратне злочине прикупљало изјаве сведока, и путем међународне правне помоћи 2006. године. Интервенција тадашњих српских власти како би се негирао злочин код Холмеца била је плод договора са врхом словеначке Владе. Из Словеније је био „наручен и усаглашен“ посебан „извештај Министарства одбране Србије из 2006. године“ у коме стоји да регрути ЈНА код Холмеца нису убијени. Истовремено је, у истом саопштењу, лукаво прећутана друга, ништа мање важна чињеница – да су одмах после предаје регрута ЈНА словеначки полицајци и припадници Територијалне одбране рафалима покосили не тројицу већ шесторицу ненаоружаних војника ЈНА.

Према међународном ратном праву и обичајима ратовања, забрањено је не само убијање него и рањавање, наношење повреда и свако нехумано поступање према противнику који је положио оружје! И ту лежи и одговор на питање зашто сви ти злочини све до дана данашњег нису расветљени и процесуирани. Таквом резултату није допринела само податност тадашњих српских власти већ и потпуно одсуство било какве иницијативе од словеначких органа гоњења када су у питању злочини које су починили „мангупи у сопственим редовима“.

У заташкавању њихових злочина помагали су сви – од Владе преко истражних органа до медија.

Оне који се питају зашто би државни врх Србије имао интерес да прикрива словеначке злочине? – треба подсетити да службена Љубљана, без обзира на тренутно владајућу политичку опцију, нештедимице експлоатише фразу да је „Словенија неопходна Србији на путу ка Европској унији“. Али ратни злочини, на срећу, не застаревају…

Светлана Васовић-Мекина
Извор: Печат, 26.05.2023.