У сложеној мрежи злочина које је организовала влада или које су самостално починили окупациона власт и комити посебно значајно место заузимало је насиље, пре свега сексуално, које су претрпеле жене. То није био само низ силовања које су починили војници, већ и специфично понашање које су исте те власти одобравале и охрабривале.
Након свештенства (и виђенијих људи) највећом препреком бугаризацији у ствари су сматране жене: оне су одгајале децу у духу српске традиције, упућивале их и подстицале на мржњу према Бугарима како би се што оштрије супротставили сваком приближавању бугарској култури.
Жене су, према подацима Међусавезничке комисије, претрпеле најгори третман. Тукли су их не само у селима у којима је почињена већина злочина, већ и у градовима. Обично су их ударали по трбуху, а многе од њих су због тога побациле. Премлаћивање је било праћено недоличним излагањем, јер су их терали да се скину пре него што су их тукли; било је и неколико случајева у којима су их тукли по гениталијама.
Жене су од почетка сматране својеврсним ратним пленом: „Жене старије од 10 година су ваше“, наређивали су официри својим војницима када су улазили у места. Једна жена је сведочила у вези с тим:
12. новембра 1915. године, током окупације нашег села од стране бугарске војске, петнаест војника дошло је код мене да преноће. Осим што су опљачкали кућу, силовали су ме и тукли док им нисам рекла где је моја 14-годишња ћерка Зора. И њу су силовали.
Масовне размере силовања потврђене су вишеструким сведочењима. У једном од њих, др Де Медонса известио је следеће о Штипу:
Као специјалиста за женске болести имао сам прилику да прегледам многе жене и девојке из Штипа и околине. Све те жене и девојке које сам прегледао биле су или заражене венеричним болестима или су биле остале у другом стању. На моја питања све су ми одговориле да су их обешчастили бугарски официри или бугарски војници, а велика већина њих казале су да је то било насилно. По казивању прегледаних жена и девојака, било је и случајева да су по пет, шест наоружаних војника упадали у куће и силовали женскиње.
Њихове вике и јауци нису им ништа помагали јер им нико није смео притећи у помоћ. Сем овога, као лекар општине штипске имао сам прилике да свакодневно видим по неко мртво новорођенче које је насилно побачено пре времена. Ту децу смо обично налазили у кориту реке Брегалнице, око воденице и у опште око воде јер овдашњи свет верује да се таква деца не смеју сахрањивати већ треба вода да их однесе.
А председник општине једног турског села после рата је посведочио о следећем:
Бугарски војни и цивилни службеници извршили су велики број силовања над муслиманским женама и девојкама из општине Иберлија. Често би доводили групе од пет или шест жена у општину, искористили их и пустили да иду, па доводили друге. На тај начин практично ниједна жена није остала необешчашћена.
Неки сведоци, када су групе мушких становника хапшене и задржаване на неколико дана, уверили су се да је сврха њиховог хапшења била да се олакшају масовна пљачка и силовање. Тако је било и у Броду, на основу приче једног сведока:
[…] Када су Бугари дошли у Брод, почели су систематски да уништавају наше село. Шта су урадили сса женским светом то само ми знамо. Ја знам да су преко ноћи затворили све људе у апси како би бугарски војници могли лакше ићи по кућама и чинити разна насиља над незаштићеним женским светом. Бугарски војници, а и официри нападали су жене и девојке усред дана, а ноћу су ишли од куће до куће и силовали девојке.
Жене су убијане након што би их силовали или су их силовали војници који су боловали од венеричних болести. Када је једна жена, присиљена да живи у ужасним условима у нишком затвору у коме су затворенике мучили глађу, а жене силовало 10 или 15 војника заредом, превезена у врањску болницу јер је била болесна, видела је „око 100 Српкиња заражених венеричним болестима које су им пренели бугарски војници и официри“. Једна од заражених жена рекла је:
Бугарски војници наредили су Теодору Ристићу из Тројака да ме одведе у кућу Николе Коњевића у којој сам радила. Понудили су ме неком војнику који ме је силовао, упркос томе што сам имала само 15 година. Заразила сам се и због тога сам морала да се подвргнем четворомесечном лечењу у болници у Ускубу (Скопље).
Док је у једном другом случају грчки конзул у Скопљу, пре него што је послат на друго место, приметио да су силоване све српске жене и девојке са старих граница које су још биле у граду, а он је био сведок како је око 600 жена за које се веровало да су оболеле од венеричних болести утоварено у отворене вагоне који се обично користе за превоз песка и угља и послате ка непознатом одредишту на северу.
Више сведочења потврдило је учешће власти и систематску природу сексуалног насиља. У Тетову су изабране најлепше жене које су подељене у две групе и уписане у један регистар. Прва је требало да буде доступна официрима, а друга подофицирима: жене су потом позиване у полицијску станицу где су силоване у просторији посебно намењеној за то.
Још један пример навео је на сумњу да је масовно силовање део пројекта бугаризације становништва. У селу Мировче многе силоване жене о томе нису желеле да говоре због срамоте; али Јелена Стојановић, већ мајка четворогодишњег детета која је после силовања затруднела, одлучила је да тај инцидент пријави општинским властима. Уместо да добије помоћ, присилили су је да не изврши абортус и послали полицајце да присуствују порођају како би обезбедили да све прође у реду.
У другом случају, једна мајка је посведочила:
Када су Бугари ушли у наше село у октобру 1915. године, војник из одељења за везу 41. пука по имену Ристов дошао је до наше куће и напао нас. Ја, моја снаја и моја стара мајка побегле смо ка шуми, али моја осмогодишња ћерка Талијанка остала је код куће. Ристов ју је узео, затворио се у собу и бацио је на кревет. Провео је целу ноћ с њом и више пута је силовао. Када сам се сутрадан вратила кући, затекла сам своју ћерку болесну у крви, са блузом и хаљином такође крвавим. Чак је и ћилим поред кревета био крвав.
Одмах сам узела кћер у наручје и отишла код команданта да то пријавим, а он ме послао код лекара који је све потврдио. Ристова нису нашли, због чега су ме позвали код команданта у Власотинцу а одатле ме послали у суд у Врању. Записали су моје сведочење, али нису ми помогли, рекавши да ће казну одредити главни суд у Скопљу. [...]
Понела сам бугарским властима крваву блузу и хаљину да их прегледају и чувала сам их скоро три године. Онда сам их бацила, јер су избледели.
Сумње су потврђене речима новог велеског епископа Мелентија 27. септембра 1916. Када је отишао у место Богумили, позвао је становнике у цркву на литургију. Након литургије одржао је говор у којем је рекао да жене не би требало да одбијају бугарске војнике, већ да, напротив, морају да затрудне, јер то није грех. Ако би се њихови очеви вратили са фронта, морале би да им одговоре: „ви сте стари Срби, ми млади Бугари“.
Укратко, силовања су вршена у великом обиму.
И често је томе било тешко посведочити, јер су се жене тога стиделе: упркос томе, велики број болесних жена и многа деца која су се родила упркос одсуству мушкараца потврђују ову теорију. Силовања су се дешавала свуда: током претреса, интернирања (или претњи интернирањем). И у овом случају злочини су почињени уз најекстремнији садизам: мајке су силоване пред ћеркама и обрнуто, жене су силоване пре или после мучења.
Текст је преузет из књиге "На Балканском фронту"
Аутора историчара Милована Пизарија
Књига је објављена 2021. године