Међу њима је и 9-годишњи Брано Вучетић. 16. септембра 1992. године Брано је остао сироче без мајке Радојке. Убили су је Орићеви војници у заседи на регионалном путу Братунац-Бјеловац.

14. децембра 1992. године припадници 28. дивизије тзв. Армије БиХ под командом Насера Орића, дошли су наоружани до зуба из Сребренице у Бранин Бјеловац (општина Братунац), у његово двориште и његову кућу. И како Славка Матић којој су тог дана побили целу породицу каже:
- „Убијали су редом. И мало и велико и мушко и женско и старо и младо...“.

Међу 68 убијених Срба тог дана био је и Бранин отац Радован и 17-годишњи брат Миленко. Брано је остао сам на свету, али ту се његова трагедија не завршава. Ранили су га и тако крвавог заробили и одвели у сребренички логор. Тамновао је Брано 56 дана са још двоје деце Филиповића, седмомесечним Немањом и трогодишњом Оливером. Зликовци нису имали милости ни према заробљеној деци.

Иста судбина задесила је и 15-годишњег Цветка Ристића.

Месец дана касније, 16. јануара 1993. године исти они који су заробили Брану Вучетића и побили му породицу, поновили су злочин. Само овај пут напали су Скелане, односно засеоке Кушиће, Ћосиће и Калиманиће у општини Сребреница. Убијали су жене, децу и старце. Међу њима Цветковог оца Новака, мајку Иванку, сестру Митру.
16-годишњег брата Мићу одвели су у непознатом правцу. За посмртним остацима брата Миће, Цветко и данас узалудно трага.

Тог 16.  јануара иза Насера Орића и његових крвника, остала су  згаришта, 69 недужних српских лешева и Цветко на свету сам.  

На стотине  српских села и заселака избрисано је са лица земље и у општинама: Милићи, Власеница, Зворник, Шековићи и Осмаци.

Нападе су углавном вршили на велике православне празнике: Божић, Српску Нову годину, Ђурђевдан, Видовдан, Петровдан,...

И данас 30 година касније нема казне за злочинце!

Ни Хашки трибунал, а ни домаће правосуђе није изрекло нити једну адекватну правоснажну судску пресуду за злочине над Србима  у Подрињу и Бирчу. Што значи да џелате Насера Орића и његове саборце овоземаљска казна ни до данас није стигла.

Време  пролази, сведока и злочинаца је све мање јер биолошки нестају, а статистика правосуђа биће неумољива и Србима не иде у прилог.

А Брано Вучетић и Цветко Ристић са почетка приче су данас одрасли људи. Брано са 20 гелера у телу живи и ради у Братунцу и за себе каже да је најбогатији човек на свету. Његово богатство су син Вукан и кћерка Рашка.

Цветко се дигао из пепела и уз помоћ добрих људи сазидао кућу у својим родним Кушићима. После 11 година брака, прошле године је обема рукама пригрлио синове Новака и Јована.

И на крају и Брано и Цветко имају исту филозофију живота, кажу:
- "Да мрзим, не знам и нећу. Да заборавим, не могу никада. А деци кад довољно порасту објаснићемо зашто немају баку, деку, стрица и тетку као сва остала деца. Све људе исто гледамо, а нељуде ће стићи заслужена Божија казна.“

И Брано и Цветко су данас овде са нама!

Моја порука за крај је да чувамо успомену и негујемо културу сећања на све невине српске жтрве у 20. веку!

Да говоримо о злочину над Србима и боримо се за правду како нам се злочини не би поновили!

Да будемо јединствени у очувању Републике Српске јер је она гарант слободе и опстанка Срба на овим просторима!

„Мир вашим костима
крај друмова прашних,
покој вашој души
после мука страшних“

Нека је вечна слава и хвала свим Србима који су своје животе уградили у темеље Републике Српске!

Аутор: Радојка Филиповић,
предсједница Скупштине
Републичке организације породица заробљених
и погинулих бораца и несталих цивила
Републике Српске

У Братунцу 2. јула 2022.