"Рођен сам 1906. године у засеоку Барне Њиве, на лијевој обали Дрине, сат хода од Фоче (старом цестом према Миљевини).

Кад је у љето 1914. почео Велики рат, тројица мојих стричева: Митар, Јово и Ђорђo, мобилисани су у аустријску војску. Иначе, сви смо живјели у једном домаћинству са дједом и бабом. Ожењени су били једино мој отац Симо и стриц Митар. У кући међу дјецом причало се о рату и војницима. Почетком јесени преко наших села наишла је црногорска војска.

Војници су пуцали, дозивали се, палили стогове сијена да обиљеже докле су стигли. Отишли су према Трнову и Сарајеву.

Кад су се враћали од Сарајева и ми смо, не знам зашто, али знам да се морало, кренули од куће и прешли на десну обалу Дрине. Нисмо били сами. Доста српског народа ишло је на другу страну Дрине. Гонили смо стоку, водили натоварене коње, носили завежљаје. Прве вечери смо преноћили у пилани у Драгочави, а онда смо једно вријеме становали у кући Малиша. Касније смо прешли у Житин код Бастаха и смјестили се у некој напуштеној кући. Ту смо провели зиму и читаво љето. Сјећам се да смо крајем љета сушили крушке. Али у јесен 1915. на Дрини је почела топовска грмљавина. Црногорци и Аустријанци су почињали нову битку. Ми смо морали ићи даље.

Стигли смо у Пиву (Црна Гора), у село Никовиће. Потјерали смо и стоку. Кућа Вишње Никовић била је наше ново боравиште. Још је увелико била зима кад су аустријски војници дошли у село. Црногорска војска је одступила. Под војничком пратњом, заједно са нашом стоком и имовином коју смо носили, спровели су нас на Шћепан-поље. Ту се слегло доста народа. Од поњава, ћебади, улгија и покривача народ је направио шаторе. Земља мокра од сталне сусњежице. Дјеца се шћућурила око слабих ватри. Одрасли доносе однекуд мокрог грања које тешко гори. Мрзнемо се и гладни смо. Војници су нам отјерали стоку. Моја стрина коју смо звали Лућанка (жена стрица ми Митра) успјела је да краву и два вола пребаци својој родбини на другу страну Дриие.

Кроз неколико дана стиже наређење за покрет. Не знамо куда, али идемо. Народ натоварен стварима, жене са дјецом у наручју. Дуга колона нејаких, старих, промрзлих и изнемоглих под војничком пратњом гамиже путем поред Дрине. Пролазимо Фочу. Устиколину, Горажде. Требало нам је два дана док смо по невремену стигли до жељезничке станице у Устипрачи. Успут је умрло неколико дјеце и стараца. Сахранили су их одмах поред пута. У Устипрачи улазимо у воз.

Теретни вагони хладни, а народ изнемогао, полужив, гладан, уплашен. Дуго смо се возили у тим вагонима. Често су стајали на неким станицама и на скретницама. Не сјећам се колико дана смо путовали. Знам да је у вагону било тијесно. Мајка ми је дуго и тужно плакала, јер је у возу умрла моја четворогодишња сестра Даница. Нисмо је могли сахранити. Мајка је прекрила неким капутом, плакала поред ње и тек након два дана у Добоју, гдје смо сви изишли из вагона, отац и дјед су изнијели моју мртву сестру и сахранили је. И у другим вагонима је било мртвих.

У Добоју су нас смјестили у неке бараке и коњушнице. Унутра је било прљаво, неуредно, једва смо нашли довољно мјеста да легнемо. Били смо необучени, поцијелани, без обуће и преоблака. На путу смо прозебли и изгладњели. Хиљаде људи, жена и дјеце лежало је по коњушницама. Почело је масовно поболијевање. Никакве бриге, никакве лекарске помоћи. Дуго путовање, глад и студен учинили су своје.

Кроз неколико дана умрла ми је сестра Стоја. Имала је шест година. Однијели су је на гробље са много друге мртве дјеце која су свако јутро изношена из коњушница. Убрзо је умрло и двоје мале дјеце моје стрине Лућанке. Све нас је мање остајало у животу. Готово да смо стално гладовали. Изјутра би нас истјерали напоље онако необучене и болешљиве и у дугачким редовима смо чекали на порцију већ хладне супе. Тешко је то све било издржати. Многи су умирали стојећи у реду за храну.

И одрасли су почели да умиру. Ускоро се разболио и мој отац Симо, за неколико дана је умро. Свако јутро су неки људи долазили да покупе мртве, а мртвих је бивало све више. Товарили би их на кола, слагали једне на друге, по 20-30 заједно и носили. Здрави мушкарци су ишли свако јутро да копају раке.

У једну раку би сахрањивали по 50 до 100 мртвих. Из једне велике раке близу логора потекла је каналом крв. Послије су раке копали даље од логора. Дјед Стјепан нас је храбрно, бринуо о нама, соколио нас, привијао уза се, покривао ноћу, бдио над нама. Био је снажан човјек. Уз њега смо се осјећали и сигурни и заштићени. Али се и он разболи. Однијели су га у логорску амбуланту која је била пуна болесника. Без њега смо одједном остали сирочад, уплашени, изгубљени.

Причао ми је послије Крсто Вуковић из Устиколине да је лежао близу дјела у амбуланти. Увече, прије neго што ће умријети, дјед је изгубио говор, а наслућујући блиску смрт, давао је Крсту мимиком неке неразумљиве знаке показујући руком испод лежаја. Крсто га није схватио. Кад су ујутру дієда изнијели мртвог и кад су болнничарке подигне лежај, настао је међу њима метеж. Међу собом су се погурале, јер је свака хтјела да уграби тј. украде коју кесу златника више.

Мој дјед је, наиме, био богат човјек са пет-шест кеса златника које је носно са собом, а све је завршило у грамзивим рукама логорских болничарки. Крсто Вуковић је послије дуго година са жаљењем причао како је читаво једно богатство отишло у неповрат само због тога што није могао да одгонетие поруку мог дјела који му се упорно обраћао тешко разумљивим знацима. У Добојском логору нису били заштићени ни животи људи, ни њихова имовина.

Ко је претекао жив, запамтио је грдне муке.

Према нама су поступали као да нисмо људи, псовали су нам српску мајку, мртве сахрањивали у заједничке гробнице, без имена и без ознака, да не биљег не остане, да нам се траг затре.

Не знам шта смо им били криви... И јесу ли било коме могла бити крива дјеца која су тек учила прве ријечи? Дјеца која су се правијала уз мајчине груди и тако умирала, изнемогла од плача и глади, на рукама немоћних и болесних мајки, рођака. Нечујно су се склапале очи хиљадама дјеце, беспомоћно и болно. Они који су нам могли помоћи били су суровији од зле судбине.

Сваки наш корак праћен је њиховом мржњом, а масовно умирање српског народа јачало је задовољство на виховим лицима. Ко би могао знати број мртвих у том несретном логору? Ко би могао избројати жртве страшног безумља. Није их нико ни бројао! Нико, у ствари и не зна колико је мртвих засуто земљом поред ријека Босне и Усоре. Нисам могао разумјети што нас муче и тјерају у смрт. Нисам могао схватити објашњење да је све због тога што смо Срби. Народ је само ћутао. Готово да се данима није чула ријеч, осим потмулог плача дјеце.

Било је то доба умирана. Владала је језива тишина смрти.

Послије страшног добојског помора оно што нас је још остало у животу смјестили су у вагоне. Дошли смо у Мађарску, град Шопрон, па поново у логор.

У Шопроњу је било другачије, имали смо и хлеба и мјеста за спавање. Ту ми је умрла мајка Аница. Сјећам се само кад су је ујутру понијели на носилима у амбуланту. Стајао сам на вратима и ћутећи гледао куд је носе. Кад су носили поред мене, она је испружила руку и помиловала ме по коси. Једва чујним гласом је рекла "Не бој се, Милоше!". Нисам је више никад видио.

О нама је бринули стрина Лућанка. Успјела је да од логорских власти добије одобрење да се вратимо кући. Доказала је да јој је муж тј. мој стриц Митар, аустријски војник и да због тога заслужује другачији третман. За мене и сестру је рекла да смо њена дјеца, па је као супруга аустријског војника ослобођена логора. Послије рата ћемо дознати да је мој стриц Митар погинуо кар српски добровољац Боју на Добруџи 1916. године, али то тада логорске власти нису могле знати.

Бака, стрина Лућанка, сестра Јока и ја вратили смо се кући 1917. године. Али у кућу нисмо могли ући. Док смо били у логорима, аустријске власти су у нашу кућу населиле неку муслиманску породицу и то однекуд из далека. Стрина Лућанка је са великом муком испословала да нам се врати наша кућа и да се смјестимо под кров. Прошле су двије и по године потуцања по избјеглиштву и логорима.

Зао удес судбиние и непреболне ране трајно су ми у сјећању.

Забиљежио: Стево Ћосовић 

Текст је преузет из књиге
"Споменица мученицима Добојске интернације"

Кроз Добојски логор је прошло само од 27. децембра 1915. до 5. јула 1917. године: 16.673 мушкарца и 16.966 жена и дјеце из БиХ, а са интернирцима из Краљевине Србије, као и Црне Горе... број се пење на 45.791 ("Напор Босне и Херцеговине", стр. 220, аутора Пера Слијепчевића, 1929. год)