Прије 28 година на Светога Саву распуштен је задњи Државни концентрациони логор за Србе - Силос у Тарчину. Распуштен је два мјесеца по завршетку рата и сигурно је најозлоглашенији логор какав на српској страни ни у сну није постојао у тадашњем Српском Сарајеву.

Познавао сам и познајем већину логораша, јер сам са тог краја и знам све њихове муке у тих 1357 дана постојања ДКЛ Силоса. Пола моје фамилије је прошло кроз тај казамат и кроз логоре у мојој школи "Девети мај" у Пазарићу и касарни Крупа, из којих су сви касније пребачени у ДКЛ Силос. Више од 600 њих је прошло кроз зидине "Силоса".

Занимљиво је да је "Силос" распуштен на исти дан као Аушвиц (нацистички конц. логор у Пољској за вријеме Другог свјетског рата), а по свједочењу Вељка Савића који је био у Аушвицу и Силосу, услови у Аушвицу су били хотелски на спрам Силоса. Темпаратура у Силосу је увјек за десетак степени нижа већ напољу, а сунце нигдје не улази у ћелије.

Најмлађи логораш је мој друг Лео Капетановић и имао само 14 година, а најстарији је Васо Шаренац са својих 85 година. Затворених је било и 11 жена, од којих једна у шестом мјесецу трудноће. Силос је постао и вјечна кућа за 24 логораша који ту тортуру нису издржали или су убијени.

Кад су, чини ми се, Италијани из међународног Црвеног Крста пронашли логор и ушли у њега, сви до једног су поврачали, а један новинар који је био са њима изјавио је, да никад није видио страшнији призор. Мени су поред све крви и страдања у рату убједљиво настрашније слике рата које памтим оне кад послије размјене видим неког од логораша.

То су били живи лешеви и осим очију на њима није било ништа што подсјећа на живе људе. Покојни ђед Драго није имао више од 35 кила и у ћебету смо га унијели у стан након размјене, а то је било 2. децембра 1992. Ви сад замислите оне који су остали до краја рата.

О тим данима тамновања често причам са својим другом Драгишом, који има најдужи логорашки стаж у протеклом рату од 1.355 дана. Њега сам упознао ту ноћ послије размјене кад је дошао у кафану гдје сам радио и до дана данас памтим тај поглед на све нас, пун среће и слободе. Срећније очи до данас нисам видио. Имам и слику из новина њега, брата му и оца у загрљају од које ми и данас крену сузе. Драгиша ми је један од најбољих пријатеља и један једини пут поред "Силоса" послије рата сам прошао са њим, па памтим и тај призор. 

Прочитао сам и много књига у животу, али најдуже сам читао "1.335 Дана" или како је покојни Митрополит Амфилохије назвао Сарајевски Аушвиц, а коју је написао мој стриц Ђоко Шувајло. Једноставно нисам могао брзо читати јер познајем их све и потресе ме сво то страдање. А у мојој фамилији тај Савиндан је најрадоснији дан, јер након четри године сви смо били скупа и на истој страни.

Занимљиви је да су по поласку на размјену тај дан стражари рекли логорашима да не брину и да сви иду за Америку, Аустралију и Канаду, јер су Арапи платили визе и пут за њих. Тако је и било и сви су расељени да нема свједока.

Сарадник АИД: Винко Лале

Логор Силос је изгубио статус концентрационаг логора, јер је Винко Лале као свјеок одбране посвједочио да му је у посјету долазила жена. Данас је он, замислите то чудо - предсједник логораша из "Силоса" и подпредсједник логораша Републике Српске, мада је у "Силосу" био само два мјесеца и то у повлаштеној просторији (не ћелији, већ просторији) и са храном какву су имали стражари. Он није једини, има их неколико и о њима сам писао раније, а сви су награђени добрим позицијама и фотељама.

ДКЛ Силос је посјетио и сам ратни вођа босанских муслимана Алија Изетбеговић два пута, али нико из врха власти БиХ није одговарао за тај злогласни казамат. Иначе, на простору општине Хаџићи 1991. године је било 7.300 Срба, а данас их живи десетак. Статистика јасно говори шта се ту десило, зар не?

Укупна казна за ДКЛ Силос је 60 година за њих осморицу, а од којих је највећа у трајању од девет година затвора. Нека памте покољења имена муслиманских злотвора: Бећир Хујић, Халид Човић, Нермин Калембер, Мустафа Ђелиловић, Мирсад Шабић, Незир Казић, Шериф Мешановић...итд.

Тако да колико ме тај Силос жуљао у рату, кад су ми били у њему најближи, тако ме жуља и дан данас због продаје и издаје, али и награде за све који су у томе учествовали.

Фамилијо, кумови, пријатељи и комшије нек вам је срећна ова 28 годишњица слободе и нек вам је Свети Саво увјек на помоћи!

Аутор: Бојан Вегара
Написано 26.01.2024.