Град бурне прошлости у коме се много тога битног дешавало за наш народ, али да кренемо редом...

И прије него што су дошли османски завојевачи на Балкан, тачније окупирали Босну средином XV. столећа, управо је град на Миљцки важио за србски односно православни бастион у том дијелу Балканског полуострва, не спорећи друге вјерске и националне заједнице. У љето 1878. године након Берлинског конгреса, Аустроугарска добија дозволу Великих сила да окупира БиХ. Тако је један терор замјењен другим. Бечки двор је снажно ојачао римокатолички утицај истовремено је користио муслимане у борби против православних Срба који су крајем XIX. вијека имали апсолутну већину и у националном и у вјерском кључу БиХ. 

Да се зна и ово: Сарајево је ослободила Друга армија Војске Краљевине Србије у очи Митровдана 1918. под командом Војводе Степе. Посље више стољећа, народ подно Романије је клицао слободи.

И током Великог рата, али и за вријеме Другог свјетског рата Сарајево је циљано уништавано и етнички чишћено од србског становништва које је имало имућну православну елиту која је не само градила православне храмове, већ је и одржавала друштвено-културни живот у духу Светосавља и србизма. Тако да су и комунистички прваци, тј. сљедбеници Јосипа Броза Тита наставили са терором и присилном пролетеризацијом.

Током постојања друге Југославије, Сарајево је важило за "мулитетнички и мултикултуран" град будућности. Снажна индустрија је привукла велики број људи из руралног подручја, а градске власти су узгајале лажно "братство и јединство", идеологија у коју су само наивни Срби вјеровали. Остали народи су углавном кришом васпитавали своје потомке у србомржњи и антијугославенским осјећањима.

Сам крај 1980-их година, не само у Југославији, већ и у добром дијелу источне Европе се осјећала велика економска криза, која је довела и до политичких турбуленција. Берлински зид је срушен у јесен 1989. што је у наредном периоду довело до Обојених револуција у чланицама Варшавског пакта који је почетком 1991. званично престао да постоји. Западна Њемачка је 1990. присвојила Источну Њемачку, што нам се тумачи као "уједињење". СССР је крајем 1991. нестао са историјске позорнице и то у ери контраверзног совјетског лидера Михаила Горбачова. 

Средином 1991. у западним крајевима Југославије почињу оружана дејства, односно, сепаратистичке снаге у Словенији и Хрватској нападају савезну војску - ЈНА и србска насеља. Тако су почели ткз. Југославенски ратови деведесетих година 20. вијека. Дилломате Њемачке и Аустрије су повеле снажну кампању за растурање СФРЈ, док је мноштво шпијуна из сигурносно-обавјештајних служби НАТО пакта вршљало нашом земљом.

Добар дио грађана Босне и Херцеговине је био против рата, али нико њих није ништа ни питао. Главну ријеч су водили прваци СДА: Алија Изебеговић, Харис Силајџић и Ејуп Ганић. Они су добро сарађивали са муслиманским клером и још боље са босанским подземљем (Јука, Цацо, Ћело...). Дезертер из ЈНА - пуковник Сефер Халиловић је добио у прољеће 1991. задатак да формира паравојне формације, што је и учинио: "Зелене беретке" и "Патриотска лига"... од чега је годину дана касније настала ткз. Армија БиХ. Босански муслимани су у Хрватима гледали те 1992. добре савезнике, јер су већ имали добру сарадњу и 1914. и 1941. године.

Никола Гардовић

Средином новембра 1991. у Грудама је проглашена ткз. Херцег-Босна, хрватска пара-држава на тлу БиХ, под контролом Загреба. Деветог јануара 1992. у Сарајеву је проглашена Република србског народа у БиХ. Крајем фебруара 1992. одржан је референдум, на коме се нешто више од 63% изјаснило за независну БиХ од остатка СФРЈ. То је ипак НЕДОВОЉНО! Фаило им је магичних три процента.

Било је то доба великих тензија између сва три народа.

Црквени појац, Никола Гардовић је 1. марта 1992. женио једног од својих синова. Милан је био младожења, а Дијана Тимбур је била млада. Сватови су пошли пјешке од православне цркве на Башчаршији до Градске вијећнице (управе). Никола Гардовић је био стари сват и носио је црвено-плаво-бијелу тробојку. Ово је застава србског народа, никаквог покрета, удружења, државе или слично... народа!

Сватовску колону претиче тј. пресреће бијели "голф" у коме је био Рамиз Делалић - Ћело, са својим јаранима. Били су наоружани и непријатељски настројени. Ваља рећи да је Делалић био прекаљени криминалац из Прибоја (Стари Рас, СР Србија), који је имао (по)дебели досије у полицији због серије кривичних дјела, јер се сукобљавао са законом више пута. Легенда каже да је имао више мјесеци робије, него година школе. Није Делалић био случајни пролазник кроз Сарајево, већ је био прототип "Санџаклија" који су осамдесетих година 20. вијека циљано колонизовани у граду на Миљацки, како би муслимански живаљ стекао неопходну "већину". 

Делалића свадба и мирна церемонија, као и обичаји нису занимали. Он је добио задатак да "започне кавгу". Морала је пасти крв! И пала је... из пиштоља је упуцао Николу Гардовића који није био наоружан, а ни његова физичка конституција није била таква да би га ико могао сврстати у државне непријатеље. Присутнима је након отимања тробојке, рекао: "Није вам ово Србија!" и побјегао. Никола Гардовић је био смртно рањен, који је издахнуо у колима Хитне помоћи, док је свештеник СПЦ Раденко Миковић преживио рањавање.
Гардовићи су се расули широм Европе и добро памте овај дан!

Та тробојка је касније тог дана спаљена уз невиђену еуфорију муслиманског становништва у самом Сарајеву. Знајући шта ће услљедити, Делалић је склоњен у зграду Предсједништва БиХ. Читаву ову злочиначку акцију је водио неко искусан, особа у самом врху Министарства унутрашњих послова БиХ, врло близак министру Алији Делимустафићу (1990-1992). Заправо, највиши врх власти је дао наређење да се тако нешто уради!

До тада, марта 1992. јединствена полицијска служба у Сарајеву се у наредних пар дана распала. Док су Срби у полицијским и правосдуним структурама БиХ тражили истрагу и хапшење Рамиза Делалића, муслимански функционери су намјерно вршили опструкције. Они су се већ престројили код Алије на команду. Врло брзо су кренуле барикаде и рат је био на помолу.

Међутим, Европска унија инсистира на одлазак тројице представника народа БиХ у Лисабон, гдје је Жозе Кутљеро осмислио мировни план за ријешење кризе. Тако је Алија Изетбеговић отпутовао у Португал са Матом Бобаном и Радованом Караџићем. Сва тројица су стафили параф на тај уговор, којим се све три стране обавезују за прекид ратних дејстава и разоружање, уз територијална разграничења. Десет дана након тога, Алија Изетбеговић на наговор америчког амбасадора Ворена Цимермана, ПОВЛАЧИ ПОТПИС са Лисабонског споразума!? Пут за пакао је био отворен...

Усљедиле су најтеже три и по године рата и страдања на све три стране. 

Треба рећи и ово... мноштво наших људи који су тада живили у иностранству, прије свега НАТО земљама, гледали су вијести на ТВ каналима државних телевизија, на коме је цијели догађај ЛАЖИРАН... представљено је да су "зли Срби" пуцали на муслиманске сватове. Ово је наравно био дио пропаганде и хибридног рата, гдје маса Срба није ни схватала своју позицију у Новом свјетском поретку.

Управо је тај сарајевски пуцањ 1. марта 1992. требао да одјекне старим континентом и да каже цијелом свијету шта се десило... али погана Европа је ЗАЋУТАЛА! Намјерно су пуштали на својим медијима лажне информације, јер је Србе требало сатанизовати и уништити. Никола Гардовић је био само ПРВА ЖРТВА у том злочиначко-терористичком низу.

Написа: Чуле
01.03.2026.