У Дејтону је 21. новембра 1995. године потписан некакав "споразум" између три зараћене стране, чиме је окончан троипогодишњи рат у Босни и Херцеговини. Овим чином је прекинута агонија и несагледива катастрофа. Све је то могло бити изнегнуто у Лисабону крајем марта 1992. јер је представник муслиманске стране Алија Изетбеговић, на наговор америчког амбасадора Ворена Цимермана ПОВУКАО потпис са уговора који је десет дана раније он ставио.
Заправо, рата је морало бити! Рат је био средство да се србски живаљ отјера из западних дијелова југославенске федерације.
Политичка криза у Југославији је била посљедица тешке економске кризе која је захватила читаву источну Европу, јер је дошло до обојених револуција. Пао је Берлински зид, а дошло је и до "уједињења Немачке" (Западна је анексирала Источну). Варшавски савез је разбијен, а СССР је нестао са историјске сцене.
Све је то давало велики елан сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској уз подршку Европске уније и НАТО пакта, гдје су средином 1991. отпочела оружана дејства односно синхронизовани напади на Југославенску Народну Армију. Паралелно са тиме, њихове паравојне формације су отпочеле прогоне, пљачку и палеж имовине Срба који су ту живјели стољећима.
Муслимански естаблишмент у Сарајеву је почетком 1992. године све био припремио и чекао се само "окидач". Било је то 1. марта када је Србин у сватовима убијен на Башчаршији. Мало касије хрватске паравојне и регуларне оружане снаге окупирају Босански Борд. Већ наредног мјесеца такође хрватске снаге нападају фронтално Купрес... повратка на мир, више није било.
Муслимани, али и Хрвати су све вријеме тог несрећног рата имали подршку Запада и арапског свијета. НАТО их је помагао, новчано и логистички, док су са Блиског и Средњег Истока, Северне Африке стизали џихадисти - исламски добровољци да се боре против невјерника. Иако су они имали бројчану и техничку надмоћ, нису имали много успјеха. НАТО авиони су цијело вријеме надлетали босанско-херцеговачко небо и тукли наше положаје око Сарајева, Горажда, Бихаћа... ако би Србска армија у БиХ покренула неку ослободилачку акцију.
Они Срби, цивили који су остајали на супротној страни су доживљавали много зла и тешка кривична дјела су почињена над њима и њиховом имовином. Добар дио њих је утамничен у мрежи концентрационих логора, којих је било преко 550, према евиденцији Саве Видановића. Силос, Челебићи, Мусала, Стролит, Виктор Бубањ, Дретељ... су само неки од ужасних мучилишта за Србе.
Постоје непотпуни подаци, али Срби су у градским зонама Сарајева изгубили око 2.500 живота, а на ширем сарајевском подручју најмање дупло више.
Сарајевско ратиште је било једно од најтежих на подручју бивше Југославије деведесетих година 20. вијека. Борбе су биле за сваку кућу, сваки ров. Гинуло се на сваком кораку, али педља нисмо узмакли у граду на Миљацки. Војни аналитичари су израчунали да је ВРС на том подручју имала око 22.000 до 24.000 бораца, док је муслиманска страна имала преко 120.000 бојовника. Далеко више тенкова, хаубица, минобацача и свега осталога... Но, како сам једне прилике рече муслимански генерал (и дезертер ЈНА) Јово Дивјак: "Сарајево је ослободио НАТО".
Ипак, сарајевске Србе је поразио мир. Тачније, вођа србске делегације, тадашњи председник Републике Србије, Слободан Милошевић поклања Србско Сарајево муслиманској страни. Једним потписом, однешени су вијекови!
Ово је значило да Илијаш, Илиџа, Хаџићи, Ново Сарајево и Вогошћа морају да се иселе за шест мјесеци. Међутим, овај "рок" је смањен за мјесец дана, што је донијело велике невоље пошто је била зима, никад хладнија и леденија, са пуно снијега... када је преко 120.000 у колони напуштало свој родни крај.
Слушајући отворене пријетње и позиве на освету муслиманске стране, готово да нема Србина у Сарајеву да није одлучио да понесе са собом и мртве. Кренуле су ексхумације које су се одвијале великом брзином. Врховништво Србске Републике је за сваку општину одлучило гдје ће се иселити. Срби су понијели са собом и крст и заставе...знали су већ да би их мујаци могли скнавити.
Била је то најтужнија колона која су босанска брда вијдела. Сарајлије су тако кренуле у један "тунел" препун страха и неизвјесности.
Првих недјеља у избјеглиштву сарајевским Србима је било горе од логора. Тај процес привикавања на нову средину и све остало оставио је трајне посљедице. Долазило је често ту до разних проблема, а ево и податка. Око 900 Срба који су из Хаџића принудно пресељени у Братунац је умрло од рака, посљедица "хуманих" НАТО бомби, за само годину дана. Народ се просто сналазио како је могао и умио. Није било никаквих повластица, јер живот је сам по себи био суров, а грешке су се скупо плаћале.
Оно најгоре у тој причи јесте што је много Сарајлија носило терет рата и катастрофе, поготово у Србији, јер је створен мит да су Срби у прекодринским и прекодунавским земљама "криви за ратове".
* * *
У Општини Нови Београд је јуче 19. фебурара 2026. тачно на тридесету годишњицу промовисана књига "Дјеца коју није волио свијет", аутора Бојана Вегаре. Он је као дјечак преживио све те страхоте, прво у родном Пазарићу, а онда и у самим Хаџићима. Протеклих година је пишући неке приче на свом ФБ профилу схватио да може написати и књигу. Урадио је то само из два разлога, да се сачува сјећање на једну од најбољих генерација Србства, али и да узида споменик својим другарима који су изгубили живот.
Још док је Вегара имао промоцију у Панчеву, прошле године, обећао сам му помоћи за исто дешавање у престоници. Контактирао сам људе из Општине НБГ и сала нам је одобрена. Додуше, сарађивали смо и раније и није било никаквих проблема. Музички дио је преузела Наталија Марјановић на себе.
Бојан је одредио говорнике, тако да смо на плакату позивници написали сем његовог имена и Небојшу Јеврића, Марка Танасковића и Нину Ћеклић. Танасковић се то јутро јавио Вегари и отказао учешће ради приватних обавеза које су ненадано искрсле.
Око 16 сати дођох до Општине. Прво уђох у зграду да видим у каквом је стању сала, па отиђох до продавнице да купим пића, јер смо ми били домаћини. У повратку већ сретох неколико непознатих људи, али дође и Вегара са три велике кутије књига. Рече да је 150 донио. Почеше људи да долазе са свију страна, и знани и незнани. Када је већ прошло 18:00 сати одох и ја степеницама горе до сале. Скоро па пуна... то ће рећи да је било близу 200 посетилаца.
Прво је моја маленкост поздравила све присутне, али и објаснила значај оваквих дешавања и саме књиге. Наталија је са својим сарадницима отпевала мени изузетно драгу пјесму "Гора Романија", у свом аранжману.
Посље тога је своје утиске изнијели Небојша Јеврић, који је издиванио нешто врло занимљиво, а то је када је он озго са сарајевских брда посматрао колону са Момом Капором, те му овај рече: "Сигуран сам да ће доље неко од ове дјеце кад-тад написати књигу о овоме".
Затим је Нина Ћеклић казивала како је ова књига прекинула једну болну тишину која траје преко 30 година, заправо причу о страдању Срба, не само у Сарајеву већ и БиХ.
Наталија је уз тиху музичку подршку прочитала предговор из књиге, који је Бојан написао, коме је посветио књигу.
Бојан је у првом дијелу свог излагања причао о баби и ђеду, о њиховим причама из Другог свјетског рата. Заправо баба је била та која је сачувала његову породицу, прво кроз молитву и причешће, а онда и дивану шта морају дјеца да знају. Иначе она је краће вријеме била у логору "Силос" у Тарчину, а ђед богами преко шест мјесеци. Изашао је сув и спечен, са 34 килограма. Тај ДКЛ "Силос" је постојао још два мјесеца након "Дејтона".
У паузи је Наталија отпевала са сарадницима "Што те нема".
У другом дјелу Бојан је предочио београдској публици како су текли ратни дани - често без воде, струје. Отац је био на рову, а он и брат са мајком код тетке у стану. Живот се одвијао у ходнику највише, јер је ту било сигурније него код прозора. Његова генерација била је жељна свега: чоколада, слаткиша, меса... рижу су мрзели. Од међународне заједнице су добијали одјећу од које су се увашкавили и ошугали.
Испричао је Вегара и смрти одређених вршњака, како му је то тешко падало и доносило пострауматске синдроме.
На крају је најтеже пао "мир". Никад страшнији и тужнији није био Аранђеловдан, него ли те проклете 1995. када су чули да морају да (од)селе. Са вршњацима је често правио демонстрације, борећи се да дијелови Сарајева остану Србима, али је било безуспјеха. Са својим комшијама, фамилијом и рођацима напустио је родни праг и огњиште те нашао нови дом у Братунцу, на Дрини.
Прије неколико година, Вегара видио је на интернету да се на муслиманским споменицима у Сарајеву појављују имена његових вршњака, дјеце коју је убио "великосрпски фашистички агресор", схватио је подвалу и манипулацију невиђених размјера. Почео је да пише једну по једну причу на лаптопу. Када је све завршио, плакао је два сата без престанка. Књига је прошле године угледала свијетло дана и чита се од Ванкувера до Сиднеја.
На самом крају свог излагања, објаснио је како је дао наслов свом књижевном првенцу. Америчка новинарка је 1994. дошла у Хаџиће те провела неколико дана са њима снимајући их и сликајући. Посље два мјесеца стигло је писмо у коме шаље слаткиша и мајица... али и писмо у коме се каже да ниједна медијска кућа у САД није хтјела да прикаже њену причу, чак ни за новац. Тражили су јој да та 'дјеца' буду муслиманска, што је она одбила. На крају писма је рекла: "Ви сте дјеца коју не воли свијет". И у праву је.
Посљедња пјесма је била нека нама непозната "И кад ме не буде...", али врло позната Бојану и његовој генерацији коју су пјевали.
Ана и ја одосмо да сипамо пиће, а већи дио је остао да узме књигу. Диванило се испред сале, као што је ред и обичај. Љубо Бошковић са својим колегом је снимио читаву промоцију, али је на крају добио и пар интервјуа. Све у свему одлично одрађена акција.
Пуно срце и пуна душа! Београд се тако отворио и поклонио Вегари који је учинио мали корак за себе, али велики за Србство.
Написа: Чуле
20.02.2026.