Невенка Добрић (65) из Сремске Каменице прва је особа која је добила спор пред Управним судом у Загребу, а против Министарства бранитеља и Градског уреда за социјалну заштиту, здравство, бранитеље и особе с инвалидитетом, који су јој претходно одбили захтев за добијање статуса цивилне жртве рата.

Невенка је статус тражила јер јој је у избегличкој колони, за време "Олује", 4. августа 1995. убијен дванаестогодишњи син Синиша, а и сама је била повређена.

Захтеве да буду проглашени цивилним жртвама рата поднело је на десетине српских цивила, рањених у рату у Хрватској, или оних који су изгубили најмилије. Сви су до сада одбијани и нису могли да остваре ни породичну инвалиднину, јер је Поверенство Министарства бранитеља РХ доносило закључке да не испуњавају критеријуме по фамозном члану 5 Закона о цивилним страдалницима. Овај члан предвиђа да на статус и инвалиднину немају право "непријатељи, помагачи или сарадници непријатељских војних и паравојних формација". Поменуто Поверенство дало је себи за право да масовно и неселективно одбија захтеве без ваљаног образложења и доказа.

И загребачки Управни суд пресудио је да је Поверенство донело произвољну оцену да су цивилне ратне жртве биле помагачи непријатеља и вратило предмет на поновно одлучивање.

- Нити сам ја била непријатељ и помагач, нити је моје дванаестогодишње дете то могло да буде, нити ће било шта моћи да умањи моју бол - каже Невенка Добрић за "Новости". - Дуго већ водим спорове са хрватском државом и један, за накнаду штете, који сам покренула 2006, изгубила сам јер нисам могла да докажем ко је убио моје дете. Требало је да платим 5.000 евра судских трошкова. Наравно да то нисам имала, па сам стигла до тадашње председнице Колинде Грабар Китаровић. Дуг су ми отписали кад су видели да немам никакве имовине, али су старијем сину Саши ставили забележбу у катастру на дедовину.

Невенка још каже да никакав новац не може да врати њеног дечака, убијеног код села Црквени Бок, на Банији, али жели да истина изађе на видело, да се зна да је невин убијен, и да добије накнаду од које може бар свећу да му купи и запали. У Србији прима минималну пензију, а из Хрватске 43 евра на име пензионог стажа који је уплаћивала као пољопривредник док је тамо живела.

Иако још ништа није готово, јер је Управни суд само вратио предмет на поновно одлучивање, Невенка је задовољна јер је ово први пут да један суд у Хрватској нешто досуди у њену корист.

Дванаестогодишњи Синиша и Невенкин свекар Петар, убијени су у рафалној паљби по избегличкој колони, која се тог 4. августа 1995. кретала ка Босанској Костајници.

- Били су у кабини трактора, а ја у приколици. Из шуме Зеленик одједном су излетели припадници хрватске војске и почели да пуцају по нама. Спустила сам главу, меци су летели око мене. Нисам видела да су Синиша и свекар убијени. Свуда около били су рањени. Поред нас су пре тога прошла једна кола, сад су стајала заустављена, а девојка из њих је рањена пузала. Погођен је и рођак у трактору иза нашег. Наш је слетео са пута и приколица се преврнула, ја сам остала преклопљена испод.

Утом је наишао мој тата с трактором.

Он је возио спорије, јер није имао кабину, а мама је стајала поред њега. У приколици су биле баба и стрина. Молио је њиховог главнокомандујућег да ме извуку, говорио да сам му ћерка. Подигли су приколицу, извукли ме онесвешћену, полили водом и почели да нас гоне два километра кроз шуму. Дошла сам себи кад сам чула да неко каже како ћу ја с оцем и мушкарцима из колоне у Сисак, у затвор, а жене нека се врате кућама. Повикала сам где ми је син - прича Невенка.

Војници су је ипак пустили да се са мамом и женама врати на пут. Наишли су на свекров трактор, а у њему мали Синиша, седи, главица му пала. Почела је да плаче, није могла да га остави на рубу шуме, а није имала снаге да га носи. Њена мама и један младић помогли скинули су га и умотали у ћебе. Кад су стигли у село Славинци, једна девојка и тај младић вратили су се по дечаково тело и одвезли га у Босанску Костајницу. Ту је и Невенку и њене родитеље превезао ујак, а муж и старији син Саша дошли су из Црквеног Бока, где су остали кад је избегличка колона кренула, да чувају кућу. Сахранили су несрећног дечака и наставили ка Србији.

Касније су платили ексхумацију и пребацили га на гробље у Сремској Каменици, где су се населили. Невенкин муж је у међувремену умро, а она каже како некада има утисак да Хрватска чека да сви помру, да не дугује ником ништа.

- Управни суд је лепо рекао да ја нисам непријатељ и да мој син није непријатељ. Небитно је чије је дете: српско, хрватско или муслиманско, то је дете и оно није ништа криво. Ни до данас не разумем зашто нас нису пустили да мирно прођемо ако нису хтели да живимо са њима - каже Невенка, и додаје да јој је помоћ у судским поступцима пружило Српско народно вијеће.

Према упутству Управног суда, Министарство бранитеља РХ дужно је да реши Невенкин захтев у наредних 60 дана, уз напомену да је у поновљеном поступку обавезно да поступи у складу са примедбама суда. Министарству је још наложено и да Невенки надокнади трошак управног спора у износу од 1.250 евра.

У Републици Србији је помоћ мајкама које су тражиле исти статус или тужиле хрватску државу пружио ДИЦ "Веритас". Све захтеве су, међутим, одбили управни органи и Министарство бранитеља Хрватске. Саво Штрбац из "Веритаса" нада се да ће најновија одлука Управног суда бити путоказ и за остале.

- Када је доношен Закон о цивилним страдалницима, то је у Републици Хрватској изазвало велике полемике и надлежни министар је оптуживан да ће Хрватска убудуће "давати одштете и четницима" - објашњава Штрбац.

- Министар се бранио да се то неће десити јер је постављена законска препрека. Препрека је тај фамозни члан 5, по ком су сви, неселективно и без доказа и образложења, проглашавани за непријатеље или сараднике и помагаче непријатеља. Имали смо случај породице Гагић из једног села код Бенковца, којој је граната убила двоје мале деце од пет и осам година. Мајка је тражила статус цивилне жртве рата и породичну инвалиднину, али је, уз позивање на члан 5, одбијена!?

Вероватно се мисли да су она или деца били непријатељи. Сада очекујемо да ће и то и остала слична решења пасти на Управном суду.

Војислава Црњански-Спасојевић
Вечерње новости, 20.09.2024.