Скупштина Републике Црне Горе је јуче усвојила Декларацију о геноциду у Сребреници, у неколико тачака. Уз све то је смењен и Владимир Лепосавић, који је обављао дужност црногорског министра правде, мањинских и људских права, а који се борио против такве резолуције. Смењен је на предлог премијера Здравка Кривокапића.

Потпуни парадоксално је што делегати бившег режима ткз. Демократске Партије Социјалиста баш у том моменту прекидају бојкот Парламента и гле чуда помажу одређеном делу владајуће коалиције да смене "нестручног" министра Лепосавића "фашистоидних" идеја.

Шта треба да се зна?

Сребреница је градић у источним деловима Босне и Херцеговине у области Средњег Подриња, регија Бирач, где спадају још Братунац, Милићи, Зворник, Скелани...

Према попису становништва из априла 1991. године Сребрреница је имала око 5.750 становника, од чега је било 33% Срба и 63% муслимана. Овде је важно рећи да је овакав однос настао након Другог светског рата из простог разлога јер су током 1941-1945 муслимани највећим делом попуњавали фашистичке јединице Независне Државе Хрватске, па су учествовале у правом геноциду (истребљење) над Србма. У првој половини четрдесетих година на сребреничком подручју убијено је преко 6.500 Срба у најбољој животној доби: деца, жене и мушкарци млађи од 40 година... али и старци.

Брозови комунисти су по директивама Коминтерне вештачки направили неколико нових нација са циљем расрбљавања србског националног корпуса, па су тако настале прво 1945. године: македонска и црногорска, а четврт века касније и муслиманска нација. Ово свакако није било плод неке случајности, већ су такве одлуке донесене још 1928. године у немачком Дрездену, на чувеном четвртом конгресу Комунистичке Партије Југославије.

Муслимански фундаментализам је на самом крају 1980-их година добио пун замах када је Алија Изетбеговић изашао из КПД Фоча, јер је тамо служио казну због ширења говора мржње и непријатељске пропаганде. Вреди рећи да је њему казна скраћена пошто је 1983. године био осуђен на 14 година затвора, а онда крајем 1988. године бива пуштен под неразјашњеним околностима.

Алија Изетбеговић је направио политичку партију Странка Демократске Акције која је добила пуно гласова на првим вишестраначким изборима у БиХ новембра 1990. године. Разлог зашто је то тако јесте што су људи уствари гласали за Фикрета Абдића, успешног привредника из Велике Кладуше, али је он убрзо склоњен јер није желио рат. Док је водећа тројка СДА: Изетбеговић, Харис Силајџић и Ејуп Ганић управо у рату видела шансу да се обогати и да елиминише Србе из БиХ. Зато су нашли савезнике у Хрватима које је предводио Мате Бобан из шовинистичке партије Хрватска Демократска Заједница.

Тензије и страхови из Сарајева су се преливале и на остале делове Босне и Херцеговине, па тако и на Подриње и Сребреницу. Како и сам Ибран Мустафић из Сребренице тврди муслимани су се наоружавали илегално баш преко партије СДА, док је Насер Орић постављен маја 1992. године за главнокомадујућег у сребреничкој полицијској станици. Управо је он окупио око себе повећу групу лопова, коцкара, алкохоличара, пробисвета, силеџија (дно људског друштва)... заправо ликове који су имали проблем са законом. Тако је настала VIII оперативна група, а касније и муслиманска 28. дивизија којом је лично Насер Орић заповедао.

Злочиначка одисеја над Србима је отпочела у пролеће 1992. године и имала је све елементе правог геноцида. Прво су за Ђурђевдан 6. маја муслиманске паравојне формације направиле покољ у селима Бљечава и Гниона, три недеље касније у Опарцима и Руповом Брду... касније опет Лозничка Ријека, Ратковићи, Брежани, Загони, Крњићи, Залазје, Биљача, Магашићи, Хранча, Скелани, Каменица, Јежестица, Кравица, Факовићи, Бољевићи...итд.

За три године Орићеве хорде су ентичко очистиле преко 50 насеља у којима су вековима обитавали Срби у регији Бирач, док је преко 3.800 Срба убијено или се води као нестало. Управо ова област спада у најстрадалније на читавом југославенском простору деведесетих година 20. столећа, процентуално гледано.

Чиме се манипулише?

Да би сакриле своју улогу у том удруженом злочиначком подухвату против Срба, муслимански властодржци су "режирале геноцид" у Сребреници јула 1995. године. Јединице ВРС по налогу Генералштаба ослобађају ово подручје, док се Насер Орић извлачи својим најближим сарадницима тј. бежи хеликоптером за Сарајево. Мноштво муслиманских војника је заробљено јер се знало да су били умешани у ова ратна злодела над цивилима. Неколико стотина их је стрељано, што је потврђено у Хашком трибуналу почетком 21. столећа. Један део муслиманских бојовника је отишао пут Тузле где су имали међусобе ватрене окршаје јер нису могли да се договоре "ко је издао"...

Такође, муслимански цивили су превезени у средњу Босну одакле су пар година касније добили визе за САД и тамо емигрирали. Сви они су уписани у листу Сребреничких жртава из јула 1995. године. Тако се и десило да је број муслиманских жртава добио снагу квасца и нарасло до 8.000...

Да је све до пренадувано и да има мноштво опасних манипулација говори и један случај који нажалост није изолован, тј. није једини, а то је Суљо Суљагић који је децембра 1992. године погинуо у Вољевици код Братунца као бојовник ткз. Армије БиХ...  Његов син Емир Суљагић га је уписао у жртве јулског злочина 1995. и пребацио на гробље у Поточарима, где Емир сада обавља функцију директора Меморијалног центра.

*   *   *

Данас су највећи заговорници ткз. Геноцида у Сребреници управо они који током ратних дешавања нису били ни близу Сребренице, а питање да ли су икада били у сребреничкој општини. Ово намерно наводим јер ако неко обиђе само меморијални комплекс у Поточарима, а неће да обиђе нпр. братуначко гробље или пак село Кравица, онда је лицемеран и покварен најблаже речено.

Такви ликови своје ставове износе на основу новинских натписа без валидног упоришта. Свако ко је имао увида у хашке документе може јасно да види о чему је заправо реч.

Што се тиче црногорске скупштине, народни посланици су 10. јула 2009. године у време суверене власти ДПС-а донели већ једну Декларацију о осуди масовног злочина (не и геноцида) у Сребреници 1995. године, па није довољно јасно зашто сада мора да се појача доживљај америчким менторима.

Усвајање јучерашње поданичке декларације можемо само да пренесемо мисао чика Аћима Тодоровића:

- "Није срамота бити
слабашан и окупиран,
већ издајник свог народа
и слуга окуатора".

Написа: Чуле
18.06.2021.