На Преображење, 18. августа ове године, био сам у Равном. Прије два мјесеца почео сам да пишем за бањалучки „Прес“ па сам дошао да напишем репортажу о нашим земљацима испод Равашнице. Вриједним, храбрим и честитим људима који су се из избјеглиштва вратили у завичај, да на згариштима и зидинама својих кућа, у неизвјесности и неимаштини, обнављају живот. Заједно самном ишао је мој крштени кум Драшко Курељушић из Благаја, младић који је заљубљен у купрешки крај и који боље него и један његов вршњак познаје историју нашег завичаја.
Прво смо свратили у Горњи Мушић код мог пријатеља Маринка Цвијетића, рођеног брата мог ратног саборца мајора Михајла Цвијетића.
Крајем јула накратко смо се срели у Купресу, испред тржног центра „Купрес“. Маринко ме је позвао да посјетим њега и остале Равњане, а ја сам обећао да ћу то учинити. Послије Гоњег Мушића отишли смо у Доње Равно. Моју репортажу о посјети Равном „Прес“ ће, највјероватније, објавити у недјељу 14. септембра 2014. А ја овде пишем о нечем другом.
Маринко каже, у Доњем Равном има и кафана. Сврати, тамо ћеш највише чути шта те занима. А има и згодна газдарица. Послушам га.
Паркирам ауто и улазим у кафану. Док називам бога разгледам објекат и госте. Поред шанка стоји згодна и насмијана конобарица. Послије чујем да се зове Стака и да заједно са мужем Миланом држи ту кафану. Четири стола, за њима сједи седам-осам гостију. Углавном их познајем, али не могу одмах да се сјетим имена. Светко Периз, Милан Јарчевић, Анђелко Чивчић, Младен Павлица, Ђорђе Мрачајац, Драган Периз…Вријеме је учинило своје. Задњи пут сам њихове ликове видио у рату, прије 19 година.
За столом код самих врата сједи само један гост. Почињем да га питам да ли је слободно да кум и ја сједнемо….а онда га препознајем. Милорад Лугоња. Жућо. Никад га у животу нисам назвао тим надимком, волим да људе називам њиховим именима а не да им тепам (углавном глупим) надимцима, али ово чиним зато што ће га већина Купрешана прије познати по том надимку, него по имену и презимену.
Прича ми да је живио у избјеглиштву у Сремским Карловцима, да је доживио тежак мождани удар од којег је остао скоро непокретан, да се полако опоравља и да се вратио у родни крај да то што је остало од живота проживи са својим људима, са својим Лугоњама, Драгољевићима, Перизима, Јарчевићима, Павлицама….на својој очевини, крај гробова својих најмилијих, испод своје Равашнице….Ту гдје му је све што поглед помилује драго и познато, његово. Ту гдје је човјек притиснут свакодневним бригама са душе скинуо бар тешку бољку носталгије.
Док сам слушао његову причу и посматрао његово благо лице, у сјећању сам премотавао филм ужасне трагедије која је задесила његову породицу, а на коју на овај начин још једном подсјећам. 3. априла 1992. године, нападом регуларних јединица Хрватске војске, ХОС-а и ХВО на Доњи Малован, Хрвати су почели рат на Купрешкој висоравни. У понедјељак 6. априла 1992. хрватска војска, уз помоћ појединих локалних Хрвата, екстремиста који предводе лов на своје комшије Србе, праве масакр српских територијалаца и цивила у Купресу, посебно у доњем дијелу града, у насељу Кратељ.
Заробљене Србе постројавају у улици Друге пролетерске бригаде, преко пута кафића „Авала“. Из „Авале“ изводе ненаоружане Драгана Челебића Драгеца, који је радио као конобар у том кафићу и Милорадовог брата Стевицу, кондуктера у аутобусу купрешког „Шпедитранса“ и стрељају их. Ту на улици. Стевица је имао 25 година. Међу онима који су посматрали овај злочин налазио се и други Милорадов брат Ратко, који је нешто раније заробљен у кући Трифка Шебеза, у групи са Трифком, његовим сином Ђорђем, Ратком Милићем, његовим сином Миланом и купрешким свештеником Зораном Перковићем. Раде је имао 30 година. Годину дана раније у браку са Босиљком Дувњак из Доњег Малована родио му се син Жарко.
Сљедећег јутра, Ратко и остали заробљени Срби пјешке и боси одведени су у Шујицу, да би у сљедећих седам дана прошли кроз пакао звјерског мучења у логорима у Томиславграду, Задру и сплитској ратној луци „Лора“. Осмог дана пакла, 15. априла 1992. године, из логора у Еминовом Селу, наоружани Хрвати одвели су у непознатом Ратка Лугоњу, Ђорђа Марића, Николу и Владу Дувњака, Драгана, Миливоја, Марка и Радована…. Од тада су прошле 22 године, рат је завршен прије 19 година, а Жарко Лугоња још увијек узалуд чека да сахрани посмртне остатке оца, чији лик није ни запамтио. У контранападу из правца Благаја и Шипова, јединице ЈНА и добровољачке јединице 7. априла ослобађају Купрес, а два дана касније цијелу Купрешку висораван. Бјежећи са прве линије фронта, већина цивила из Равног, које је често изложено гранатирању, избјегла је у Купрес. Међу њима је био и Жућин отац Богољуб Лугоња.
Другог дана православног Божића, 8. јануара 1993. године, заједно са још неким комшијама, Богољуб се запутио у Равно. Пошли су да бар дио божићних празника проведу у својој кући, да посјете цркву и гробље и запале свијеће на драгим гробовима. За превоз су искористили камион који је превозио редовно сљедовање брашна и других намирница војсци у Равном. У кабину и испод цираде камиона смјестило се више од двадесет цивила и бораца. Пола сата касније у Занаглинској шуми камион је наишао на хрватску засједу. Прво је мотор камиона онеспособљен двјема гранатама из ручног бацача, а онда је по њему отворена бјесомучна ватра из аутоматског оружја.
Убијено је једанаест а рањено десет људи. Богољуб је био међу мртвима. Убијен је у својој шездесетој години. Заједно са њим убијени су Цвијо (Тривуна) Драгољевић (21), Михајло (Душана) Драгољевић (32), Радмила (Јове) Јарчевић (20), Војислав (Лазе) Лугоња (38), Бранко (Светка) Лугоња (36), Анђа (Марка) Јарчевић (45), Душанка (Томе) Јарчевић (59), Марко (Симе) Контић (70), Ристо (Михајла) Лугоња (54) и Остоја (Гојка) Челебић (37).
Крајем октобра и почетком новембра 1994. године Хрвати су поново заузели Равно, Малован, Вуковско, Рилић, Бегово Село и Купрес, а преживјеле Лугоње избјегле су у Бјелајце код Мркоњић Града. Тек што су се мало навикли на нови живот, на нови комшилук и другачији начин живота, поново су, у октобру 1995. године, морали да бјеже. Ношени политичком подршком са Запада и војном подршком НАТО пакта, осокољени окупацијом Републике Српске Крајине, издајом Милошевићеве Србије и све већим размирицама између војног и политичког вођства Републике Српске, Хрвати и муслимани су у септембру заузели десетак општина у Босанској крајини, а почетком октобра и Мркоњић Град.
Уморна од туге, неизвјесности и бјежања, одлучна да сачува бар преостали дио породице, Љепосава Лугоња, Богољубова супруга, заједно са сином Милорадом и кћеркама Ружом, Милицом и Станом, зауставила се тек у Сремским Карловцима. Међутим, ни под обронцима Фрушке Горе трагични усуд није њу и њену породицу оставио на миру. Таман када је несрећна жена научила да бол за изгубљеним синовима, супругом и разореним породичним гнијездом, бар мало потискује вјеровањем да је страдању њене породице дошао крај, да ће сљедећа сахрана у породици бити њена, али да ће прије тога два сина оженити, кћерке удати и још много унучади дочекати – судбина јој је задала још један суров ударац.
У уторак 4. јуна 1996. године, од породичних кумова који раде у Њемачкој, Љепосава је обавјештена да је њен син Иле нађен мртав у својој радничкој соби у Франкфурту. Плаховито горштачко срце је препукло од туге због ужасне породичне судбине. Тако је од четири сина Љепосави остао само један – Милорад. А сад ето слушам да је и он, мученичка душа, једва остао жив.
Низ Равашницу се спушта ноћ. Напуштамо кафану и крећемо за Благај. Драге људе из Равног остављамо њиховим бригама, од којих су несигурност и неизвјесност највеће. Хумке на сеоском гробљу и стећци на Равањским вратима, нијеми свједоци мукотрпне вјековне борбе Срба из Равог да опстану, упорно ћуте. Док замичемо у Занаглинску шуму, а обриси врхова Равашнице, Радуше и Сивера нестају са видика, пуштам музику, али узалуд покушавам да пронађем пјесму која би потиснула навалу тужних сјећања и сјету што Лугоње, Горњи и Доњи Мушић, Доње и Горњем Равно не остављам онакве какве сам их остављао некад, прије рата.
Извор: ФБ Репортер
Аутор: Душан Марић
11.9.2014.