На тековинама ЗАВНОБиХ током Другог свјетског рата је створена основа да се прогласи Народна (касније Социјалистичка) Република Босна и Херцеговина, као саставни дио друге јужнославенске државе ФНРЈ.
У тим документима се у основи прокламовало јединство три конститутивна народа: Срба, Хрвата и муслимана као најбројнијих националних скупина... али и осталих народности.
Уопштено гледано Брозов режим је градио Југославију на темељима братства и јединства, а социјализам и једнопартијски систем су такође биле карактеристике те државе. У суштини, само су наивни Срби повјеровали у такве идеале, јер су највише дали и живота и крви за прву и другу јужнославнеску државу.
У БиХ је постојала прилична национална хетерогреност гдје се само Југославенство најчвршће градило. Све је то опстајало захваљујући порасту животног стандарда шесдесетих и седамдесетих година 20. вијека.
Међутим, унутрашње трзавице у овој републици су биле константне, највише из разлога што национални проблеми нису ријешени. Заправо, хрватско и муслиманско друштво никада није прошло кроз процес дефашистизације и денацификације, него су многи од њих као бивши припадници оружаних снага клеро-фашистичке НДХ током Другог свејетског рата, касније скривали своју мрачну прошлост и учешће у геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима.
Муслиманска популација, највећим дијелом је имала србске коријене, а 1971. године вјештачким путем добија нацију, тачније они као вјерска категорија постају национална. Скроз супротно здравом разуму и етничкој логици, пошто они нису причали турским језиком иако се посљедњих година позивају чак и на некакво османско поријекло и тековине из ранијих епоха.
Врло добро је познато да су Османлије доласком на Балкан у XIV стољећу покоравале све хришћанске земље и потурчавали народе... па тако и Србе. Исламизација је прилично успјевала у крајевима као што су: Босна, Стари Рас, Косово и Метохија, Албанија.
Турци су од својих потурчењака тражили да мјењају имена (нпр. Илија је постајао Алија, Милутин је био Мухамед, Јован је добио име Јусуф...итд), али су презимена већиноим здржавали. Мноштво старих муслимана је у својим кућама на тавану сачувало иконе, кандила, славске свијеће и све оно што су им прадједови оставили у аманет да не забораве своје коријене (злу не требало).
На самом крају 1980-их година међу муслиманским живљем појавио се Алија Изетбеговић, становник Сарајева, али је рођен у Босанском Шамцу (Посавина). Одрастао је у врло религиозној породици (радикални исламисти), па се као и већина његових сународника током Другог свјетског рата приклонио Хитлеровој коалицији, односно био је део омладинских организација клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске која је спроводила геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима. Због тога је чак и робијао крајем четрдесетих година 20. вијека.
Када су муслимани признати од Брозовог режима као "нација", Алија је објавио своје најпознатије дјело "Исламска декларација" у којој је покушао својим сународницима да покаже "исправан пут". Због ширења националне мржње и непријатељске пропаганде опет је допао иза решетака и то у КПД "Фоча". Овај пут је осуђен на 14 година затвора, те је требао да изађе на слободу 1996. године.
Под неразјашњеним околностима Алији се робија скраћује, тако да он излази на слободу концем 1988. Врло брзо је основао своју прву странку иако је у том моменту на снази био једнопартијски систем. Међутим, када је у јануару 1990. године уведен вишепартијски систем, он је формирао Странку Демократске Акције. Била је то милитантна политичка опција која је захтјевала децентрализацију власти у Југославији, а заправо основа њене политике се заснивала управо на доктрини "Исламске декларације", тачније етнички и вјерски чиста БиХ и то независна држава.
Алија Изетбеговић је врло брзо око себе окупио посебан сој ликова који су били спремни на извршење таквих идеја... са њима је успио да на републичким парламентарним изборима 18. новемра 1990. добије велики број гласова, али највише захваљујући томе што се на листи СДА нашао Фикрет Абдић, успјешан привредник из Велике Кладуше.
Вриједно помена је то што је Фикрет за разлику од Алије добио дупло више гласова. Међутим, он је био само мамац за лаковјерне бираче. Фикрет је врло брзо склоњен у страну јер није желио рат и сукобе са Србима, а на чело СДА и касније Предсједништва БиХ бива постављен управо Алија Изетбеговић.
Врховна муслиманска тројка коју су поред Алије чинили још и Ејуп Ганић и Харис Силајџић, доноси одлуку у љето 1991. године, када су у СР Словенији и СР Хрватској већ отпочели оружани напади на касарне ЈНА и србска насеља, да и они створе паравојне формације са циљем обрачуна са Југославенском Народном Армијом. За свог врховног војног команданта изабран је Сефер Халиловић, одбјегли официр ЈНА (дезертер) који је погазио заклетву.
Муслиманска пропаганда је одмах почела са ширењем дезифнормација о наводној угрожености муслимана, како би лакше остварили своје морбидне циљеве и да им се што више људи придружи.
Сем тога, муслимански властодржци су лако успоставили добар контакт са сарајевском подземљем гдје су доминирали: Јусуф Празина, Мушан Топаловић Цацо, Исмет Бајрамовић, Рамиз Делалић Ћело, Зулфо Алић и сл. Све су то били ликови са дебелим досијеом у полицији. Спајао их је интерес... власт је добила обећање да ће криминалци помоћи етничко чишћење Срба, а криминалци од власти обећање да ће неометано моћи да раде незаконите радње: уцјене, пљачке, проституцију, диловање дроге, шверц оружја, киднаповања имућних људи и сл.
Такође, повјерљиви чланови СДА су учестовали у илегалном наоружавању муслиманског живља у БиХ. Тако су настале двије паравојне формације: "Зелене Беретке" и "Патриотска Лига". Они су касније уједињени у муслиманску ткз. Армију Босне и Херцеговине.
Народна скупштина БиХ је 25. јануара 1992. најавила референдум за 29. фебруар и 1. март те године. У Парламенту су само хрватски и муслимански посланици подржали овакву одлуку, док су Срби напустили то засједање, јер нису жељели да учествују у тако нечему. Муслиманска пропаганда је појачавала медијске "спинове" и лажирања о агресији ЈНА и сл.
На саме дане референдума је изашло 63,74% укупних бирача са правом гласа, највећи дио је гласао "ЗА".
Управо то је доказ неуспјештности референдума, јер да би референдум био заиста валидан и признат морало би да изађе преко 66,66%.
Иако су муслимански медији покушавали да прикажу то као побједу ипак није пролазило, јер је математика и статистика науке у којој нису дозвољене имровизације те врсте.
Штавише, само пар дана касније у Португал на међународну конференцију о БиХ одлазе три представника:
- Алија Изетбеговић, муслимански представник
- Радован Караџић, србски представник у БиХ
- Мате Бобан, представник босанско-херцеговачких Хрвата
Жозе Кутиљеро представља план о разграничењу три народа у БиХ који су сва три представника потписала, у циљу заустављања оружаних сукоба, који само што нису отпочели. Међутим, на наговор Ворена Цимермана, америчког амбасадора у СФРЈ, сам Алија Изетбеговић повлачи потпис (!?) са тог Лисабонског споразума и тиме увлачи све народе БиХ у рат и несагледиву катастрофу.
Током деведесетих, али и касније, муслимани у БиХ су уживали велику подршку не само од САД и ЕУ, већ и цијелог арабског свијета. Срби су означени као једини кривци за ратове на бившем југославенском простору, па су тако и фебруарски референдум и Лисабонски потписи остали замагљени у историји, јер су муслимани остварили свој наум о независној држави, а многи домољуби и разне друге бенефиције и новчана примања.
Управо то је разлог зашто је мало вјероватно да ће доспијети истина међу обичан муслимански свијет у БиХ. Свако ко мисли другачије од званичне догме бива сатанизован, личнован, па и уклоњен.