У цркви у Садиловцу на Кордуну 31. јула 1942. године спаљене су 463 српске жртве из Садиловца, Бугара и околних села. То је био само један у низу злочина извршених над српским народом током офанзиве усташа тј. хрватских и муслиманских фашиста.
Храм у Садиловцу шездесетих година двадесетог вијека
Српски народ је од својих кућа у збјеговима кренуо за Мочила 18. јула. Данима су у машвинској шуми спавали под голим небом без воде и хране. Једна група је одлучила да у ноћним сатима крене за Мочила, док би друга група чекала пар дана да пође истим путем. Прва група кренула је предвече 28. јула и кришом кроз шуму стигла у Мочила сљедеће јутро.
За другу групу је већ било касно. Чим се прочуло да усташе стежу обруч, настао је општи метеж од силе народа и запрежних кола. Опкољен са свих страна народ није има куда него да се врати назад на кућна згаришта. Можда је неко и могао да се извуче, али није могао са собом повести малу дјецу и старије родитеље. У исто вријеме, усташе користе раније испробани план. Позивају Србе да се врате својим кућама, обећавајући им да се ништа лоше неће десити, а да су претходне злочине у Машвини и другим мјестима вршиле „дивље усташе.“
У рану зору 31. јула 1942. године усташе опкољавају Садиловац и од куће до куће сакупљају редом – мушкарце, жене, старе, болесне и дјецу, тјерајући их у зидине цркве спаљене 30. јуна. Из разрушене цркве су изводили по два мушкарца и одводили у шталу Гргић Илије, гдје су их мучили, убијали ножевима, маљевима и на друге свирепе начине. Жене и дјеца су слушали јауке својих мужева и очева, али су се надали да ће бар они бити поштеђени.
У таквом страху и незивјесности, усташе су изненада запуцале на нејач у цркви из пушака, митраљеза, а затим их засули и бомбама. Потом су довезли неколико кола сијена међу зидине цркве, полили бензином и запалили. Било је жртава које су живе и рањене изгорјеле.
У документарном филму ГАРАВИЦЕ свједок Душан Лужајић из села Бугар свједочи да је као дјечак са породицом пошао у правцу Осредка, гдје су у јутарњим часовима осјетили смрад меса изгорјелих жртава. Тог дана убијено је 310 мушкараца, жена и дјеце из Садиловца, 133 из Бугара и Черкезовца, 9 из Кордунског Љесковца, 9 из Нове Кршље и по једна жртва из Липоваче и Боговоље. Укупно 463 жртве.
Након ове офанзиве, у којој је за само двије посљедње седмице јула страдало више од хиљаду Срба, разочарање војним одлукама исказивали су и народ и борци. Драган Гргић у свом дјелу КОРАНА КО РАНА записује:
"Дан се примиче, а непријатељ већ запосједа територију са јачим снагама и наоружањем. Народ је био разочаран разним неправилностима које су се одиграле у овом мјесту, а највише поступком војске и руководилаца кад је уништен Садиловац и онолики народ жив спаљен у цркви. Кад је била борба у Садиловцу, на овој територији се налазило много партизанске војске са добрим оружјем и вишим старјешинама и та војска није притекла у помоћ да се спасе народ од уништења.
Они су дошли овамо из Петрове горе и из цијелог Кордуна и Баније да изврше офанзиву на непријатељска упоришта. Од тога ништа није било, само су раздражили непријатеља, напустили мјесто и отишли..."
Фотографија са обиљежавања страдања Срба у Садиловцу
Миле Затезало у свом дјелу „Крик под звоником садиловачке цркве“ критику износи ријечима:
Ипак, највећа кривица за тако велико страдање народа је и на Штабу новоформираног IV батаљона 2. Кордунашког партизанског одреда. И поред бројних обавјештења о припреми непријатељске офанзиве широких размјера на широј територији, он није озбиљно схватио и није предузео на вријеме заштиту становништва на том великом простору.
Сама одлука партизанске команде о евакуацији је донијета касно, тако да се народ није могао пробити кроз усташке засједе у Машвини. Колико су људи били необавјештени говори и свједочење преживјелих. Љубица Кесић, прежјели свједок покоља у млину на Корани, говори да је тог злокобног дана неколико Цвјетићанина пошло у Садиловац да коси ливаду, гдје су их дочекале усташе, одвеле у млин на ријеци Корани и побиле.
Спомен-плоча у храму са исписаним именима, 1960.
Садиловац је 1941. године имао 762 становника, а крај рата није дочекало 460 његових житеља (60%). Међу жртвама било је 185 дјеце.
Аутор: Драган Радовић
Фондација “Заборављени коријени”
Објављено: 31.07.2024.