Тога се јутра вратио није
На огњиште старо, гдје мајка чека;
Успјела је вјешто сузу да скрије
И дочара како ме чува издалека.

"Доћи ће сјутра...", каже ми мајка,
"...и донијеће ти бијелу чоколаду.",
А сјутра је ишла да препозна Рајка,
На првој линији, доље, у граду.

И памтим му леђа, која одлазе,
С' пушком на рамену и сликом у руци,
И добро се сјећам те старе стазе,
Којом маршираше крајишки вуци.

Одлазе храбро, без страха у себи,
Знајући да се вратити неће;
И ни један од њих плакао не би
Да није добио тек дијете среће.

Сјутра нас задеси велика колона,
Налазим се у некој приколици.
Чујем застрашујуће звуке авиона
Које надјачаше дјечији крици.

Гледам избезумљено сва та лица,
Не знам што се око ме' збива;
И тад нас надлијеће метална птица,
Мајка спи крај пута; Да ли је жива?

"Хајдемо мајко, морамо ићи!"
Говорим јој држећи кору хљеба.
"Вози Јоване, неће се дићи!"
Остаде сама двогодишња беба.

И пуче кнински камен што оста' сам,
И он је, чак, сузу пустио.
Заувијек ћу ја памтити дан
Кад' сам родитеље изгубио.

Они славе тај страшни погром!
Славе Хрвати тај покољ, опет!
Гдје ће вам душа пред самим Богом?
Хеј душманине, нека си проклет!

Моје Кистање још је у мени,
Манастир и кућа што је изгорјела;
И још је душа на оној стијени
Гдје је мајка оца завољела.

Вратићемо опет нашу Далмацију,
Писаћемо ћирилицом име града Книна,
Обновити цркве, нашу парохију,
Тамо, гдје Србкиња рађала је сина!

Написа: Стефан Максимовић
Написано: 04.08.2023.