Из дубина непрегледних јама,
где свитање Господње се чека,
у којима из камења тече
крв предака мојих као река.

Из бездана вапај допирући,
из стомака убијених жена,
одјекују, тек рођене чујем:
"Зар је правда да овде станујем?".

Пред дубоким језивим понором
јагње мирно тад скончању крочи,
прекрсти се Авељ тихо, смерно,
и погледа Каина у очи.

Палим свећу над местом мучења,
сузног ока низ литицу гледам,
и молитву као руку пружам,
забораву зар да ово предам?

Једини им поглед су Небеса,
освета је од Бога, не наша,
памтим јаме и страдање Срба,
и покоље крвавих усташа.

И јама си, и Храм, и Светиња,
сазидана од костију Срба,
а многе су наше и вешали,
али није било доста врба.

Сад ме зову преци тек рођени,
Витлејемски покољ се понавља,
српство им се у грехове пише,
једино их због тога убише.

Написа: Милутин Попадић, свештеник СПЦ и вероучитељ

Стихови су посвећени свим србским мученицима који су током Другог свјетског рата бацани у крашке јаме на територији Независне Државе Хрватске од стране хрватских и муслиманских усташа. Овај геноцид 1941-1945 је био део монструозног плана истребљења православних Срба са територије од Дрине до Купе и од Драве до Јадрана, који се одвијао према плановима Ватикана (папске државе) сачињен тридесетих година 20. века у Италији.