Чујеш ли земљо, чујеш ли клети:
Васкрслих вапај још овде звони!
Овде су млади покошени цвети,
Имена крсног: вечни бастиони.
Овде су шејтани људскога лика
Клинима рђавим ко на Голготи,
Укивали храшћу тела мученика,
Камом и српом гашени животи.
Свака је стопа натопљена крви,
На свакој грани жали кукавица.
Још крик и јаук одзвања први
У страшном грчу безоких лица.
Утроба просутих, череци пусти
У пиру крвавом, завијаше гора,
Џихадских хорди, поганих усти,
Умором злијем од свих умора.
Овде је мајка препознала сина:
Фањелом сингавом, оплетеном,
Млађаног сина, чеда јој једина:
Куда си Петре без мајке крено?
Вуненом чарапом сестра брата:
Безглава позна, крај њега паде.
Деду су заклали прошлог рата.
Потомци њихови сад очи ваде.
Крвави дане, Каменичка зоро,
Глођанско Брдо, кукавна рано,
Још јецај мајки одјекује гором,
Никада крвав више не сван’о!
Александар Деспотовић из Зворника