Слоган студената протеклих два мјесеца у Републици Србији колико трају протести и блокаде је "Крваве су вам руке", гдје се показује црвена раширена шака. Повод "побуне" којој су се прикључиле наравно и опозиционе странке, скупа са пољопривредницима, просвјетарима, адвокатима јесте рушење надстрешнице на Жељезничкој станици у Новом Саду 1. новембра 2024. године када је погинуло 15-оро људи. Одговорност је пребачена на владајућу структуру.

Иако те демонстрације већ јењавају тј. долази лагано до поларизације и удаљавања оних који су покренули цијелу причу... мени је за око заправо запала управо та парола.

Зашто?

С обзиром да наш портал ЗНС постоји више од десет љета, али и материја којом се бавимо на пољу културе памћења и подсјећања на неправде које трају деценијама... лако склопих мозаик у коме се уклапа прича о страдању невиних цивила србске националности у Хрватској и Босни и Херцеговини деведестих година 20. стољећа, када је трајао процес растурања заједничке нам државе - СФРЈ.

Навешћу и неколико примјера.

ХРВАТСКА - 8.500 ЖРТАВА

Од почетка преузимања власти 1990. године Фрањо Туђман и његова странка Хрватска Демократска Заједница (ХДЗ) су почели са спровођењем својих предизборних обећања. Циљ је био независност, односно издвајање СР Хрватске из Југославије, али и етнички и вјерски чиста држава, од Срба наравно. Туђман је око себе окупио екипу дисидената који су у архивама југославенских тајних служби имали ознаку "унутрашњи непријатељ".

ХДЗ је преузео контролу над Полицијом, Тужилаштвом, медијима, јавним и комуналним службама, гдје су србски кадрови лагано елиминисани (отказ или пензија). Шаховница је стављена умјесто петокраке. Почело је оживљавање авети наци-фашистичке Независне Државе Хрватске, на коју се гледало са симпатијама, док су величани припадници Усташког покрета, као и други хрватски монструми из доба Другог свјестког рата.

Из дана у дан тензије између Срба и Хрвата су расле до неслућених размјера.

Хрватске сигурносно-информативне службе су спроводиле специјални систем застрашивања према србској популацији у урбаним срединама као што су: Загреб, Карловац, Сисак, Вуковар, Осијек, Задар, Шибеник, Огулин, Дарувар, Госпић, Славонска Пожега, Сплит, Дубровник, Вировитица, Бјеловар, Ђаково, Винковци...итд. Циљ је био да се Србима покаже да су странци, односно на туђој земљи. Ово је довело до страховитог егзодуса који се може мјерити стотинама хиљада Срба који су принудно напустили своје домове у страху за личну сугурност.

Почетком 1991. Хрвати су у свом науму за остваривање Тисућљетног сна имали велику подршку Европске заједнице (уније), Ватикана, односно НАТО пакта. Њемачка и Аустрија су започеле силовиту кампању и дипломатску акцију за растурање југославенске федерације, коју су доживљавали као просрбски бастион. Цијели Запад их је подржавао све вријеме рата.

Прве жртве (Хрват и Србин) падају 31. марта 1991. када је дошло до оружаног напада специјалних снага Министарства унутрашњих послова СР Хрватске на Плитвичка језера. Циљ и јесте био да падне крв, јер тако почиње рат. Министар Јосип Бољковац је годинама касније изјавио да су хрватског полицајца Јосипа Јовића убиле колеге, америчком "пумпарицом" са леђа, оружје које је илегално набављено у "Афери Шпегељ".

Већ тада, у прољеће 1991. је Туђман имао преко 120.000 бојовника под својом заповједи. Селекција примања није била професионална, нити је било важно да полазници у редовима резервног састава МУП-а и ткз. Збора Народне Гарде имају "чист досије"... било важно попунити ескадроне смрти који су коришћени за пљачку, палеж, убиства, рушење и минирање имовине.

Знали су прваци из редова ХДЗ да ће гладни и нискоинтелигентни ликови најлакше обавити "посао", без обзира на тежину кривичног дјела. Готово сваки крај је имао свог локалног шерифа који је спроводио морбидне идеје централе ХДЗ у дјело. Такође, важно је напоменути да је у врху Полиције одмах основано једно посебно одјељење које се бавило уклањањем доказа, јер су сви трагови водили до врха власти.

Сем убистава на кућном прагу, Срби су одвођени у концентрационе логоре, којих је широм Хрватске било преко 220... Поменућемо само неке: Керестинац, Рибарска колиба, Пакрачка пољана, Лора, Кулине, Велепромет, Велесајам, Нова обућара...итд. Вјеровали или не, али су убијени Срби бацани у високе пећи, као што је то случај са Жељезаром у Сиску или задарска Циглана, све са циљем скривања доказа.

Фрањо Туђман је био на врху пирамиде удруженог злочиначког подухвата и наређивао злочиначко-терористичке акције против Срба. Тако су почињене серије покоља као што су: "Оркан", "Откос", "Стријела", "Масленица", "Медачки џеп", "Олуја", "Бљесак", итд. Читава србска насеља су нестајала у пламену, а становништво протјеривано, са циљем да се никада не врате.

Наравно Фрањо Туђман је био само један "шараф", машинерије која се обрушила на србски народ у Хрватској 1990-их година, али треба поменути још нека имена.

• Стјепан Месић, посљедњи предсједник Предсједништва СФРЈ, први премијер Владе СР Хрватске, предсједник Народног сабора. Иако није основао ХДЗ, био је врло високо позициониран на љествици те парије. Са Туђманом се разишао средином 1994. због политике према БиХ.
   
• Иван Векић, министар унутрашњих послова у Влади СР Хрватске од јула 1991. до априла 1992. Усташки потомак који је највише преко паравојних формација урадио етничка чишћења. Није сматрао да је то злочин, већ је признавао убиства цивила србске националности.
   
• Фрањо Грегурић, прво потпредсједник Министарског савјета, а онда и предсједник током 1990-1992, касније 1993-1995 постаје Туђманов савјетник. У инкримисано вријеме Грегурић је врло добро реализовао Туђманове идеје.
   
• Јосип Манолић, дугогодишњи високи официр хрватског дијела Државне безбједности. Један од оснивача ХДЗ и Туђманов близак сарадник. Премијер 1990-1991, касније начелник Уреда за заштиту уставног поретка (институција која је координисала тајним службама).
   
• Антун Тус, генерал Југославенске Народне Армије који је дезертирао 1991. и прешао на хрватску страну. Са собом је понио повјерљива документа и војне тајне, које је предао америчком војном атешеу. Био је начелник Генералштаба ткз. Збора Народне Гарде 1991-1992. Водио је операције етничког чишћења у крајем 1991. и почетком 1992. на подручју Билогоре и Западне Славоније.
   
• Јанко Бобетко, генерал ЈНА који је присилно пензионисан 1971. јер је давао подршку МАСПОК-у, односно ткз. Хрватском прољећу, те добио забрану јавног дјеловања. Одмах је 1991. добио висок чин у редовима хрватске паравојске. Замјенио је Туса 1992. и на том мјесту остао све до јула 1995. Руководио је са свим злочиначким операцијама у инкримисано вријеме.
   
• Младен Маркач, припадник републичког МУП-а још од 1981. Подржао је ХДЗ 1990. године и основао је антитерористичку јединицу "Лучко", којој постаје заповједник наредно прољеће. Са њом је прошао многе акције и ратишта, почевши од Плитвица, па до "Бљеска" и "Олује". Од 1994. био је помоћник министра унутраших послова.
   
• Анте Готовина, криминалац (три пута осуђиван) и некадашњи припадник Легије странаца који је осамдесетих година 20. вијека ратно искуство стицао у Африци и Латинској Америци. Средином 1991. се вратио у домовину и одмах добио чин пуковника. Његов задатак је био устројавање и обука хрватских паравојних формација. Постављен је за команданта 1. градијске бригаде "Тигрови". Крваве трагове оставио је у Ливањском пољу, Мркоњић Граду, Новској, Равним Котарима...итд. Један од највећих 'икона' ткз. Домовинског рата.

ГОСПИЋ

Госпић је градић у југо-западним дијеловима Лике, на путу између Коренице и Карлобага тј. Јадранског мора. Још за вријеме Другог свјетског рата Госпић је био јако упориште Усташког режима, те је ту направљен и један од првих концетрационих логора у наци-фашистичкој НДХ, док је губилиште било у мјесту Јадовно на планини Велебит. Остала је позната узречица:

"Берлин је пао,
Госпић се још држи!"

Национална заступљеност Срба у Госпићу 1991. је била близу 40%.

Локални одбор ХДЗ је у Госпићу 1991. почео са провокацијама и психо-физичким малтретирањима грађана на националној основи, гдје су Срби били на удару. Позивани су на информативне разговоре у полицијску станицу гдје су слушали лажне оптужбе о себи, добијали батине, а неки су и убијани. Мноштво споменика који имају везе са Србима су срушени и уништени, као и православна црква Св. Ђорђа која је минирана 2. новембра 1991. Такође и Теслин споменик је срушен.

Највеће етничко чишћење у Госпићу се десило у јесен 1991. када је мноштво Срба (према евиденцији Миле Рајчевића најмање 160 Срба), само у три дана 16. до 18. октобра киднаповано из својих домова и одведено на непознате локације, те су брутално убијани. Злочинци су чак и спаљивали лешеве, како би уклонили доказе. Један дио жртава одведен је на локацију Липова Главица.

Све ово је било планирано од стране ткз. Кризног штаба у Госпићу 14. октобра на повјерљивом састанку.

Главни наредбодавци и извршиоци овакивх злодјела у Госпићу су:

• Мирко Норац, командант 118. бригаде ЗНГ, касније генерал Хрватске војске
• Томислав Мерчеп, командант специјалне јединице МУП-а Хрватске "Јесење кише", а такође био је помоћник министра унутрашњих послова Ивана Векића
• Стјепан Граднић, командант 2. батаљона 118. бригаде ЗНГ
• Тихомир Орешковић, секретар ткз. Кризног штаба у Госпићу, пријератни емигрант и криминалац
• Миро Бајрамовић, припадник паравојне јединице "Јесење кише", по сопственом признању убио је 72 особе током рата.

Иначе у Госпићу постоји закон ћутања о свему што се дешавало за вријеме рата. Једино ко је јавно проговорио о томе јесте Милан Левар, коме је августа 2000. године подметнута бомба под аутомобил и тако је убијен незгодан свједок, кога су контактирали истражиоци Хашког трибунала.

За масовна убиства и етничко чишћење осуђена је само три особе: Тихомир Орешковић (15 година), Мирко Норац (12) и Стјепан Грандић (10), док су Ивица Рожић и Милан Чанић ослобођени. Такође, Мерчеп није ни оптужен за злочине у Госпићу. Занимљиво је то што су осуђеници из "Госпићке групе" имали нестандардан третман у затвору. Норац је завршио факултет, оженио се, добио дјецу, слободне викенде и др. Такође, имали су митинг подршке на Сплитској риви 2001. године од преко 150.000 домољуба.

Имена србских жртава из Госпића: Рајко Бараћ, Ђорђе Калањ, Дане Корица, Радмила Диклић, Душанка Вранеш, Смиља Жакула, Милица Јанковић, Марија Мишчевић, Анкица Бегић, Милан Чубелић, Бранко Штулић, Мирјана Пантелић, Пајо Чопић...итд.

ВУКОВАР

Градић на Вуки који је налази на четверомеђи Славоније, Срема, Бачке и Барање... У близини Вуковара налази се меморијални комплекс, односно стратиште Дудик из времена Другог свјетског рата, гдје су усташке формације извршиле масовна убиства Срба са Фрушке горе и сремских равница. Данас је он запуштен и оскрнављен.

Вуковар је имао више Срба, него ли Хрвата, тачније преко 60% раних деведесетих година 20. вијека.

На првим вишестраначким изборима 1990. у Вуковару ХДЗ је доживио убједљив пораз од Савеза комуниста Хрватске, док је предсједник локалног одбора ХДЗ за вуковарску општину постао Томислав Мерчеп. Ипак, Мерчеп је добио велику помоћ од централе ХДЗ, па је себи формирао личну гарду од пробисвјета и криминалаца. Мерчеп је преузео насилно власт у прољеће 1991. када је завео свеопшти терор према свему што има предзнак србски или југославенски.

У селу Богдановци 10. марта 1991. Меречеп је постројио преко 2.000 вуковарских Хрвата и дао им оружје. Мало касније постављени су полицијски пунктови око града гдје се контролисао улаз/излаз. Срби су почели да нестају, док се њихове куће и локали почињу минирати великом количином експлозива. Ноћу се чула пуцњава и шенлучење.

Крвави окршаји у Борову Селу 2. маја 1991. само су "доливали уље на ватру". Од тог дана више нико није био сигуран у Борову Насељу и граду Вуковару, са околним селима гдје су Хрвати имали релативну или апсолутну већину. Загреб је почео да шаље "драговољце" у Вуковар, како би се организовала "одбрана".

Убиства Срба су започела 1. маја 1991. у селу Бршадин (пензионер Стеван Инић), док је у граду прва жртва био Јован Јаковљевић 29. јуна. Срби у околним селима су се такође забарикадирали у страху од изненадних упада хрватске полиције. ЈНА је у почетку била само посматрач, све до краја августа 1991. када су хрватски паравојници напали и касарну у насељу "Петрова Гора" и блокирали је.

Мерчеп је септембра 1991. напустио кукурузним путевима Вуковар и отишао у Загреб, док је дошао Бранко Борковић "млади Јастреб", који је устројио 204. бригаду ЗНГ, те је постао њен замјеник, а главни командант је био Миле Дедаковић "Јастреб" који је заповједао из Винковаца. Обојица су били дезертери из ЈНА.

У Бороову Насељу је главни командант био Благо Задро, усташки потомак из Херцеговине и хрватски емигрант крајем шездесетих година који је у Њемачкој похађао терористичко-диверзантске курсеве, а његова "десна рука" био је Марко Бабић, такође емигрант.

Етничко чишћење, које је подразумјевало: пљачку, палеж, силовања и убиства интензивирана су од краја љета 1991. гдје треба поменути и Шипошову групу, као и злогласни одред Мартина Сабљића гдје се највише истицао Никола Ћибарић. Такође и Зденко Штефанчић са Миром Дунатов је имао ниску злодјела те крваве руке до лаката. Убијали су цивиле у градским четвртима Борова Насеља (код вртића, колоније, стадиона), извлачили их из подрума и ликвидирали једног по једног.

Сем тога, на десетак локација у вуковарско-боровској зони "Зенге" су успоставиле концентрациони логори (Абазија, Велепромет, Нова Обућара, Дворац Елц...) у којима су утамничени србски цивили.

И у градској болници гдје је главни био Јурај Њавро и његова помоћница Весна Босанац, дешавале су се ликвидације Срба на подмукао начин, тако што су Србима вадили крв за бојовнике, те водили камионима до обала Дунава и тамо убијали.

Поред тога што су убијани мушкарци цивили и жене, милости није било ни према дјеци.

Број убијених Срба у Вуковару никада није утврђен, али се процјењује да је до 400... с тим да нису сва имена позната, јер се дешавало да убију некога ко нема блиских рођака. Након завршетка оружаних борби крајем новембра 1991. патолог др. Зоран Станковић је са својим тимом извршио мноштво одбукција и о томе постоји обимна документација на ВМА.

Имена која морамо памтити, да се не заборави су: Милица Врачарић, Даринка Грујић, Ана Лукић, Младен Мркић, Љубан Вучинић, Славко Драгишић, Стево Малецки, Жељко Пајић, Бранко Сучевић, Славко Миодраг, породица Чечавац (Мирослав, Слађана, Горан), породица Павловић (Зорица, Зоран, Нада)...итд.

СИСАК

Град на ушћу ријеке Купе у Саву, сматра се највећим на Банији. У југославенској привреди шездесетих и седамдесетих година 20. вијека, Сисак је био моћан индустријски центар који је имао Рафинерију и Жељезару. Проценутално Сисак је имао више од 40% србског становништва.

Како је 1990. године формиран локални одбор ХДЗ у Сиску тако је створен злочиначки трио:

• Иван Бобетко, шеф ткз. Кризног штаба за Сисак
• Ђуро Бродарац, начелник Полицијске управе у Сиску
• Јосип Брајковић, предсједник сисачког одбора ХДЗ

Управо су те три особе креирали страховладу у коме за Србе није било мјеста. Паравојне формације су организоване, тако што је у сисачку луку доведена велика количина наоружања из Загреба. Све је ово рађено у тајности, јер се знало да мора доћи до сукоба са ЈНА.

Почетком љета 1991. градом је почео да кружи бијели комби, без регистарских ознака. У њега су угуравани Срби цивили и киднаповаи. Одвођени су на одређене локације: Јодно, насеље ОРА, Викторовац, Барака "Сава", Барутана...итд.

Извршиоци бруталних убистава организовали су и спроводили:

• Владимир Миланковић, командант специјалних јединица МУП-а за Сисак
• Јадранко Грабић, командант паравојне јединице "Вукови"
• Екрем Мандал, командант нове "Ханџар дивизије", која је окупљала муслиманске криминалце из Босне и Старог Раса

Они су са својим црним ескадронима ишли по списку који су сачинили Иван Бобетко и Јосип Брајковић са својим блиским сарадницима.

Стоја Трифкановић је тако постала симбол трагедије сисачких Срба. Њој су "Зенге" 25. августа 1991. илегално одвели мужа Николу (49) и два сина Зорана (23) и Берислава (19). Њени најмилији су киднаповани и никада није ништа сазнала о синовима, док је тијело мужа испливало на обале Саве, са модрицама и прострелним ранама. Деценијама је водила правну борбу са хрватском државом, која јој ништа није дала, сем туге и трошкова. Зликовци су јој се смијали у лице. Умрла је 2022. године не дочекавши правду.

Свако ко би се побунио против оваквих морбидности био би пребијен или убијен.

Памти се и то да је Ана Јелић дошла у зграду Полиције да пријави нестанак супруга Васе Јелића (60). Тада је од Ђуре Бродарца чула шовинистичку реченицу: "Коме Срби фале нека их тражи у мртвачници!".

Вјера Солар је такође годинама водила битку са хрватским правосуђем, тражећи правду за своју кћер Љубицу Солар (19) која је убијена 17. септембра 1991. у стану свог вјереника Душка Маловића кога је хрватска пропаганда оптуживала да је наводно агент Контраобавјештајне службе ЈНА. Деценије су прошле у парничним поступцима, али безуспјешно. И она је умрла недочекавши правду.

У Хрватској су убиства Срба у Сиску табу тема већ деценијама. О њима се јавно не говори, тачније не смије да се било шта јавно каже.

Средином 2011. године Државно тужилаштво РХ подиже оптужницу против: Драге Бошњака, Ђуре Бродарца и Владимира Миланковића. Бродарац је у притвору послије само двије седмице напрасно умро не дочекавши суђење, док је Драго Бошњак ослобођен 2013. године. Једино је Миланковић (Србин) проглашен кривим за злочине против цивилног становништва у Сиску и осуђен 10 година затвора. Издржао је шест и по и пуштен на слободу.

Треба помињати имена убијених Срба: Миленко Ђапа, Стево Боројевић, Драган Рапајић, Стана Живковић, Владимир Божић, Зоран Вранешевић, породица Вила (Жељко, Марко, Евица, Душан, Млађо), Јово Црнобрња, породица Обрадовић (Дејан, Јованка, Перо, Миља), Милан Цветојевић, Раде Цревар, Душан Лукач, Дамјан Жилић и многи други.

Заједница Срба у Хрватској је 2007. поднијела кривичну пријаву против Фрање Грегурућа и његових сарадника за ове злочине у Сиску, гдје су навели 611 имена, али је тај предмет и даље у фиокама ДОРХ. Како лицемјерно говоре, нема политичке воље да се тако нешто уради. Новинар Домагој Маргетић је 2010. године документацију о сисачким убиствима предао Специјалном суду за ратне злочине у Београду, али опет без неког помака.

ОСИЈЕК

Град на обалама Драве, који се налази на граници Барање и Славоније. Срби су у овом граду такође били заступљени преко 35%.

Осијек је био јак индустријски центар Југославије, најјачи на истоку СР Хрватске...Сапониа, ИПК, Електрославонија, Кандит и др.

Овај крај је насељаван покатоличеним тј. хрватским породицама, како у Другом свјетском рату, али и касније. Зато су Хрвати касних осамдесетих година 20. вијека имали релативну већину у Осијеку. Осијек је дао највише за оснивање ХДЗ: Иван Векић, Бранимир Главаш и Владимир Шекс. Векић и Шекс су повучени у Загреб, док је Главаш остао у доњој Подравини да "почисти Србе".

Главаш у акцији

Иако број Срба у Осијеку није био занемарив, главне полуге власти држала је филијала ХДЗ у којој се највише питао управо Бранимир Главаш, господар живота и смрти. Имао је око себе тим сарадника који су му помагали да спроведе у дјело најморбидније планове, у којима је он заправо уживао. Главаш је себи направио личну гарду коју је назвао БОБ - Бранимирова осјечка бојна.

У Осијеку убиства Срба нису била само пуки злочин, већ је су злотвори по Главашевом наређењу морали да раде што бруталније и морбидније. На примјер, терали су жртве да пију сумпорну киселину из акумулатора, батинање до смрти при чему су им уста запушена крпом...итд. Мноштво Срба је одовођено до обала Драве и тамо ликвидирано, а потом бацано у ријеку. Ово је рађено са једним камионом хладњачом, новосадске месаре, који је украден.

Ситуација постала јако тешка када је средином 1991. Антун Гудељ код Тење по Главашевој наредби убио Јосипа Рајла-Кира, начелника СУП Осијек, који није желио рат. Зато је сметао и Главаш је одлучио да га уклони. С времена на вријеме, србски полицајци у осјечкој СУП су ликвидирани, послати да ураде неки задатак, гдје им је намјештена засједа, нпр. Жељко Покрајац, Милорад Ђекић, Душко Бошњак...итд.

У Дубровачкој улици бр. 30, Главаш је направио конц. логор гдје је доводио и мучио најмање 100 Срба. То наравно није једини логор за Србе у Осијеку, већ их је било на сљедећим локацијама: Стадион "Градски Врт", Црвена касарна, Бијела касарна, Стрелиште Пампес, Истражни затвор...

Крњакова група је спроводила терор и ликвидирала по списку угледне и богате Осјечане србске националности. Сем домаћих, у Осијеку је постојао интернационални одред којим је командовао Едуардо Флорес, познатији као "Чико". Они су очистили насеље Чепин од Срба.

Убиство Живка Пеулића (43) је извршено уз директан ТВ пренос 11. јула 1991. Уз низ погрдних коментара, овај видео прилог је назван "елиминација четничког терористе", при чему Пеулић није имао никакве везе са било којом оружаном формацијом. Живкова супруга је рањена том приликом и шест мјесеци касније размјењена. Отишла је у СР Србију.

Близу града Осијека налази се село Паулин Двор. Ту је 11. децембра 1991. направљен масакр над 17-оро Срба цивила и једним Мађарем. Ово су починили припадници ткз. Збора народне гарде. Најбизарније је то што су њихови лешеви 1997. године пребачени у строгој тајности у Лику, на мјесто 500 км удаљено од Паулин Двора. Приликом једне ексумације откривено је да су навиши војни органи Хрватске умјешани у ово сакривање доказа.

Бранимиру Главашу је више пута изрицана пресуда у којој је проглашаван кривим, али је касније Уставни суд то поништавао и враћао судски поступак на почетак. Главаш је небројено пута тражио своја "права" штрајкујући глађу и гледајући "рупе у закону" исмијавао деценијама хрватски правосудни систем. Сем њега осуђени су: Гордана Гетош-Магдић, Дино Контић и Здравко Драгић. Њихове казне су биле чак дупло мање него што је то законом прописано.

Мноштво чланака о етничком чишћењу Осијека од стране Главаша и првака ХДЗ написао је новинар Драго Хедл, који је добијао годинама пријетње смрћу од Главаша.

Имена убијених Срба треба упамтити: др. Милутин Кутлић, Ђорђе Петровић, Чедомир Вучковић, Богдан Почуча, Душко и Драган Бекић, Миле Станар, Драган Стојић..итд. Радослав Ратковић је једини од Срба који је успио да преживи стријељање Главашевих монструма.

СПЛИТ

Највећи град Далмације, који се налази на обалама Јадранског мора, преко пута су острва Шолта и Брач. Број Срба пред рат у овом граду је био близу 10%.

Читава источна обала Јадрана је имала процес покатоличавања још од XVI вијека, па је и каснија ватиканска пропаганда била да свако ко је римокатоличке вјере бива Хрват. Управо то је довело до националног поремећаја у XX стољећу, када су Срби изгубили премућство. Србска авангарда је још у доба Аустроугарске дала значајан допринос развоју града и околине.

Током Другог свјестког рата геноцидне активности Анте Павелића су спровођене и овдје. То је значајно умањило број србске популације. Касније, педесетих и шездесетих година мноштво католичких Херцеговаца и усташких удовица се спуштају на Јадран, па и у Сплит гдје Хрвати добијају "већину". Истовремено, Сплит је имао велики број породица официра ЈНА, јер су се ту налазиле касарне и објекти за потребе одбране Југославије.

Управо је тај број херцеговачких дошљака довео до радикализације Сплита. Они су били најжешћи обожаваоци Туђмана и ХДЗ. У сплитској луци довожено је оружје из прекоморских земаља крајем 1990. године, са циљем борбе за "хрватског питања у Југославији". Такође, постојала је и ратна лука "Лора".

Стварањем паравојних формација у Сплиту, долази до "вулкана" хрватског  неофашизма који се преливао и на остале крајеве у авнојевској Хрватској.

Иначе код Сплита треба споменути и Крвави Ђурђевдан 1991. када је локални одбор ХДЗ организовао демонстрације, са циљем провокације ЈНА... пред зградом Војнопоморске области убијен је војник Сашко Гешовски, а на БОВ је дављен војни полицајац Светланчо Наков. ЈНА није реаговала, што је послужило дивљању хрватске руље.

Познато је и то да су масовно рађене деложације, односно принудна исељавања Срба и других нехрвата из кућа и станова које им је дала ЈНА на коришћење. Ово се одвијало јавно, није ту било никаквог скривања. О томе је још тада покушао јавност да алармира Тончи Мајић, али је бивао пребијен.

Одласком ЈНА из Сплита почетком јануара 1992. ратна лука "Лора" постаје концентрациони логор, односно казамат за испитивање људске издрживости. Ту су довођени како војници (ЈНА, СВК, ВРС), али цивили, не само са подручја Хрватске, већ и Босне и Херцеговине. Званично је кроз канџе сплитске "Лоре" прошло 1.005 затвореника, али нису сви уписани. Овај случај такође спада у табу теме. Тек је 2007. године снимљен документарни филм који може да покаже о каквим монструмима (Томислав Дуић, Тања Бјелобрајдић, Емилио Бунгур, Тончи Вркић и други) се ради. Такође, написано је и неколико књига. Једино ко је проговорио о ужасима Лоре јесте војни полицајац Марио Барешић, али је и он је добијао претње смрћу.

Да је и у Сплиту било убистава са циљем застрашивања говори убиство брачног пара Гашпаровић, када су ликвидирани Ђорђе и Весна. Ово је само једна карика монструозног ланца који су спроводиле власти Сплита. Иако је прошло преко 30+ година, случај Гашпаровић се није помјерио ни за милиметар. Безуспјешно су покушавала дјеца Гашпаровића Синиша и Денис да са својим дједом пред правосудним органима да траже правду за своје најмилије. Једноставно дочекао их је зид ћутања. Сем њих и пензионисани полицијски службеник Илија Грубишић је добијао пријетње смрћу јер је радио на расветљавају овог злочина.

У циљу етничког чишћења, хрватске власти су очистиле насеља (Убли, Радошић, Броћанац, Каштел Стари, Каштел Сућурац, Каштел Лукшић, Каштел Штафилић, Солин, Бителић Дицмо… ) око Сплита гдје је било "превише" Срба... тамо су хрватски паравојници или пак специјалне снаге Полиције упадале Србима у куће под лажним изговорима да "крију оружје" или да "одају положаје "србо-ћетницима". Ако нису завршили у "Лори", онда су протјерани.

У сплитском недељнику "Ферал Трибјун" је написано мноштво чланака о дегенеративности хрватске политике и власти, не само у Сплиту, већ и шире. Због тога су оптуживани да су србски шпијуни.

ЗАДАР

Град на обалама Јадранског мора у сјеверном дијелу Далмације. У њему се налази Архијерејско намјесништво Далматинске епархије СПЦ. Слично као и код Сплита, овдје се број Срба вјештачки смањивао усљед покатоличавања православних Срба.

По многим анализама Задар се сматра да је један од најпожељнијих градова за живот у бившој Југославији.

Појавом ХДЗ и у Задру се осјећао страх Срба, јер су Хрвати почели са провокацијама и пријетњама својим комшијама. Шовинистичка острашћеност се осјећала на сваком кораку.

Иве Ливљанић, тадашњи градоначелник Задра је 1991. покренуо етничко чишћење тако што је био главни организатор догађаја "Кристална ноћ", односно рушилашки поход на куће и локале који су били у власништву Срба или пак србских фирми из СР Србије и(ли) СР БиХ. Такође, ово је урађено и у викенд насељу Бибиње. У оваквом дивљању учествовало је преко 2.000 Хрвата, претежно младих који су пјевали усташке стихове. Стотине објеката је уништено. Хрватско правосуђе је овај предмет годинама развлачило, али је на крају затворено 2002. што значи да нико није одговоран за то.

У страху за личну сигурност мноштво задарских Срба је напустило своје домове.

Ово су само мали делићи мозаика који је произашао из растурања Југославије раних деведесетих година 20. стољећа гдје је јасно уочљиво да је над србском популацијом у Хрватској спроведен удружени злочиначки подухват, са свим елементима геноцида.

Наравно, Хрвати ово никада неће прихватити, већ ће папагајски понављати како су они претрели нешто лоше од ЈНА и "србо-четника". Истина је таква да без обзира да ли неко отворено показивао или пак прикривао своја фашистоидна осјећања, сви до једног се слажу да су Срби реметилачки фактор. У том циљу ће без имало срама лагати и оповргавати чињенице које су горе у тексту наведене, са сликама и видео прилозима, у коме се јасно види да очевици свједоче о времену зла.

Зато је овај чланак и написан јер треба новим покољењима да отвара очи како им не би наметали некакав ореол кривице за догађања од прије 30-35 година у коме су њихови преци били жртве, а не злочинци.

Написа: Чуле
13.01.2025.