„Док човјек поштује себе, поштоват ће га и други. Дрво које нема дубок коријен подложно је ударима вјетрова који га могу из коријена ишчупати. Тако је и са човјеком који себе не поштује, своју вјеру и своје коријене“, каже протојереј СПЦ-а Саша Лончина.

Православна црква Св. Николе у Карловцу

Возим се у Карловац да видим како данас тамо живи српска и православна заједница. У граду и ближој околици остало је нешто више од 4.000 Срба тј. 16 процената. Оне страшне године 1991. тамо је живјело готово 25.000 Срба. Многа војна лица отишла су с војском, многи су се одлучили придружити побуњеним Србима, али су и многи остали у свом граду, који их више није ни требао ни желио.

Прије четири године у Карловцу је умрла моја пријатељица Јелка Глумичић, храбра жена која се у изузетно опасним околностима борила да сачува спомен на шиканирања и прогоне, отказе и деложације карловачких Срба током рата. Када је за свој рад требала добити награду Града Карловца, побуниле су се неке од удруга ратних ветерана, па се градска власт повукла и храбра Јелка није добила ту награду. 

Умјесто Јелке, данас суговорника налазим у Милану Лапчићу, предсједнику карловачкод одбора СКУД Просвјета. Милан је инжењер стројарства у мировини, а почетак деведесетих година 20. вијека, дочекао је радећи у Кроација осигурању. Знао га је цијели град.
„Ми смо били мањи од макова зрна, били смо зечеви за одстрел. Поготово ми познатији у граду. Био сам главни вјештак и процјенитељ штета на моторним возилима, познавао ме цијели град и околица. Добивао сам свако мало позив за мобилизацију, али сам се тога бојао као овца ножа.
Имао сам 47 година и заправо ме нису ни требали. Многи суграђани српске националности су тако отишли и вратили се ускоро у сандуцима, након 7-8 дана...“, присјећа се Милан тешких ратних 1990-их.

Владо Држић данас им 74 године. Познати карловачки новинар и он је 1991. дочекао као уредник Радио Карловца. Медији су били посебно оружје у пропагандно-психолошком рату. Смијењен је усменим путем.
„Врло тешко је било тих година. Били смо изложени свакодневном шиканирању, био је план да нас се држи у покорности и у осјећају колективне кривње и гријеха. Три пута сам добивао отказ, Државни суд ме враћао три пута назад на посао.
На почетку рата, моја сестрична из Словеније позвала је моје родитеље и кћерку да дођу у словеначко мјесто Велење. Супруга и ја смо их повремено обилазили и једном, док смо били тамо, звони телефон и сусједа ми јавља да ми управо војна полиција проваљује врата на стану. Истог трена сам кренуо назад. Звао сам полицију и тражио да ме заштити, мало сам био наиван…
На крају смо ипак остали у стану, јер је сусједа помогла и спријечила војнике“, присјећа се Владо.

Јелка Глумичић

Након ових тешких Миланових и Владиних прича из 1990-их одлазим на предавање повјесничара и писца Чедомира Вишњића из загребачке Просвјете. Вишњић 20-ак окупљених враћа у Други свјетски рат, у вријеме о којем пише у изврсној књизи „Кордунашки процес“. У тој књизи описује несретну судбину групе угледних кордунашких Срба из Карловца и околице које су њихови партијски другови стријељали 1944. године под оптужбама за сурадњу са непријатељем и великосрпство.
Међу окупљенима налазим нове суговорнике. Занима ме како је данас бити Србин у Карловцу и како живи српска, али и православна заједница. Инжењер стројарства Мирко Јањатовић најмлађи је од присутних на предавању, али и он има преко 50 година.

„Овдје, данас, живим слободно као Србин. У фирми у којој радим сви ме знају као таквог. Стројарски сам инжињер. Мислим да нема задовољавајуће и добре сурадње између српских организација у Карловцу, цркве, Просвјете и СНВ-а, па и СДСС-а. Разједињени су и стално је у питању нека борба и престиж. Сада овдје имате само старије људе, а некада смо имали и пјевачки збор у којем су били млади, имали смо школу ћирилице, али данас се све свело на 50-ак старијих људи“, прича Мирко о данашњем стању српске заједнице у Карловцу.

Карловачка православна црква посвећена је Светом Николи. У близини цркве је и велика зграда црквене опћине. Ријеч је о неоренесансној грађевини изграђеној 1882. године, дограђеној 1905., која се налази на мјесту на којем је била некадашња Богословија. На згради је табла са основним подацима. У задњој реченици пише да је зграда „тијеком Домовинског рата тешко оштећена“. 

Тко је и како тешко оштетио зграду, то не пише, али се зна. Био је то „непознати починитељ“, можда исти онај који је минирао и цркву.

Милан Лапчић каже да је минер Светог Николе најмање био непознат.

„Црква је минирана крајем 1991. То је био знак, Србине или православче, није ти ту мјесто, рушим ти оно што је најосновније, темељ духовности. Ми знамо тко је рушио, тај човјек којем је цијели град знао име, никада није процесуиран.
Могу рећи да ми је прије рата био и пријатељ. Био је лимар. Данас више није жив”, каже Милан. 

Карловац је град у који се након 1945. године населило много људи из других крајева, јер је ту улаган новац иностраних кредита за развој индустрије. И сам Лапчић је досељеник, и то из Далмације, из села Смрдељ поред Скрадина.

Срећом, времена рушења и убијања су иза нас и према ријечима свих мојих суговорника, данас у Карловцу нема великих националних тензија. Можда зато што готово да нема ни Срба, али они који су остали, како кажу, ходају слободно. Многи минери и деложатори су у међувремену помрли, а младе Србе и њихове вршњаке Хрвате више занимају егзистенцијални проблеми. 

Како је данас бити православац у Карловцу питам протојереја СПЦ-а Сашу Лончину.

„Живјети и радити, а у исто вријеме бити искрени и посвећени православни хришћанин у овом граду мислим да је начин живота, који код искрених хришћана може само пробудити поштовање. Увијек ће бити оних који зарад ситних интереса или услијед недостатка хришћанске љубави изражавају анимозитет према ′другима′ иако нисмо други, него смо само у њиховим главама другачији.
Док човјек поштује себе и не стиди се себе, поштоват ће га и други. То видим живећи овђе. Дрво које нема дубок коријен подложно је ударима вјетрова који га могу из коријена ишчупати. Дрво које има дубоко коријење, постојано је и чврсто. Тако је и са човјеком који себе не поштује, своју вјеру и своје коријене“, каже протојереј Саша.

Карловачка православна црква Светог Николе изграђена је 1786., према нацртима Јосипа Стилера, фортификацијског градитеља, аутора бројних урбанистичких рјешења у центру Карловца. Црква је девастирана у Другом свјетском рату, када је постала магазин опљачкане српске робе. У ноћи 28. на 29. децембар 1991. храм је миниран. Потпуно се срушио 1993. због оштећења двије године раније.
Преосталу карловачку православну заједницу, према ријечима протојереја Саше, данас муче неки други проблеми:
„Високе цијене, недостатак средстава за живот, али исто тако и самоћа. Живимо у друштву у којем новац постаје владар свега, а човјек индивидуа, без потребе за заједницом. Зато се окупљамо у храму на службу, да у заједници живимо и растемо. И много је боље кад имаш некога крај себе на кога можеш да се ослониш, тад ће се олакшати егзистенцијални проблеми, а првенствено самоћа и отуђеност која данас разара друштво.“

Протојереј Саша Лончина долази из страдалничке породице из геноцидом прегаженог Поткозарја, али дио породице му је и из Двора на Уни. Можда зато добро разумије трауме које су и други и посљедњи рат оставили на народу Кордуна и Баније.
„У Другом свјетском помрачењу умова, моја бака је остала сироче од шест мјесеци, јер обоје родитеља су јој одведени у логор Јасеновац, одакле се никад више нису вратили. Да се то догодило мало раније и да она није рођена, ви и ја сигурно не бисмо данас водили овај разговор. Није само Јасеновачка индустрија смрти стратише моје породице. 

Ту стратиште је и Јадовно, гдје је страдао мој чукунђед Калинић Петар, који је рођен 1888. године, а мучки убијен у систему концентрационог логора Госпић-Јадовно-Паг 1941. године. Још су ту и друга мјеста, али требало би више времена и редака и за то. То су мученици за вјеру, то су светитељи рода нашег. То су заступници наши пред Господом.
Трауме које остављају страдања тешке су, али кад си правдољубив и истинољубив, правда, истина и љубав су додатни погон који те покреће. Главни погон јесте вјера у Васкрслог Господа. То покушавам пренијети и на оне са којима разговарам о мукама и страдањима. На насиље не треба одговарати насиљем, али исто тако не треба ни дозволити насиљу да помисли да ће му бити отворен пут за вршење таквог злодјела. За све постоји начин и рјешење, а сигуран сам да човјек који има Бога у себи, неће потезати за неразумним рјешењима. Без Бога ни преко прага, са Богом и преко океана!“, каже протојереј Саша.

За крај се враћам случајном сусрету са Душаном Јеросимићем, који ми се сам обратио након Вишњићевог предавања, када је видио да разговарам с другима. 

Душан је 1990-их остао у Карловцу, чак је пола године носио униформу Хрватске војске. Из неколико реченица које смо размијенили, јасно је колико је тешка прича ових људи који данас свједоче готово нестанку српског народа у Хрватској.
„Ја сам Олују дочекао у Карловцу. Мајка ми је била у Вргинмосту током рата. У Олуји је на трактору и с осталим народом избјегла. Послије свега, када сам је вратио, питао сам је зашто је ишла. Зар ниси знала да ћу доћи по тебе? Што ме ниси чекала код куће? Вели она: ′е душо моја, не знаш ти, они су нас клали…′
Ја је више никада нисам питао о томе. Ја сам рођен 1941. у децембру, а мој отац је заклан од усташа у Крњаку у јулу. И пола фамилије ми је још поклано и сад ти реци шта је она требала…”, прича Душан.

Тешке су приче карловачких Срба. 

Много је тешких иза рата деведесетих испричано и међу карловачким Хрватима. Напуштам Карловац у нади да ће народ послушати протојереје Сашу и да се неће више „на насиље одговарати насиљем“ и да ће се српска и православна заједница у Карловцу, на Кордуну и Банији, још једном дигнути из пепела и наћи начина да преживи.

Аутор: Саша Косановић
Извор: p-portal.net
Објављено: 30.03.2025.