Демократска народна партија Црне Горе обавестила је јавност да је њен председник Милан Кнежевић добио писану изјаву од господина Карла Бозоле, високог представника УН-а за време грађанског рата у Босни и Херцеговини деведесетих година 20. века.

У њој господин Карло Бозола под заклетвом открива нове чињенице и детаље које се односе на дешавања у Сребреници 1995. године. Примерак ове изјаве, председник ДНП – а је упутио премијеру Владе Милојку Спајићу, председнику државе Јакову Милатовићу, председнику Републике Србије Александру Вучићу и председнику Републике Српске Милораду Додику.

Они су изјаву Карла Бозоле доставили медијима, а ми је преносимо интегрално:

- Овом својом изјавом желим упознати ширу јавност са правим дешавањима у случају трагедије у Сребреници. Ја, Карло Боцола (Царло Боззола), у том периоду од 1992. године, као изванредни делегат Ујединих Нација и Европске уније на нивоу Босне и Херцеговине, Србије, Хрватске и Црне Горе, све време сам обилазио болнице и организовао добијање донација, као и збрињавање болесне деце и рањених лица у БиХ за лечење у болницама ЕУ.

Велики број деце збрињаван је уз сарадњу и надгледање Института за мајку и дете из Београда и Новог Сада, а исти примјер односи се и за БИХ и Хрватску. У тиму су били чувени доктори из ЕУ, са по три групе у три правца.

Пошто добро говорим југословенски и познајем добро екс Југославију, ја сам имао задатак да отворим процес размене заробљених лица.

Обављање тог задатка носило је са собом и огроман ризик, јер су све стране, већином, убијале заробљенике. Пуне четири године у процесу обављања тога задатка бивао сам више пута заробљаван, али сам притом успио да извршим велики број размена заробљених лица, уз високи степен ризика.

Спасио сам и успео да их вратим у њихове земље, упутивши их Жак Шираку, као и два француска пилота, који су пали изнад Сарајева, а такође и једног америчког пилота, који је пао у близини Глине код Бихаћа. Пошто сам се кретао у свим зонама где су трајале офанзиве од Сарајева до Книна, мене су контактирали сви команданти и генерали. Више пута сам се чуо око размена заробљеника са генералом Атифом Дудаковићем и генералом Ратком Младићем, као и са многим другим командантима и генералима који су ме познавали.

СРЕБРЕНИЦА

Више пута сам бивао и у Сребреници. Много Срба цивила око Сребренице погинуло је од Насера Орића у периоду од 1992. до 1994. године. Око Сребренице се гинуло и у заседама из приватних кућа.

Срби су бивали огорчени због тога што управо генерал Ратко Младић није могао то да контролише. У разговору са њим, у присуству плавих шљемова (Холанђани), генерал Младић ми је казао да морам организовати повлачење цивила муслимана аутобусима према Зеници. Тражио је да ја лично морам бити присутан, јер није било човека са те територије, а да није изгубио неког члана фамилије или читаву фамилију.

Јасно је какав притисак је Младић вршио око повлачења цивила муслимана, и надам се да је то сваком очигледно. Унпрофорци су му тим поводом захвалили и одговорили да Командант Орић неће ни да нас прими, ни саслуша, и да се ту ништа не може учинити, па се ја питам зашто сада многи ћуте и не дају никакве изјаве, или зашто не предоче јавности своје тадашње забелешке?

Мој закључак је да не смеју!

У Сребреници је по шумама страдало око 1.100 цивила муслимана, јер су били наоружани и одговарали су на нападе, али је било и оних који су као ненаоружани такође страдали, њих још око 250 око Сребренице за три године, а војника муслимана око 2.500 до 2.800 до краја рата. Сви остали сахрањени – донесени су из других градова и села.

Преузето са: novosti.rs
12.05.2024.