Извештај са промоције књиге Огњена Марија Ливањска 26.4.2014 - www.zlocininadsrbima.com

22. фебруар 2015.


Извештај са промоције књиге Огњена Марија Ливањска 26.4.2014


Говор са промоције одржане 26. априла 2014. у КЦ Бански Двор, у Бањалуци


Како је могуће? Како одговорити на питање на које никада до краја неће бити одговорено? Како је могуће да човјек на најмонструозније начине мучи другога човјека и убије га, да жену или дјевојку силује и баци у јаму или да закоље тек рођено дијете? Не излазећи из историјског домена у питања духовна, социолошка и она патолошко-психолошке природе покушаћемо да прикажемо само један дио мозаика исконског зла које се отјелотворило  у Независној хрватској држави 1941. године кроз призму књиге "Огњена Марија ливањска“

Да се за тренутак удаљаимо од саме књиге и видимо шта нам говори наука о геноциду. Сам појам, код чијег дефинисања са различитих аспеката и данас постоје одређена размимоилажења, може се најкраће, можда и превише слободно, али продуктивно за ову прилику, дефинисати као народоубиство. Амерички научник, наш савременик, Грегори Стентон као резултат својих истраживања доноси двије скале степени, тј. фаза злочина геноцида. У науци је прихваћена и усталила се она од 8 степени: разврставање, обиљежавање, дехуманизација, организација, поларизација, идентификација, истријебљење, порицање.  Те сухопарне „изације“ крију иза себе сурову причу злочина над злочинима. Посебно бисмо можда требали, апропо овог нашег постављеног питања, обратити пажњу на дехуманизацију и порицање који су кључ злочина, наравно осим самог извршења.

Основна мисао је увјерити појединца,  да убиством другог и другачијег, мање вриједног, који малтене и није човјек, чини добро и доприноси својој заједнци. Дакле, одузимање људског достојанства жртви и прије убиства јесте негдје крај и почетак свега. Хрватско државно и повијесно право од самих својих коријена своју суштину, своју срж налази у негацији свега што је српско, вјера, нација, идентитет. Ове компликоване историјске процесе, не улазећи превише у детаље, погледаћемо кроз ријечи „оца домовине“ Анте Старчевића који је и данас глорификован у Хрватској.

Они су сужањска пасмина (истакнуто у "Личком Хрвату"), скот гњусни, од икојег другог. Узмимо у човјеку три ступња савршенства: ступањ животиње, ступањ разбора, и ступањ ума, душевности. Славосерби нису подпуно достигнули ни најнижи ступањ, а из њега се не могу дигнути. Они неимају свест (екавица - Н. Ж), они не знаду као људи читати; њих се никаков наук не прима; они не могу бити бољи ни горји неголи су; они су, изузев окретност и препреденост које даје вежбање, сви у свему посве једнаки; они о себи, били сити или гладни, не могу мучат ни лагат, мироват ни скакат, него се у свему владају како им њихови пастири одређују... Ово је сметје (вјероватно "смеће" - Н. Ж) сужањах Еуропе, Азије и Африке...; сви су Славосерби за сужањство, за свако зло, за сваку херђу, по нарави онако, како нпр. све свиње за блато...”

Управо овакве идеје и политичко-идеолошки концепти, касније уједињени са другом паралелном кључном жилом куцавицом овог система константним језуитизмом и прозелитизмом римокатоличке цркве, довели су до дехуманизације, не само српског народа као колективитета, него и његовог сваког појединца у очима тог хрватског сада већ културолошког система. Управо таква настојања свој најадекватнији историјски оквир добијају у стварању НДХ створене и под познатим околностима Другог свјетског рата.

Да бисмо сада побјегли од пустог теоретисања и осликали животни тренутак 1941. године погледаћемо како нам то у само неколико редова презентује господин Будо Симоновић у књизи "Огњена Марија ливањска“:

На страни 29, аутор преноси свједочење Милана Радоје о томe шта затичу у ливањском крају војници војске Краљевине Југославије која се распала под ударом њемачких јединица и масовном деструкцијом изнутра. Све то преточено је кроз сусрет са једном женом.

Говори: војници, одакле идете?

Ми: из Далмације.

Она: Госпа вам дала, јесте ли видили усташе у Сињу?

Ми се погледасмо, ћутимо, то нам први пут чути шта је усташа.

Ми њој: женска главо, па о чему ти то говориш?

Она: Па наш жупник кад је за њи купијо прилог увик нами говоријо: они ће нами донити слободу. (назначио ПЛ)

Ми: Па који жупник?

Жена: па Госпа вас помогла, наш жупник Божо Шимлеша. Кажу да су дошли у Сињ.



Колико само историјских процеса има у тој реченици: "Па наш жупник кад је за њи купијо прилог увик нами говоријо: они ће нами донити слободу“, гдје аутор преносећи свједочење Милана Радоје, без помињања ових фамозних ријечи, као што су хрватско државно право, Анте Старчевић или римокатоличка црква осликава суштину. Ова реченица пише обимно дјело о индоктринацији римокатоликих маса системом идеја за који сви знамо како се презентовао и како се презентује. Схавтио је то и Милан Росић (стр. 76-77. ), приликом сазнања на њиви о окршају у Црном Лугу када његове комшије Хрвати усред радова на њиви окрену лист.

- "А да то више нису наше комшије већ крвници и љути непријатељи схватио сам још на њиви“.

Видимо то и на страни 45 : "нашег комшију Јозу Пашалића , који нам је саопштавао да су сада Хрвати доживели да добију своју дуго жељену хрватску државу и њеног 'срећног господара Анту Павелића' те да ће нам сада свима бити боље него што је било за време те 'проклете српске Југославије'…“.

А како та идеологија налази плодно тло у масама и како се то рефлектује на живот у ратном реалном окружењу видимо само мало даље на страни 46:

"Одмах након проглашења Павелићеве Ендехазије, наше комшије Хрвати су почели да нас избегавају. Одједном је престало свако дружење и стара пријатељства. Чак се ни чобани код стада више нису дружили и заједно играли. Чак су и најближе комшије почеле окретати главу и избегавати сваки разговор, а кад би ко од Срба упитао зашто је то тако, одговарали су да се боје усташа…“.

То плодно тло у већем дијелу народа који је своју интеграцију доживио тек у међуратној Југославији, можемо то рећи без обзира на опасност од упадања у сурову замку генерализације, видимо и у оној реченици која описује изузетке који потврђују правило за које преживјели свједок каже на страни 41:

"Хрвате који у Србима нијесу видјели злотворе само зато што су Срби и што се крсте са три прста…“.

Дакле, они нису, али већина осталих комшија јесте. Има ли страшнијих, тако упечатљивих, звукова дехуманизације од дијела свједочења Душана Вујановића, човјека коме су заклали тек рођеног сина и који то посматра сакривен и прича на стр. 109:

"Кад напуне кола (жртвама сурово мученим женама и дјецом убјеним испред школе у Челебићу-додао ПЛ), возе према Барјаку. Тамо видим чекају други да истоварују и закопавају. Маркица Римац вози прва кола и све подврискује на коње и пјева као да вози шеницу са гувна…“.

Ако сте мисли да нема потресније сазнања о непоштовању живота Срба од стране комшија Хрвата Ливњака, има на страни 121:

"Кад су довезли и у рупе бацили последње лешеве, она маса женског света која је непомично дотле стајала поред рупа и посматрала шта се чини, кидисала је да затрпава лешеве. При том се отуда чуо гласан смех и весели мушки и женски гласови као да се радило о жетви“.

На промоцији су говорили: аутор Будо Симоновић, Гордана Достанић, Срђа Трифковић, Душко Певуља и Предраг Лозо


 


Књига је живописна и ствара вам имагинарне свјетлосно-звучне слике да вам се заиста некада чини да сте у Ливну љета крвавог 1941. године. Ови наведени звуци су нешто што се заиста дуго памти. Описивати страшне злочине, послије оног како је то аутор урадио, кроз ријечи својих коаутора свједока, било би заиста контрапродуктивно. Послије прочитаних страница "Огњене Марије ливањске“ многе друге књиге теоријске или свједочилачке, животне изгледаће вам превише благо и нереално.

Једно је важно у овим чудесним скупоцјеним ћириличним словима  господина Симоновића и преживјелих страдалника, мученика  нећете наћи мржњу и поред свих незамисливих обима и облика злочина над недужним Србима ливањског краја. У скоро сваком поглављу аутор се тако труди, рекао бих скоро вапећи, да не заборави, да нагласи дио свједочења који говори о позитивним примјерима са супротне стране. Чак, чини ми се, и онда кад је и сам свјестан да их нема, или их нема у значајном броју о чему између осталог говори и величина злочина које описује. Ова књига учи нас да је љубав живот, а мржња зло и смрт чак и на овим, готово библијским, примјерима мартиријумства.

Ова књига нам говори о још једном аспекту система оличеног у идеологији НДХ. Говори нам о њеном континуитету, незавршености и, нажалост, непоражености до данас. Требају ли нам данас посебни докази за то, не видимо ли их? Не видимо ли их и у оној мученичкој лобањи из оскрнављене спомен-костурнице са остацима српских мученика окаченој на хрватским борним колима у Ливну за вријеме овог задњег рата? Није посебно потребно  наглашавати и примјере из књиге који описју злочине над Србима 90-тих у ливањском крају.

Не говори ли нам ово дјело о злочиначкој потреби промовисања заборава? Не говори ли нам о трауми гушења истине кроз послијератне деценије идеологије братства и јединства? Све то што модерна наука дефинише као само хронолошки и редослиједни наставак злочина налазимо овдје. Једна страна ауторка Џудит Херман у свом дјелу посвећеном геноциду над Јерменима и геноциду уопште под називом ,,Траума и опоравак“ каже:

"Злочиначко понашање  увек се дефинише несавладивом потребом починиоца да промовише заборав. Тајновитост и тишина су прве линије одбране починиоца.  Ако то не успе, починилац  напада кредибилитет жртве. А ако жртву не може да ућутка, покушава да обезбеди да је нико не слуша, било безобзирним  порицањем, било рационализацијом злочина“.

И наставља:

"После сваког зверства  човек може да очекује иста предвидљива извињења: то се никада није догодило; жртва лаже; жртва претерује; жртва скреће пажњу на себе; а у сваком случају, време је да се прошлост заборави и да се крене даље. Што је починилац моћнији већи је његов прерогатив да се именује и дефинише реалност, а његови аргументи преовладавају утолико јаче“.

Управо ово дјело је свједок трауме која се рађа из вишедеценијског ћутања и порицања починиоца, које је комплементарно са црном рупом историјске амнезије.

Наука  сада полако надограђује проучавање  порицања геноцида једним новим његовим развојним дијелом. Тако нам још једна ауторка  Дебора Липштат у свом дјелу "Јерменски геноцид“ каже:

"Порицање геноцида тежи да преобликује историју како би демонизовало жртве и рехабилитовало починиоце, и свакако је – последњи стадијум геноцида“.

Има ли бољег свједока овој научној хипотези порицања злочина, демонизацији жртве и рехабилитацији починоца од ове књиге? Требамо ли можда спомињати неке друге примјере  којима свједочимо ових дана попут канонизације Алојзија Степинца, и сл. ?

Аутор Будо Симоновић је заједно са свједоцима живим ријечима у овој књизи подигао  страдалим ливањским Србима најмонументалнији споменик који ће трајати, што би наш народ рекао, док је свијета и вијека. Споменик за каквим нажалост вапе страдалници многих других наших знаних и незнаних стратишта, која нажалост са њиховим жртвама полако заборављамо или за која нисмо ни знали.

Оно што је код пручавања оваквих и сличних злочина наука покушала објаснити  јесте реакција жртве. Жртве која ни до посљедњег момента  не напушта невјерица која се осликава ријечина „па да ли је баш то могуће да ми се деси“. Ово треба свима нама да буде опомена, и дан данас, да не дозволимо да нам се икада више овакве ставри понове. Одзвањају тако оне ријече већ помињаног мученика  Душана Вујановића који је својим очима гледао одвођење ближњих и убиство жене и тек рођеног сина над којима се морамо замислити (стр. 110): "Видио ја шта сам видио, а опет не вирујем“.

Oва књига, дакле, и по науци показује све кључне елементе геноцида. Посматрајмо само онај први, почетни, корак неутралисања и уништавања елите, обезглављивања једног народа и жеље за непостојањем оних који ће се моћи супротставити и повести друге. Али баш у овој књизи имамо и тај српски епски призив устанка и отпора који се може осликати паралелама од Старог Вујадина, па све до готово митског лика Цвијана Пајчина Орашчића, како аутор каже симбола храбрости и непокора у ливањском крају. Тај епско-завјетни  моменат један од угаоних камена темељаца нашег националног идентитета нуди борбу за слободу и опстанак као једину опцију.

Ова књига заиста посједује многе елементе које је само живот могао режирати. Посебно запада за око онај моменат сукоба генерација у оној страшној ноћи у челебићкој школи, осликан у младалачкој животној надобудној енергији жеље за борбом и дјеловањем и оној наизглед рационалној „ко ће нас нисмо ништа криви“ од стране старијих и разборитијих. То су те дилеме момента и контекста процеса и ситуације које нам сада могу изгледти овакве или онакве, о којима судимо накнадном памећу, док је живот нешто сасвим друго.

Читајући разне примјере злочина и мини-локалитета, прочитах и о злочину на Боровој Глави. Многи историчари знају за расправу Мостарца, једног од наших највећих историчара, Владимира Ћоровића у којој анализира територијално простирање Босне од њеног настанка, па све до пропасти српске државности. Наравно, ту се прво говори о Босни као саставном дијелу српске државе. Један од ријетких локалитета који се појављује у најстаријим историјским изворима јесте, Борова Глава (monte pini). Сјетих се тада још једног локалитета из те расправе југоисточније од овог подручја у зони Мостара. Село се налази на десној обали Неретве, сјеверније од града и зове се Рашкa Гора. Мјесто које, као што и Ћоровић закључује, својим именом свједочи о простирању српског етноса и државе, и које је, по Ћоровићу, било граница Приморја и Загорја саставних дијелова српске државе. И Рашка Гора је прошла као и Срби у ливањском крају. Оно што је дочекало у селу 1944. годину ухваћено је, поклано и спаљено у двије куће на римокатолички Божић те године. Њих шездесет шесторо. Преостали преживјели развили су поново живот, али од 1992. на Рашкој Гори више нема Срба. Тужна је та судбина, тих биљега нашег страдања и наше прошлости, али она нам је истовремено и опомена и путоказ да се на њих морамо освртати и гледати их испред себе, шта год да то значило. Закључите сами. Кад смо већ код географије ова књига ће сваког од нас, ма одакле био, учинити на неки начин Ливњаком.

Шта рећи и како још описати, рецимо, свједочења из јаме Бикуше или Равног Доца шта рећи о једној Галки, а да то буде иоле дјелотворно?

Након бројних цитата неких страних аутора, завршићу парафразирањем владике Атанасија Јефтића да су Срби народ живих и додавањем једне његове друге мисли, која најбоље говори и на један специфичан начин о овој књизи, а то је да ми као народ немамо пречег задатка него да на косовски завјет надоградимо свијест о страдању Срба у Другом свјетском рату.


 


Аутор: Предраг Лозо
УСИ "Др Милан Васић"




Оцените нам овај чланак:




Посећено је: 758  пута
Број гласова: 5


Поделите ову вест, нека се чује истина...









Прочитајте још текстова од истог аутора:

Извештај са промоције књиге Огњена Марија Ливањска 26.4.2014
Објављено: 22. februar 2015.     Има 758 прегледа и 5 гласова.

Зијемљe - Илиндан 1941. године
Објављено: 2. avgust 2015.     Има 881 прегледа и 9 гласова.

Случај Добровољачка улица: Била је то порука Србима шта их чека у независној БиХ
Објављено: 3. maj 2016.     Има 966 прегледа и 0 гласова.




















Skip Navigation Links