Кроз Травник, Нијемци су прошли 14. априла 1941. године, а убрзо затим власт успостављају хрватски фашисти (усташки режим) и заводе терор. Настаје истребљење Срба, Јевреја и Рома. Систем геноцида је био озакоњен, те су одређене Смрике код Пуцарева (данашњег Новог Травника ) за главно усташко губилиште. Када није било мјеста у Смрикама онда су логораши, одведени у систем концентрационих логора: Госпић, Јадовно, Паг и друге логоре, тадашње Независне Државе Хрватске.

Усташе тако започињу, убиства, како у Травнику тако и у околним селима: Турбе, Голеш, Бијело Буће, Корићанима, Комару, Вакуфу, Долцу, Караули, Дубравице, Витовља. Прво одводе, угледније Србе и Јевреје, докторе, свештенике, адвокате, чиновнике.

Најозлоглашенији од свих усташа био је Виктор Гутић који је и у Санском Мосту изводио иста злочинства над српским народом.Његова десна рука су поједини ученици Језуитске гимназије Славко Кнежевић и Рудо Вајс, те Мирко Зец, Драго Ерцег, Фабијан Свитица, Иван Реља и многи други. Чак су и католички свештеници учествовали у покољима. На разне трикове усташе су хватале Србе и убијале их.

Дати су прогласи да се сви Срби од 16 до 60 година старости јаве на рад који ће трајати само пар дана. Многи се никада нису вратили.

Прављени су спискови, Срба, Јевреја, Рома, који су за ликвидацију. Покрштавани су, пљачкани, силовани, малтретирани, убијени. На једном таквом списку нашао се и брат Алекса од прадједе Пане Шарића. Прадједа се пријавио умјесто брата.

Првог Августа из села Бијело Буће, одведени су деда од моје мајке Шпиро Васиљевић и деда од мога оца, Пане Шарић. Отишли су са комшијама, пријатељима, рођацима на рад. Те 1941. године првог Августа, последњи пут виђени од стране својих породица. Остадоше жене са нејачи, а најмлађа од њих имала само три мјесеца. Замео им се сваки траг. Годинама смо се питали, гдје су им кости.

Да нису убијени поред пута, закопани, заборављени.Или да су завршили у Смрикама, Јасеновцу, или у логору Крушчица недалеко од Травника.Убијени, јер су били православци, честити, вредни, радни, породични домаћини. Убијени, јер су били Срби!

Напокон сам Вас пронашла. Ваше кости почивају на Велебиту. Оној дивној планини, препуној, птица, цвијећа, а  превише крви. Не знам у коју сте јаму бачени. Не знам да ли сте живи бачени, или су вас тукли до смрти. Не знам да ли су вас преклали, или затукли.

Али знам да сте горе. Под кршом. Оним голим каменом, окружени шумом. У дубоким безданима, прогутани. Нашла сам вас преко Централне базе жртава УГ "Јадовно 1941". И захваљујем се свим људима који су годинама, вриједно скупљали имена. Имена наших, драгих, милих и невиних.

Поносна сам, јер ваша крв кола мојим венама. Венама ваших потомака. И док је нас, ваших потомака никада вас заборавити нећемо. Живите са нама. Дали сте живот за нас, за нашу слободу!

Његова Светост Патријарх Српски г. Герман рече:

"Опростити морамо јер смо хришћани, заборавити не смемо, јер је заборав велики грех и саучесништво са нељудима".

Аутор: Сандра Благић
27. јула 2017. љета Господњег