Међу хиљадама недужних српских цивила који су доживјели страшне тортуре у сарајевским логорима, само због тога што су Срби, било је много жена и дјеце, а једна од њих је Љубица Шаренац /65/ из села Локве у општини Хаџићи, која данас живи у Братунцу.
Она је у мају 1992. године са дјецом и свекрвом била у кући у селу, а супруг Саво је радио у Техничком ремонту у Хаџићима. Остали су раздвојени када је дошло до блокаде, односно онемогућавања кретања српском становништву и успостављања линије раздвајања зараћених страна.
Остали заробљени у кућама
Они су са великим бројем Срба у хаџићким мјесним заједницама Тарчин и Пазарић остали под муслиманском контролом. Љубица прича да је одмах по избијању сукоба у БиХ почело малтретирање Срба на подручју ове двије мјесне заједнице.
“Формирали су војни штаб у сеоској школи на 50 метара од моје куће и пратили су моје кретање. Имала сам стоку и стално су пратили када сам ишла у шталу да храним и напојим стоку. Плашила сам се тих наоружаних људи и након неколико дана отишли смо код мужевог стрица Благоја и стрине Лене Шаренац, чија је кућа била у горњем дијелу села, удаљенија од школе, сматрајући да ће нам ту бити безбједније”, износи своје сјећање Љубица.
Она наводи да је неколико јутара ишла рано да положи кравама и почисти шталу, те да је једно јутро виђела да су одваљена кућна врата и поклопац за пролазак на таван.
Дошла су седморица у моје двориште
Док су намиривали стоку, наоружани војници су блокирали шталу.
- “Била су седморица. Почели су нас испитивати, претресли су кућу тражећи наоружање, које нисам имала”, објашњава ова жена.
Војници су их малтретирали због дјечијег пиштоља-играчке.
- “Нису нашли оружје, али су наредили да морам остати у својој кући. Нисам смјела ту остати и када су се они удаљили, поново сам отишла код стрица и стрине, чијег су сина Гавру већ били одвели у логор. Од тада више нисам ишла да храним краве и не знам шта је с њима било, а од три краве двије су требале да се отеле за неколико дана”, прича Љубица.
Kомшије пријетиле да ће их поклати
Љубица истиче да су један дан браћа Хурем и Расим Шехић дошли и пријетећи и псујући пуцали у прозоре на спрату куће, чије се стакло сручило на њу и њеног сина. Рекли су да ће их све поклати.
“Те вечери, нас петнаесторо побјегло је из села у шуму. Међу нама био је старац Васо Шаренац /82/, који је остао на рубу шуме јер није могао да иде због болести, а збјег са нас четрнаесторо ушао је дубље у шуму и пошао у неизвјесност, надајући се да ће се негдје домоћи слободе”, појашњава Љубица.
Она истиче да је кренула муслиманска војска за њима, да су дозивали Благоја, вичући да се врате и да су пуцали по шуми.
“Васо се вратио, затворили су га у Силос, гдје је тучен и умро под оптужбом да је скривао радио-станицу, сазнали смо касније”, прича Љубица.
Идући кроз шуму изашли су на Игман.
Нови Игмански марш деведесетих
Цијелу ноћ падала је хладна киша. Тумарали су мокри и гладни и ноћили у шуми.
“Уз јаку грмљавину, дезоријентисани, ујутро смо наставили кретање и прешли пут на Малом Пољу на Игману. Однекуд се чула галама. Ишли смо напамет и дошли до неких дрвених колиба. Ту смо сусрели неког човјека, који нас је питао ко смо и куда идемо и рекао да смо на Храсничком Стану”, објашњава ова жена.
Наставили су пјешачење док пред њих нису истрчала два наоружана војника и зауставила их. Испитивали су их и они су испричали ко су и зашто бјеже од својих кућа.
“Један је рекао да иде у Локве да све провјери, а други је говорио да нас проведе некуда. Kренули смо и опет су звали да станемо. Пришли су. Један је кренуо испред, а други иза нас и након стотињак метара наишли смо на наоружане стражаре у маскирним униформама и шљемовима на главама”, говори Љубица.
Истиче да је ту почело малтретирање, омаловажавање и провоцирање.
Питали су што их нису побили и довели су их до неке чесме, гдје су се опрали, а из оближњих кућа добацивале су неке жене и псовале им мајку четничку, питајући што не иду Младићу и што их не поубијају.
Умјесто слободе - логор
Одвели су их у Храсницу и провели их улицама. Слушали су разна добацивања препуна мржње и пријетњи све док их нису увели у девастирану Основну школу “Алекса Шантић” и затворили у једну просторију.
Љубица се присјећа да их је један полицајац обезбјеђивао, а други их питао да ли су гладни. Испричали су како су побјегли из села и дали су им да једу макароне у школском ходнику. Уплашена дјеца нису могла да једу.
“Псовали су и вријеђали нас, а касније су њихови наоружани војници свакодневно долазили и застрашивали дјецу. Долазиле су и неке муслиманке које су наводно избјегле из Фоче, провоцирале и пријетиле. Један дан дошао је полицајац и наредио да двије жене крену да нешто чисте. Пошле смо Нада Тешић и ја. Чистиле смо неке просторије, а када смо завршиле добиле смо по четвртину хљеба и конзерву рибе, што смо донијеле дјеци и то их је обрадовало као да смо донијеле печено јагње”, прича Љубица.
Испитивања и провоцирања била су свакодневна. Питали су за мушкарце. Гдје су им мужеви и синови.
“Нешто се тих дана десило и долази војник и каже нам да у Хаџићима више нема нико жив. Наредио је да се поскидају прозори са ћелије, а мени је рекао да ми је муж нађен мртав на прагу у Хаџићима. Kасније је дошао други војник и питао да ли имамо шта да једемо. Испричали смо му све и наредио је да у нашу просторију више нико не смије да улази”, истиче Љубица.
Јауци из сусједне просторије
Према њеним ријечима, нико их није тукао, али су чули јауке и туку у другим просторијама, посебно ноћу. Она каже да су у њихову ћелију довели претученог човјека са поломљене обје руке који није могао да стоји.
У логору у Храсници провели су мјесец дана. Хране није било. Једна муслиманка им је понекад доносила по чашу масти и шећера, што им је слала нека Српкиња која је остала у Храсници.
Љубица се присјећа да им је поново дошао полицајац који је раније наредио да их не смију тући и пописао податке о њима. Сљедећи дан су опет њих двије извели да рибају ходник, али се појавио онај исти полицајац и рекао да то оставе и да иду на размјену.
Нису нас препознали након размјене
“Нисмо вјеровали. Ништа нам није било јасно. Са нама је у ћелији била Мара Турунташ, коју су тражили синови из полиције на Илиџи. Kада је пошла у размјену дали смо јој број телефона да јави гдје се налазимо јер смо претпостављали да нико за нас не зна”, казује Љубица.
Та порука је изазвала реакције и убрзо је организована размјена, али је неколико дана одгађана због тражења података о онима за које их размјењују.
“Довезли су нас у Соколовић колонију, а у том аутомобилу била је сестра тадашњег министра Момчила Мандића. Ми смо били преплашени, а она се смијала и рекла да јој је то трећи покушај – трећа срећа. Рекла је: Чекаће нас мој брат. Дјеца су плакала. Мислили смо да за нас нико не зна и прешли смо линију раздвајања”, прича Љубица.
Она каже да је њен син угледао тетка Ђорђу Попарића, скочио му у загрљај питајући: “Тетак, је ли жив мој тата?”.
“Отишли смо код зета Ђорђа и заова није могла да нас препозна колико смо се промијенили за само мјесец дана. Били смо прљави, запуштени и мршави, али ипак живи”, уздише Љубица и напомиње да нико није одговарао за њихово прогонство, малтретирање, застрашивање, уништавање имовине, али и за тучу и убиства заробљеника у логору у Храсници.
Извор: СРНА
06.03.2021.