Иако некада звучи као клише, главна порука и ове књиге јесте да не смијемо да заборавимо. Не да бисмо ширили мржњу, освету или нешто слично томе, него то помињање дугујемо народу који је страдао те да бисмо разумјели историјске процесе. Српски народ у Босни и Херцеговини је 1992. године препознао неке елементе из оне 1941. и у самоодбрамбеном рефлексу створио Републику Српску у БиХ која мора бити институционални носилац памћења и на простору гдје су Срби вијековима живјели, а који данас нису на њеној територији.

Мостар је један од њих.

Каже то за "Глас Српске" историчар у Републичком центру за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих Предраг Лозо који је аутор књиге "Ко ружан сан, задњи пут погледајте град" која говори о злодјелима над српским народом на подручју Мостара, Коњица, Јабланице, Чапљине и у другим мјестима западне Херцеговине па до логора у Хрватској.

- Уочи премијерног представљања књиге у Требињу Лозо је појаснио да назив дјела представља комбинацију осјећања и сурове судбине која је почетком деведесетих година 20. вијека, задесила Србе у том дијелу БиХ.

- Ни српски народ у Мостару и долини Неретве није могао вјеровати да се ствари које су се десиле од 1992. до 1995. могу и десити. Већина мостарских Срба који су живјели у урбаном окружењу као да су се пробудили у ружном сну крајем априла и почетком маја 1992-ге, када су почели сукоби, када постају означена група која губи права и бивају прво затварани појединци, а онда и шири слојеви друштва.
Други дио назива говори о симболичном догађају. Када су Србе водили ка западној Херцеговини, а на основу више свједочења, на узвишењу изнад града су их заустављали и говорили им да посљедњи пут погледају град. Тиме им је јасно поручено да нестану са тог подручја - рекао је Лозо.

- Колике су размјере тих злочина?

Категорија злочина је широк појам. Није злочин извршен само над убијеним цивилима, злочин је и затварање, одузимање имовине, пљачкање, а оно што репрезентује шта се дешавало Србима у Мостару и долини Неретве је њихово данашње стање. Ту је живјело више од 40.000 Срба. Данас их је десет пута мање. То говори о размјери злочина и намјери да Срба не буде више на том простору, али и о убиствима читавих породица, о појединачним причама жртава, од силовања до малтретирања у логорима, које су набијене таквом дозом драматичности и суровости да је веома тешко повјеровати.
На нама историчарима је да их ставимо у историјски контекст, покушамо објаснити, али никада нећемо успјети до краја да кажемо зашто се нешто десило и како.

- Међу најпотреснијим је прича о породици Голубовић из Коњица која је одведена из стана и убијена 1992. године. Ђуро, Власта и Павле (5) на мјесту су били мртви, Петар (7) је преживио прво стријељање, али не и друго. Има ли правих ријечи да се то опише, са научне, а посебно људске стране?

- Никада не можемо до краја описати злочине ни истражити количину суровости и зла која се репрезентује у ратним и другим злочинима. То је усуд историчара да пишемо о тим стварима, не да бисмо ширили мржњу или, не дао бог, освету, него морамо разумјети са чиме су се припадници нашег и других народа сусретали у тим временима.
Питање злочина је питање односа једног човјека према другом, па тек онда групација националних, вјерских и тако даље. Никада до краја нећемо разумјети оно што се десило.

- Колико се зна о злочинима и у тим мјестима и изван њих?

- У БиХ је у посљедње вријеме створена наметнута мантра да је само пресуђени злочин злочин и да се о другим стварима не може говорити. То говоре они који долазе из пристрасног наратива одређених заједничких институција које желе да створе хашку написану историју и ту долазимо до чињенице да велики број злочина над Србима у Мостару и долини Неретве није осуђен и, нажалост, неће бити.
У књизи сам покушао да опишем личне људске судбине које, опет, репрезентују судбину Срба у Мостару и долини Неретве. Описивао сам не само страдање Срба него и уништавање њихових идентитетских трагова. Сви знамо причу о страшном рушењу Старог моста, а годину и по раније је срушен манастир Житомислић који му је вршњак.

- Ви потичете са тог простора западне Херцеговине. Да ли Вас је и то подстакло да напишете ово дјело?

- Рођен сам у Мостару и подстакло ме и то да те силне приче оставимо на папиру генерацијама које долазе јер, заиста, оно што не запишемо неће ни постојати. Увијек се тешко борити са тим личним усудима историчара.
Ја сам дијете из избјегличке колоне из Мостара које је одрастало у ратној Херцеговини и наравно да је то све утицало на мене да се бавим овом темом.

Ведрана Кулага-Симић
Извор: glassrpske.com
22.05.2025