ЕЛЕКТРОШОКОВИ И СЛОМЉЕНА РЕБРА ВРЕДЕ 7.000 ЕВРА!

Не зна се колико је Срба, мучених у затворима и логорима широм Хрватске током рата деведесетих година 20. века, као и чланова породица убијених, успело да добије одштету од ове државе. Регистра, бар јавног, нема, као што, чини се, нема ни правила ко ће је добити.

Извесно је да су накнаде за претрпљене физичке и психичке трауме добили они чији су мучитељи правоснажно осуђени за ратне злочине. Хрватски судови су, према евиденцији Документационо-информационог центра "Веритас", осудили седамдесетак војника и полицајаца за ратне злочине над Србима ("Госпић", "Сисак", "Лора", "Керестинац", "Пакрачка пољана", "Марино село", "Паулин Двор", "Церна", "Медачки џеп", "Кулине"...).

У свим тим случајевима Загреб је исплатио или ће исплатити накнаду оштећенима који су преживели, или породицама убијених.

Последњи је одштету добио, додуше само у првостепеном поступку, Ђорђе Јовичић - око 20.000 евра.

Ухапшен је 1991. јер се, како су тврдили тужиоци, прикључио ЈНА и на Банији врбовао српско становништво да организује референдум за прикључење Петриње САО Крајини. Терећен је за учестовање у оружаној побуни против Хрватске. Неко веме провео је у притвору у Сиску и логору у Гајевој улици, у Загребу, да би доспео у тзв. Коначиште, у Керестинцу, где је физички и психички злостављан. Због тога је поднео тужбу 2004. године, али је пресуда Општинског суда у Сиску стигла тек пре неколико дана.

Утврђено је да су Ђорђа тукли дрвеним палицама и рукавицама са заковицама, и газили га ципелама с оковима, тако да није могао да устане од болова у плућима. Никада није добио лекарску помоћ. Заточене Србе су терали да певају усташке песме и понижавали их. У просторији од 50 квадрата било их је тридесетак. Злостављани су касније сведочили на суђењу за ратне злочине команданту Керестиначког логора - Стјепану Кларићу, који је 2012. осуђен за мучење 34 ратна заробљеника. Добио је осам година затвора, а четири војника којима је био надређен од годину и по до пет.

Међу онима који су сведочили био је и Б. М. Од батинања је зарадио 10 поломљених ребара и добио накнаду око 7.000 евра.

- Мучили су ме електрошоковима и тукли. Једном ме је пијани "зенга" увео у просторију, претио ми пиштољем, а онда ми ставио цев у уста. Говорио је "сад ћу да ти проспем мозак" и онда повукао окидач. Само је кликнуло - цев је, срећом, била празна. Требало је то психички преживети! Други пут су ме увели у исту собу када је ушао један њихов и "зенгу" зграбио за груди и бацио у страну, а мене ухватио за руку и извео. Пошто нам нису давали да једемо, тај Хрват ми је ноћу, кришом, доносио храну. На крају сам размењен - открио је, између осталог, овај сведок на суђењу.

Обиљежавање трагедије на Коранском мосту

Око 860.000 евра одштете добиле су и породице жртава које су 21. септембра 1991. припадници МУП и ЗНГ, на мосту на Корани, у Карловцу, ликвидирали после предаје и одлагања оружја. Од тринаесторице припадника ЈНА и Територијалне одбране неколико је заклано, а већина убијена хицима из аутоматског оружја. Тројица, међу којима и један са тешким повредама, спасли су се скоком са моста, а четврти се у току ноћи искобељао испод мртвих сабораца. За овај злочин осуђен је само Михајло Миша Храстов на четири године затвора, иако је било више лица умешано.

- За две деценије поднето је на хиљаде тужби против Хрватске, од чега око 1.000 уз учешће "Веритаса" - каже Саво Штрбац из овог центра.

- Хрватска је 1996. и 1999. суспендовала неке одредбе Закона о обавезним односима, по којима је држава била обавезна да надокнади штету својим грађанима. Судови су били затрпани тужбама. Тек 2003. донели су два нова акта - Закон о одговорности за штету насталу услед терористичких аката и јавних демонстрација и Закон о одговорности Хрватске за штету узроковану од припадника хрватских оружаних и редарствених снага током ткз. Домовинског рата.

Највише тужби Срби су поднели већ наредне године, али су масовно одбијане. Међутим, када су осуђени кривци за ратне злочине, као што је то случај са Керестинцем, било је основа за обнову поступка.

Међу онима који су изгубили на суду налази се сестра Радета Радосваљевића. Њега, жену Јованку и синове Дејана (14) и Ненада (10), 25. фебруара 1992. године, у породичној кући у Дарувару, ликвидирао је припадник хрватске Војне полиције Јожица Мудри. Правоснажно је осуђен на 15 година затвора. Радетов отац Петар и сестра Милица поднели су тужбу за накнаду штете, али је Петар умро.

Споменик као неми сведок

Судови су одбили Миличин захтев, зато што "у тренутку смрти није живела са братовом породицом, па јој не припада ни право на нематеријалну штету као наследници оца Петра". Хрватској је исплатила тј. надокнадила трошак поступка 25.000 евра. Данас живи као подстанар у Београду.

СРАМНА ПРАВНА ТЕРМИНОЛОГИЈА

Наручито је апсурдан случај смрти породице Вуковић из Медара. У акцији "Бљесак" убијени су: Ранко, супруга Анђелија и деца Горан (11) и Гордана (8), као и Милутин, супруга Цвијета и ћерка Драгана (7).

Хрватски судови одбили су тужбу сестара Радмиле и Мирјане због убиства оца Милутина, мајке Цвијете и сестре Драгане, уз образложење да ова убиства нису ратни злочин већ "ратна штета"!

ПРИТИСАК НА ЖРТВЕ ДА ОДУСТАНУ

На жртве је, каже Саво Штрбац, вршен притисак да одустану од одштетних захтева, уз коментар "дали смо ти опрост, нећеш ваљда да тражиш и паре?!" Реч је, наиме, о онима који су гоњени за оружану побуну (а таквих је било више од 21.000). Многи су потпали под Закон о амнестији.

Међутим, амнестија није дата свима, већ је сваки случај понаособ анализиран, па су неке оптужнице преквалификоване у ратни злочин и за такве није било опроста. Ови поступци се и даље воде.

Аутор: Војислава Црњански-Спасојевић
Вечерње новости
13. 06. 2024.