Српско село Жеравице, удаљено десетак километара од Дрецеља према Хан Пијеску, у источним дијеловима Босне.

Током цијелога Другог свјетског рата бранила је устаничка војска под командом Реље Васковића и Војислава Војка Голијана. Жеравчани су за све вријеме рата сарађивали и са четницима и са партизанима, са циљем заштите свога народа и села. Командир Жеравичке чете Реља Васковић био је наклоњен партизанима, а његов замјеник и кум Војко Голијан био је одан четницима. Без обзира што су имали различита мишљења, обојица су међусобно добро сарађивали и учествовали заједно у свим борбама против Нијемаца и хрватско-муслиманских фашиста. Њихова слога била је од користи народу овог јуначког српског села.

Крајем априла 1944. године у село стиже партизанска бригада под командом Пера Косорића.

Партизани се размиљеше по сиротињским кућама. Тражили су да им се обезбиједе коначишта, узимајући испред дјеце и чељади и оно мало хране што се нашло у гладно прољеће. Перо посла Жеравичку чету да затвори прилаз из правца Петровића према Жеравицама да би његова бригада била сигурна од напада. Тих дана је Седма њемачка дивизија покренула велику војну офанзиву на Жеравице. С њима је била и 13. нацистичка СС „Ханџар дивизија“, предвођена Авданом Хасићем, усташким командантом из Кладња.

Преко шуме, њемачке снаге брзо стигоше до Жеравица.

На Кречницама, у засеоку Мировићи, партизанске страже уочиле су долазак њемачких и усташких јединица. Стражар утрча у кућу Милана Мировића и обавијести партизане о доласку Нијемаца и усташа. Послије краћег договора, изађоше ван, сачекаше долазак осталих партизана и наредише покрет према Пустом пољу. Један за другим, брзо су одмицали према шуми. Посљедњи партизан, одлазећи испред куће, окрену митраљез у небо и испали дуг рафал, па и он крену журно за осталима.

Сељаци су упозоравали Пера Косорића да су то усташе и Нијемци и да су стигли надомак села, у мјесто звано Поринчина.

- Јок, то су четници војводе Крста Милетића. Ми ћемо се њима позабавити, а ви останите код својих кућа - самоувјерено је говорио партизански командант преплашеним старцима и немоћним женама.

Кад се усташе појавише, Косорић одступи са осталима према Пустом пољу, а свјесно остави народ у кућама.

Душанка, жена Пера Мировића, узе кћеркицу Љепосаву у наручје а сина Миодрага за ручицу, па од куће потрча низ Кречнице. Код куће Миланове искупи се доста жена и дјеце, не знајући куда ће.

- `Ајде и ти с нама овамо, куда ћеш са ђецом?! - позва Душанку, Бранојка Васковић.

У маленој кући од дрвета било је осамнаесторо жена и дјеце. Мали Миодраг имао је четири године и стајао је испред куће. Видио је огромне црвене пламенове како гутају околне брвнаре. Није схватао шта се дешава, само је знатижељно посматрао призор.

Шеснаестогодишњи Цвијан Васковић, његов десетогодишњи брат Илија и старији брат Грујо у даљини угледаше усташе. Грујо узјаха коња и побјеже, а Цвијан и Илија сакрише се у оближње жбуње. Када им се зликовци приближише, мали Илија се престраши и истрча пред њих. Усташе га потјераше пред собом до мјеста званог Мраморје. Ту се окупише око ватре, поставише бајонете на пушке и несретно дијете нагонише да прескаче преко ватре, бодући га бајонетама. Илија јауче и дозива мајку у помоћ.

Илијина мајка Мара била се склонила у оближњу шталу. Кад је зачула јаукање и дозивање свога маленог сина, изађе и, прилазећи усташама, рече:

- Ево мене, пустите њега, он је само дијете!

Усташе је ухватише за руку и заједно с маленим Илијом поведоше у правцу куће Милана Мировића.

Након краћег пјешачења стигоше испред куће Миланове, у којој су се налазиле жене и дјеца. Угледавши малог Милорада испред куће, угураше га унутра заједно са Илијом и Маром. Сви поустајаху и гледаху престрављено према вратима. Двојица усташа закорачише на праг, уперише пушке у нејач и осуше рафалима по просторији. Миодраг од врата угледа црвену свјетлост, која му забљесну окице, а онда му се све смрачи. Дијете изгуби свијест и паде преко беживотних тијела, испод којих потече ријека крви. Мали Илија, прибијен уз мајку Мару, заједно с њом паде у локву сопствене крви.

Усташе стигоше до кућа Васковића. Авдо Бркић из села Равне код Кладња био је заповједник ове групе крволока, у којој је био и неки Рустемовић из Кладња. Нађоше Стевана Васковића, старијег човјека и тринаестогодишњу Невенку, кћерку Мата Васковића. Запалише куће, а двоје несрећника убацише у ватру, где живи изгорјеше.

Зликовци кренуше даље, а Химзо Авдагић из села Капе дуго је стајао поред запаљене куће и слушао крике.

Дим се уздизао према небу, а тежак воњ изгорјелих људских тијела ширио се попаљеним селом.

Тодоровићи, који су се налазили на средини села, нису ни слутили шта се дешава. Обољели дјед Цвијетин лежао је на постељи, а око њега се сакупило доста жена и дјеце. Баба Стана, жена Цвијетиновог брата Нестора, уђе у кућу носећи малог Милосава, унуче које је имало годину дана.

- Како си, ђевере, данас? - упита прилазећи болесничком кревету.

- Дан за даном, снајо. Сједи.

Анђелка, Цвијетинова жена, додаде јетрви троножац.

- Ђе су твоја чељад остала, Стано?

- Снаја Зора оде са ђецом, Радомиром и Драгом, да види могу ли снаја Јела и мали Ранко да намире сами стоку у штали. Петар и Мирко отишли са нашом четом. Богами се неђе близу пуца, па ме неки страх обузео. Велим, да са овим малим идем до вас, да видим шта радите.

- Шта ћеш, и наш Лазо је с њима, нека их Бог чува! - пожали се Анђелка, која је под огњиштем засипала кукурузно брашно у бакрачић вреле воде.

У кући су се још налазили: Лазова жена Јока са двоје дјеце - Драгомиром и Бебом (десет година), Љубица, жена рођака Рада, са малим синовима - Здравком и Радивојем, те баба Анђа, жена Цвијетиновог брата Стевана.

Кућна врата се уз тресак отворише, а на улазу се појавише усташе са упереним митраљезима. Чељад у кући завришта.

- Види ђе су се Власи сакупили - проциједи кроз пожутјеле зубе један од усташа.

Полако је подизао митраљез према унутрашњости просторије. Баба Стана приви малог Милосава у крило, а дједу Цвијетину се усташа учини некако познат. Подиже главу са узглавља и узвикну:

- Стани! Ед'е...меееее!

Посљедње Цвијетинове ријечи заглуши рафална паљба. Оловне кугле погађале су живо месо несрећне чељади. Старца рафали простријелише по ногама и стомаку. Баба Анђелка се претури поред огњишта, смртно погођена. Снаја Јока погину стежући малог сина Драгомира. Баба Анђа се беживотно свали преко већ попадале чељади. Мали дјечаци Здравко и Радивоје умријеше у посљедњем загрљају своје мајке Љубице. Баба Стана паде са троношца лицем према поду, стежући маленог Милосава. Крв јој се сливала из рана на врату и грудима. Дим, барут и мирис свјеже крви напунише просторију.

Усташа спусти митраљез, извади упаљач, па на малом прозору упали застор.

- Сад се пеците, мајку вам влашку!

Потом се зликовци удаљише журним корацима.

Цвијетин, болестан и тешко рањен, посљедњим напором спуза са простирке. Немоћно је вукао доњи дио тијела. Чуо је кркљање и болан дјечји плач. Ватра је све више захватала застор на окну. Дјед допуза до сталаже и чанке млијека које је могао дохватити посљедњом снагом изли на пламен. Бранио је да не погоре мртва и рањена чељад.

Усташе су наставиле свој крвави пир. Бануше на Пораде, запалише куће Голијана. Нико од војноспособних није био у близини да би спасио макар овај заселак Жеравица.

Код куће Љуба Голијана смјештена је партизанска кухиња. Љубова жена Стака била је задужена да спрема партизанима јело док бораве на Порадама. Кад су се они повукли, нико јој није рекао да бјежи с дјецом, а сирота жена није смјела да не изврши задатак. Ложила је ватру и кувала кромпир у казану. Око ње су се играла њена дјеца - син Радивоје од седам и кћерка Рајка од пет година. У стомаку је Стака носила још једно дијете, које је требало да се роди за мјесец дана.

Судбина живих често је сурова, али и оних који нису имали шансу да се роде. Усташе ухватише несрећну жену, свезаше је за стуб и живу распорише. Из крваве утробе извадише осмомјесечну бебу и набише на бајонет. Бајонетима су проболи и друго двоје дјеце. Ухватише Љубову мајку Јованку и убише је поред снаје и унучића.

У кући Вељка Голијана затекоше Вељкову мајку Милицу и његову кћеркицу. Без милости, на најсвирепији начин, одузеше им животе.

Кад су се Љубо и остали вратили кућама, затекли су стравичан призор: над мртвим тијелом жене и дјеце Љубо готово смаче с памети од бола. Заклео се над мртвима да ће их осветити. Попаљеним селом чуо се лелек скршених и болом разорених душа.

Тога дана њемачка јединица запосјела је Жеравичко брдо. Јованка Мировић вадила је из трапача кромпир. Њемачки војник окрену пушку и без икаквог разлога усмрти несрећну жену. Недалеко одатле Грујо Голијан, враћајући се из Рјечица, зачу пуцањ и истрча на ливаду да види шта се догађа. Спази њемачку јединицу, убаци брзо метак у цијев пушке и испали хитац у једног војника. Неколико њемачких пушака узврати плотун и Грујо остаде на мјесту мртав. Беживотно тијело се трзало у посмртном хропцу.

Јединица предвођена усташама из Невачке и Капа окрену злочиначку хорду и на Рјечице. Дрвене сеоске куће лако су попаљене, а Анђу и Радосаву Васковић убише. Тешко рањена Радојка успјела је да се спасе.

Кад су борци Жеравичке чете чули шта се десило с њиховим најмилијима и да су им куће попаљене, одмах су похитали у село.

Ноћ је притискала крваво стратиште. Тежак воњ изгорјелих тијела и попаљених објеката увлачио се борцима у носнице. На Кречницама, браћа Јован и Душан нађоше малог Миодрага, који је био рањен у лијеву руку. Уђоше у кућу свога брата Милана и ту угледаше стравичан призор - у огромној локви усирене крви лежала су беживотна тијела. Жена Божа Васковића Бранојка лежала је преко мртвих тијела, а њена кћеркица Слободанка, неповријеђена, дојила је мртву мајку. Крвавим ручицама стискала је мртве дојке. Брзо изнесоше двогодишње дијете, док су њихове сузе, капљући по поду, правиле удубљења по крвавој површини згрушане масе.

Идући преко брдашца званог Самар, наспрам кућа Тодоровића, Лазо из правца своје куће угледа малену свјетлост како жижи у ноћи.

- Погледајте, људи, ено код мене жижи лампа. Хвала Богу, моји су сигурно живи!

- Чуди ме, брате Лазо. Ако код тебе гори лампа, што нема у нашим кућама никакве свјетлости? - гледајући кроз ноћ према кућама са зебњом изговори Гајо.

Тешко разочарење доживјели су и Лазо и остали борци Тодоровића. Кад су пришли кућама, угледаше згаришта и пустош. Дим се још увијек у огромним колутовима дизао кроз црну ноћ према небу. Поред дрвене чесме испред куће Лазове нађоше онесвијешћено и израњавано тијело дједа Цвијетина. Кад га умише хладном водом, старац отвори очи.

- Оче! - завапи Лазо, а из његових широких груди истрже се јаук очајника.

- Има... има... још живих. Једва... сам... - дуго се старац одмарао, тешко дишући, прије него што настави да говори - ... погасио... ватру да не по... горе. Поби нас Едхем... Имамовић из Нева... чке. Позн`о сам га, Лазо!

Петар, Лазо и Гајо утрчаше у Лазову нагорјелу кућу. Указа им се стравичан призор: бљедуњава свјетлост са запаљене крпе коју су усташе ставиле као бакљу на један штап падала је на гомилу мртвих тијела огрезлих у властитој крви. У очајању су износили мртве из куће. Јад, јецаји и бол парали су им груди, а нека нијема тишина притискала је празнину душе.

Петар препозна мајку Стану. Пала лицем према земљи, а на леђима, кроз одјећу, навирала јој крвава пјена. Узе мајчино већ укочено тијело. Испод мртве старице заплака дијете.

- Људи, дијете је живо!

Петру на тренутак пређе сјенка среће преко лица. Попусти укочену мајку, а испод њеног тијела извади рањеног Милосава. Рафали су ранили дијете у десну руку испод лакта и на лијевој одбили палац на сићушној шаци.

- Дијете ми је живо! Људи, дијете је живо!

Пронађоше и Бебу, Лазову кћеркицу, на којој је било дванаест рана. Иако тешко израњавана, дјевојчица је давала јасне знаке живота. Лазо је чупао косу у очајању. Цијела његова породица била је масакрирана.

- Брате Лазо, будимо јунаци у овим крвавим часовима, а сву нашу чељад осветићемо, не био ја Гаврило Тодоровић!

Злочин над српским народом села Жеравице, општина Хан Пијесак поновио се у току одбрамбено-отаџбинског рата. На Илиндан 2. августа 1993. године припадници муслиманске ткз. Армије БиХ запалили су ово српско село и убили седам цивила.

Аутор: Аћим Тодоровић
Текст је преузет из романа "Људи вучије крви"
СКД "Просвјета" Власеница, 2009.