Мустафа Церић и Зукорлић

У читавој Европи током XIX столећа трајали су процеси уједињавања тадашњих етничких група у државе. Тако су настајале Италија, Немачка, Пољска...

Слично је било и на Балкану. Срби су успели након Другог српског устанка да 1833. године добију од Султана у Цариграду хатишериф, односно повељу која је признала Милошу Обреновићу наследну титулу кнеза, док је Београдски пашалук постао Кнежевина Србија. Тадашња нам отаџбина се граничила са Аустроугарском на северу, а Османском империјом на југу, истоку и западу. Након Српско-турских ратова крајем 1870-их година, Срби су ослободили делимично јужне делове своје земље: нишки, врањански, пиротски и топлички округ.

На Берлинском когресу Срби добијају међународно признање своје две државе: Црна Гора и Србија. Тада су већину у нашим двема државама чинили православни Срби.

Први пут да је објављен некакав документ, што би данас назвали декларацијом било је 1844. године када је министар унутрашњих дела Илија Гарашанин (1812-1874) у време владавине (1842-1858) кнеза Александра Карађорђевића написао проглас о ослобађању српских крајева са обе стране Саве и Дунава, Дрине и Мораве. Јако битно је то што је у том прогласу наглашено да се мора спровести национално ослобађање, односно да има Срба који нису православни, већ римокатолици или пак исламизовани, али да то не сме да буде препрека свесрпском уједињењу.

Историчар Миленко Вукићевић је први пут јавно објавио у целости Нарчетаније 1906. године, у коме су презентоване промисли Илије Гарашанина.

Суштина је у томе да су наше вође врло добро знале да су Срби већина у верском, али још више и у националном погледу на бившем јужнославенском простору. Примера ради... у Дубровнику је тада било мноштво Срба, са процентуалном заступљеношћу преко 90%, али су услед деловања ватиканских емисара дуги низ времена (од XVI века на овамо), они временом мењали веру. Слично је било и у Босни, Славонији, Билогори, Херцеговини, Далмацији, Банији...итд.

Османско царство иако је страховито пропадало почетком XX века није се мирило са губитком својих територија у Европи. Ипак, Српска војска под командом војводе Радомира Путника је у јесен 1912. током Првог балканског рата ослободила (из времена Цара Душана) своје територије: Стари Рас, Косово и Метохија и вардарски део Македоније. Веровали или не, али су Срби имали и излаз на море јер је ослобођен већи део данашње Албаније. Тада је формиран Драчки округ у саставу Краљевине Србије. И црногорска војска је ослободила "крак" од Пљеваља, преко Пећи до Скадра.

Тиме је оствариван вишевековни сан предака.

Велике силе, у првом реду Хабзбуршка монархија и Енглеска су вештачким путем 1913. године створили албанску нацију (о томе је писала и историчарка Теодора Толева, сумња се чак да је убијена 2011.). Све до тада то су била арбанашка племена између Јадранског мора и Проклетија. Штавише, када су Арбанаси 1878. на Берлинском конгресу дошли као посматрачка делегација, пруски тј. немачки премијер Ото фон Бизмарк их је отерао, рекавши им да су они држављани Турске и да немају шта да траже на том скупу.

У Босни и Херцеговини, као и Старом Расу је било доста Срба, али један део је остао муслиманске вере. Иако се они позивају већином на турске корене и порекло, њих одају презимена, па чак и језик. Био је то остатак Османског царства које је пропало у Младотурској револуцији 1908. и створена је Турска Република.

У 20. столећу муслимани (Срби исламске вероисповести) су у три рата били против Срба православне вероисповести. И не само то, у свим антисрпским коалицијама муслимани су играли значајну улогу, наивно верујући да њих Ватикан воли. Тесно су сарађивали са Бечким двором, Адолфом Хитлером и на крају са Вашингтоном и Лондоном. Нико од њих није муслимане волео, али их је обилато користио против православних Срба. Суштина је у томе што су православни Срби проруски оријентисани, а сваки савез Срба и Руса доноси главобоље "западњацима", јер би то значило и урушавање тј. нестанак њиховог варваризма и "демократије".

Муамер Зукорић, од оца Мехдија је рођен 1970. године у околини Тутина (СР Србија, СФРЈ), где је завршио осмогодишње образовање. На даље школовање је средином осамдесетих година отишао у Сарајево као и већина његових земљака. Тамо је матурирао као одличан ђак у Гази Хусрев-беговој медерси (средња верска школа), да би на студије отишао Алжир где је 1993. дипломирао, док је даље усавршавање имао у Либану средином деведесетих година.

Вратио се у домовину која је у међувремену разбијена у крвавим грађанско-верским ратовима под притиском НАТО и ЕУ. Два пута се Муамер женио и има осморо деце.

Није се либио јавног деловања, па је ушао и у политику, те добио врло одговорне и значајне функције у институцијама као што су:

• Матица Бошњачка
• Национални савет Бошњака
• Исламска заједница Санџака
• Исламска заједница Републике Србије
• Бошњачка академија наука и уметности
• Исламска заједница Босне и Херцеговине
• Факултет за Исламске студије у Новом Пазару

ТВ станица Ал Џазира има своје студије (сале) свуда у свету... Почетком 21. века у једној од емисија гостовао је и Муамер Зукорлић. На течном арапском језику он је упућивао низ опасних оптужби на рачун званичног Београда, односно свих власти Србије у последњих 110 година. Једна од оптужби била је да Београд спроводи геноцид према муслиманима (ткз. Бошњацима) и да је то урађено према тачки о трећинама (једну трећину побити, другу трећину протерати, а трећу трећину покрстити), што је наводно записано у Нарчетанију Илије Гарашанина.

Нити је у тој емисији Зукорлић показао одштампани или макар фотокопирани документ Нарчетанија, нити је на било који други начин показао да је та прича сто посто тачна. Заправо, Зукорић је бестидно лагао и начела Усташког покрета према Србима из времена наци-фашистичке Независне Државе Хрватске у коме заиста постоји, тачније изговорена од усташког министра Миле Будака изречено о Ђурђевдану 1941. у Госпићу, као пример Решавања српског питања у Хрватској, превео на српску политику према муслиманима.

Неколико лета касније, тачније 27. фебруара 2011. Муамер Зукорлић је гостовао у емисији "Утисак недеље" код водитељке Оље Бећковић. Сем њега гости су били Дарко Танасковић и Бошко Јакшић. Господин Танасковић је исламолог, универзитетски професор, велики познавалац оријенталне културе итд.

Оно што је занимљиво у тој емисији било јесте да је поменуто гостовање Зукорлића на Ал Џазири, односно његове отровне стрелице којима је покушао да представи исламском свету муслимане у Старом Расу и БиХ као невине жртве које вековима угњетавају "зли Срби".

Тада ме одушевила истрајност и Танасковића и Бећковићке да Зукорића сабију у рупу, тачније да он покаже где тачно пишу такви српски ставови о трећинама у Нарчетанију. Покушао је јефтино и јадно Зукорић да се извуче, типа да се то односило на Нарчетаније и друге српске документе. При чему он ни први ни други пут није потврдио у којим то документима заиста и пише.

Зашто је ово битно?

Прво, зато што Зукорић није никакав мученик како муслимански свет, а поготово ови на бившем југославенском простору покушавају да га представе, већ пипак моћне машинерије која ће наставити да буши наш народ и ровари по нашој држави до уништења.

Друго, Зукорлић има и даље мноштво својих следбеника у БиХ и Старом Расу, који ће у духу идолпоклонства да наставе његовим стопама.

Треће, мањи број Срба се примио пре 7-8 година на Зукорића као некаквог пријатеља Срба, на основу његових критика ЛГБТ популације и промовисања њихових "права".

Томислав Б. Ковач
17.06.2024.

п. с. Београдске муфтије никада овако нешто нису изговарале јавно и зато они јесу пријатељи нашег народа, без обзира на верску различитост. Парадокс је то што њихове речи готово ниједан медиј из муслиманске сфере утицаја не жели да пренесе.

Шта мислите зашто?