Две деценије од нестанка директора хируршке клинике у Приштини Андрије Томановића, који је даноноћно помагао свим грађанима без обзира на веру и националност навршава се у понедељак, а породица још нема никакве информације о његовој судбини.

"Цео радни век спасавао је животе и Албанаца и Срба, био је народни лекар, никаве разлике није правио ни међу болесицима ни међу студентима којима је предавао и нисам могла да посумњам да би могао постати жртва. Сваког дана некоме је поклонио нови живот, најтеже случајеве је одрађивао успешно", рекла је за Танјуг супруга хирурга Томановића, Верица, председница Удружења породица киднапованих и несталих.

Додала је да је њен супруг, од човека који је презуео болницу имао гарацније да ће бити сигуран ако остане. Андрија је како каже, упркос томе што су се како каже тих дана по окончању бомбардовања и уласку НАТО снагана КиМ дешавале страшне ствари, и што су се многи Срби иселили и отишли у безбедније делове Србије решио да остане у болници јер је сматрао да је потребан болеснима.

СИСТЕМАТСКИ ХАОС У ПРИШТИНИ

"Тих дана град је био пун непознатих људи који су аутобусима долазили. Насилно су упадали у станове, убијали људе, улазили у туђе куће, било је хаотично", рекла је она и подсетила да је њен супруг веровао да му се ништа ружно не може догодити јер је цео живот посветио другима.

Андрија је каже тог кобног дана рано отишао на посао, нешто касније је звао ћерку у Београд и рекао да је уморан, да је имао састанак у деканату и да је била дискусија о томе да ли ће се ићи из Приштине или остати...

"Тог дана почела је неумрна борба за његов живот, звала сам све, осим њега нестало је много деце, породица, људи са радних места, на путу до продавнице .... чим проговориш српски постајао си мета за одстрел", рекла је она и додала да је и поред тога веровала да је њен супруг можда остао у болници.

ДАНОНОЋНО ДЕЖУРАО

"За време рата, 78 дана није излазио из бонице", додала је Томановић и навела да је од дана његовог нестанка улагала огроман напор да сазна путоказ у ком правцу да га тражи, али да га ни данас нису нашли.

Додала је да није помогло ни то што је након два дана из хеликоптера бацан летак са информацијом "овај човек је нестао".

Томановић подсећа да је помоћ тражила и од бројиних домаћих и међунарондих институција и од Црвеног крста на чијем челу је њен супруг био годинама. Она је изразила жељење што Кфор није гарантовао безнедност, и што су Срби због великог пристиска морали да напуштају домове.

Такође, изразила је жаљење што су албански злочинци 2001. године амнестирани иако су били осуђени за тешка кривична дела која су починили, а ништа није учињено да се нестали Срби нађу, размене.

КИДНАПОВАНИ СМЕШТЕНИ У ЛОГОРЕ

"Од једног официра УНМИК-а сазнали смо да је на КиМ било 144 логора у којима је био огроман број киднапованих", рекла је она и подсетила да су породице несталих имале велика очекивања и од књиге Карле Дел Понте која их је веома узнемирилиа.

Томановић је подсетила да је од 2006. године број ексхумација смањен, да скоро ниједног индентификавоног годишње нема, да се трага за још 572 особе, и да је од тада сахрањено 367 људи.

Према њеним речима, принцип некажњивостим који је на снази, доприноси сумњи да ће продице нешто сазнати о својим несталим.
- "Остаје нада да ће ипак неко једног дана рећи где је или где су његови посмртни остаци", навела је супруга несталог професора Медицинског факултета који је знање несебично преносио и на српске и албанске студенте.

Вечерње новости
24. јун 2019.