На данашњи дан, 14. маја 1998. године, на површинском копу Белаћевац на централном Косову, извршена су прва киднаповања. Шиптарски терористи отели су тада Србе, цивиле, на својим радним местима. Од тога дана, њихове породице их више нису виделе.
После вишедеценијских силовања, прогона, пребијања и убистава, то је био почетак једне нове етапе страдања и патње српског народа које траје до данас јер се и они, као и нико од скоро 1.000 киднапованих Срба и неалбанаца, није жив вратио.
Сима Спасић, председник Удружења породица киднапованих и убијених на Косову и Метохији коме су два брата отета, од којих је један, Жарко Спасић, први киднаповани Србин, говори о овим злочинима.
Он подсећа да нису киднаповања вршена само „по доласку такозваних мировних снага већ и раније, током 1998. године“ када је и његов рођени брат киднапован и то као прва жртва а касније још један брат. Затим су извршена киднаповања још десеторице рудара јуна месеца а децембра и масакр шиптарских терориста у кафићу „Панда“ у Пећи.
Иако су убице и налогодавци ове српске деце познате па и осуђене пред српским судовима, српска проевропска власт активно ради на на томе да се ти злочини припишу Србима како би се кривица у потпуности пребацила на жртве и страдални српски народ.
Све то са циљем да се изазову већи сукоби са полицијом која је била у обавези да на овакву врсту злочина и тероризам одговори.
Тако почињу и први већи оружани сукоби српске полиције са припадницима терористичких група које су деловале уз директну и отворену подршку владе Албаније као и западних држава.
Са прекидом бомбардовања, наивно се очекивало да ће „хумани Запад“ учинити да злочини над Србима престану, јер над Шиптарима их, осим изолованих случајева током рата, није ни било. Међутим, управо тада почињени су најмонструознији злочини над сада већ потпуно незаштићеним Србима, попут масакра у Старом Грацком када је група шиптарских кољача, обучена у униформе британских војника (?) пришла жетеоцима и тако их побила и иживљавала се зверски над Србима који су радили на својим њивама.
Борба за истину о српским жртвама или њихово евентуално ослобађање, како време пролази, све је тежа. Еулекс, ОЕБС, немачка влада, америчка администрација… активно су радили на уништавању свих доказа и елиминисању сведока који би потврдили истину. Из ДОС-ове владе, тадашњи министар унутрашњих послова Горан Свилановић, рекао је Спасићу да ће се истина о српским жртвама сазнати тек када Косово добије пуну независност.
Другим речима, она је позната свим надлежним институцијама домаћим и иностраним, али будући да је била главно средство за прогон Срба, њихово застрашивања и елиминисање у циљу отимања Косова и Метохије, неће бити откривена док не постане касно да се последице исправе.
За све то, осим про-европске српске власти, криво је и српско душтво које се никада није масовно интересовало за субину киднапованих и кажњавање убица. Напротив, много су активније радње на такозваном помирењу, опраштању убицама из редова шиптарских терориста и заједничарења са њима. То може резултирати само једним – новим страдањима и бројнији српским жртвама у врло скорој будућности.
Стево Мрђен, Иван Максимовић
Припремиле: КМ Новине
14.5.2015.