Данас смо прочитали сви тужну вест: Небојша Павковић није више међу живима.

Тешко ми је написати шаблонски: "умро", "преминуо" или нешто слично. Величине попут њега то нису заслужиле такав однос. Док овоземаљска Србија тугује, небеска се радује јер долази им генерал-пуковник, командант Треће армије Војске Југославије и потоњи начелник Генералштаба.

Али да кренемо редом...

Небојша Павковић је рођен 10. априла 1946. код Деспотовца у Великом Поморављу, недалеко Ћуприје.

Матуру је положио 1966. године, у Учитељској школи у Алексинцу.

Студије је започео у Београду на Војној академији КоВ, коју је са успехом завршио 1970. Исте године је произведен у поручника Југославенске Народне Армије. Наставио је усавршавање, па је осамдесетих година 20. века дипломирао на командно-штабној школи уз највише оцене.

Послат је у јужне делове БиХ, тачније Билећу, где се налазио велики наставно-школски центар за потребе ЈНА. Ту је био референт за унапређење образовања резервних официра. Службовао је широм тадашње заједничке државе, да би 1989. године био премештен у кабинет министра одбране СФРЈ - Вељка Кадијевића.

Женио се четри пута, па има шесторо деце: Душица, Дарко, Марија, Вук, Лепосава и Небојша.

Демонстрације Албанаца на Косову, 1989.

Од Врховне команде СР Југославије 1994. године бива послат на Косово и Метохију у Приштински корпус ВЈ. Ту је обављао низ одговорних функција, да би децембра 1998. ванредно унапређен у чин генерал-потпуковника и постављен за команданта Треће армије (Приштински и Нишки корпус).

Већ тада се знало да ће доћи до агресије НАТО пакта на Србију и Црну Гору, јер је све указивало на то.

Заправо, лидери Северно-атланског савеза су годинама, још од 1991. појачавали антисрпске ставове, лажне оптужбе и лајали ниску увредљивих изјава на рачун нашег народа. Сметала је њима Југославија коју су због бројности доживљавали као просрпски бастион. Треба се осврнути и на ово, да се тада још почетком деведесетих година 20. столећа распао Варшавски пакт, а СССР растурио, док је Западна Немачка анексирала Источну Немачку, годину дана након што је срушен Берлински зид (симбол совјетске моћи и блоковске поделе Исток-Запад). Све је то било у ери контраверзног совјетског вође Михаила Горбачова.

Тих дведесетих година прошлог века, НАТО пакт је свесрдно помагао Словенце, Хрвате и муслимане против Срба у ратовима који су се одвијали у западним и централним деловима социјалистичке Југославије. Срби су дословно читаву деценију медијски сатанизовани и прећено нам је "хуманим бомбама", док се не 'опаметимо', како су говорили злотвори.

Савез без граница: "Србе морамо уништити"

Албанска национална заједница у Србији је више од столећа бесрамно манипулисала својим "правима", желећи уствари остваривање монструозном пројекта ткз. Велика Албанија, која је и током Другог светског рата имала своју реализацију... а све је почело на заседању злогласне Призренске лиге 1878. године. Албанске вође у Тирани су још за време Хладног рата, међу њима највише диктатор Енвер Хоџа, помагали албанске банде које су харале не само Косовом и Метохијом, већ и Црном Гором, па и Вардарском Македонијом. 

Управо 1998. године од пролећа медијски спинови у читавој Европи и добром делу света су били овакви:

"Зли Срби угњетавају
сироте мале Албанце"

"Другари са факултета", Јашаријева група ОВК

Стварана је таква клима да НАТО мора да се умеша да би спречио хуманитарну катастрофу и ткз. геноцид над Албанцима. У стварности је било обрнуто. Геноцид се спроводио над српским становништвом, а катастрофу је правио НАТО помажући Окупаторску Војску Косова (ОВК). Албанци нису тада схватали да су били само "топовско месо" против Срба.

У зиму 1999. тачније 15. јануара специјалне снаге МУП-а Србије су у селу Рачак, ликвидирали десетине албанских терориста. Шеф мисије ОЕБС Вилијам Вокер (малигни шпијун ЦИА), је од тога направио невероватну бајку у коме су терористи представљени цивили. За ту сврху је искориштена финска форензичарка Хелена Рант. 

Пијуни машинерије САД, Ричард Холбрук, Мадлен Олбрајт и Хавијер Солана су знали да су преговори у Рамбујеу били фарса и само су чекали погодан моменат. Увече 24. марта 1999. из америчке војне базе Авијано у Италији креће стотине бомбардера ка средишту Балкана те испуштају смртоносни товар. ШТС су одмах почели са нападима на Косову и Метохији на војску, полицију, цивиле.... Они су већ имали скупљену гомилу са конопца и коца по дијаспори, те их усмерили на КиМ.

"Сви ће Срби као Југовићи, за крст часни на Косово ићи"

Већ 9. априла кренула је и копнена инвазија на Србију из правца Албанске Републике, под шифрованим именом "Стрела". Ова акција се одвијала у два дела, односно из два правца. Прво преко Јуничких планина, познато као Битка на Кошарама... а касније 26. маја 1999. и у долини Белог Дрима, познато као Бој на Паштрику. 

О томе како се Војска Југославије, тачније Трећа армија ВЈ супроставила у том моменту најјачој сили света, генерал Небојша Павковић је више пута јавно говорио и написао неколико књига. Србија и Црна Гора су тада биле у комплетном непријатељском окружењу, а односн непријатеља са браниоцима био је 600:1... чисто да се зна.

Често су промотери евро-атланских интеграција из НВО сектора, али и суседни народ наводили, како се све то дешава због наводне велико-српске политике, односно грамзивости Слободана Милошевића. Фуј! Ово није само непознавање историјских чињеница, већ и подмукли безобразлук.

Свакако ни ја ни моје колеге са ЗНС портала нисмо љубитељи Милошевића из више разлога, али чињеница је да су нама вешала била загарантована и без Милошевића... јер НАТО је имао кампању како они воле Србе, али да их морају бомбардовати због Милошевића, кога су након Дејтонског (не)споразума називали фактором мира на Балкану. Слоби није длака фалила са главе, нити члановима његове породице, а НАТО "хумане бомбе" су убиле више хиљада Срба.

Штета је несагледива и мери се милијардама долара! Довољно је рећи да су нас засипали осиромашеним уранијумом.

"Зашто су твоји меци, ишли ка мојој деци"

И сам амерички генерал Весли Кларк је 1999. говорио на конференцијама да се НАТО бори против жилавог противника, док је убиства наше деце лицемерно називао "колатералном штетом". 

Било како било, НАТО је потрошио све планиране ресурсе до почетка јуна 1999. али Срби нису узмакли ни метра на КиМ. Штавише, подаци говоре да су амерички марници, норвешки специјалци, као и британски САС одреди понижени бежали у Албанију. Такође, јединице ОВК су биле десетковане и пред поразом. Једини НАТО "успех" је била ваздушна премоћ и коришћење тепих бомби. Код нас је на том пољу постојао технолошки заостатак најмање три деценије.

На крају, за зеленим столом 9. јуна 1999. у Куманову се потписује Војно-технички уговор између Београда и НАТО, а дан касније Савет Безбедности УН доноси Резолуцију 1244. по којој јужну српску покрајину преузимају међународне снаге КФОР и УНМИК. Скупа са њима се враћају албански злочинци који започињу геноцидну мисију уништавања свега што има префикс српски и православни.

Генерали, Владимир Лазаревић и Небојша Павковић су повукли своје трупе у остале делове земље, док су западњацима "очи испадале" од изненађења како то да "поражена војска" одлази са толико наоружања, технике и друго које су они мислили да су уништили. Након тога, Павковићу је додељен Орден слободе. Ово одликовање су добиле само две особе, поред Павковића и његов претпостављени, Драгољуб Ојданић, начелник Генералштаба ВЈ.

"Скупом ценом мајко плаћа се слобода"

Наредних година уследили су турбулентни периоди када је НАТО схватио да Срби нису на коленима, нису уништени и згажени, па је потпалио своју машинерију у виду "Отпора", наводно студентског покрета, који је у лето 2000. године представљен као народни.

Дешавања Петог октобра у Београду јасно говоре да то није никакво спонтано окупљање народа, већ обојена револуција која је довела на власт лидере ДОС, којима је управљао син официра ЈНА и немачки ђак - Зоран Ђинђић. Војислав Коштуница, тадашњи председник СР Југославије је 24. јуна 2002. сменио Павковића. Већ наредне године Хашки трибунал, односно Међународни кривични суд за бившу Југославију подиже оптужницу против Павковића за четири тачке:

• депортације
• убиства
• прогон
• присилно пресељење

Да ту правде и права нема ни на видику, навешћу само податак ко финансира ту "институцију": САД и Велика Британија. Онда је сасвим јасно зашто је Павковић проглашен кривим и осуђен на 22 године затвора, које је служио у Финској.

Када смо већ код Хага, треба рећи и ово. Сведок Даница Маринковић, која је 1990-их година била судија Окружног суда у Приштини је током 20-минутног испитивања срушила Мит о Рачку, због кога је почело варварско бомбардовање Србије и Црне Горе. Свих хашким оптуженицима "Рачак" се тада брише из оптужница. Бламажа која је остала по страни.

Док су други осуђеници, несрпске националности, пуштани после истека две трећине казне, Павковићу то није дозвољено! Хтели су луцифери да га сломе, да му врате. Пуштен је на слободу 29. септембра 2025. када су злотвори проценили да су му дани одбројани. Приличан број Срба који су 'лежали' у хашким тамницама су умирали под неразјашњеним околностима. Тако да су овај пут проценили да је боље да последње дане проведе у домовини.

Сапрали су руке, али не и савест!

И мртав ће их прогањати. Сваки пут када судије и поротници легну да спавају његова слика ће им бити испред очију, где ће се он смешкати, а они дрхтати. Мирно спавати неће, јер неправда је злочин. Џаба паре и све повластице које су им дали Вашингтон и Лондон, када новац неће победити савест и разум.

Има још једна ствар која се тиче наших редова, а ради чега ценим генерала Павковића... он је разобличио и демонтирао самозване "команданте одбране са Кошара", који су се деценијама тако пред медијима лажно представљали, скупљајући јефтине поене. Формацијски тако нешто у Приштинском корпусу није ни постојало, а ако би се баш бирао тако неко, онда би то могао бити само генерал Драган Живановић, командант 125. моторизоване бригаде.

Последњих година како социјалне мреже узимају свим људима мозак под контролу, тако и међу Србима постоји неко правило опраштања и последњих поздрава за ликовима са естраде, филма, политике, спорта итд. Мноштво Срба жали, да не кажем јадикује за певачима, који су по кафанама "будили емоције" и лечили обезбожене паћенике. Поготово оне који се воле сликати, односно грлити и љубити са омраженим нам особама попут Марка Перковића Томпсона и сличне болументе. 

Халид Бешлић је само последњи у низу те трагикомедије.

"Миљацка и Романија (не)иду заједно"

Што би војвода никшићки Славко Перошевић скоро написао:

Ове зиме и тебе и њега
Страшне смрти однесе олуја
Ал’ ја ипак кано епски пјесник
Жалим више орла, но славуја! 

Томислав Б. Ковач
20.10.2025.

п.с. Ниси умро за нас... већ легенда почиње да живи!