Наравно, сурова историја избрисла је много тога што су били српски трагови и коријени на подручју Сарајева. Међутим, ма колико била сурова није могла избрисати све српске трагове и коријене. Међу неизбрисивом српским траговима и коријенима је драги камен српске духовности и културе, њихове православне вјере – стара српска православна црква на Башчаршији. Историчари тврде да она потиче још из 12. вијека. Само њено постојање је непобитан доказ да је мјесто на којем је грађена – српска земља. Њу сасвим сигурно историчари умјетности никада неће заборавити. Вјерници ће је вјечно чувати у срцу и помињати у молитвама својим.

Опстанак сарајевских Срба апсолутно кроз вијекове је незамислив без њихове дубоке и присне везаности за своју цркву. Кроз вијекове она је играла улогу прворазредног националног чиниоца.

Сарајево је добра потврда да 1.000 пута поновљена лаж постаје истина, макар и фарсична. Од тезе Изетбеговићевог информативног штаба, названог сасвим невино – ''ТВ БиХ'', да је 170.000 сарајевских Срба, чију катастарску већину није сасвим успјело да потре ни доба братства и јединства, преко ноћи прешло у ''агресоре'', до гротексних извјештаја свјетских медија о томе како се ''прогнано муслиманско становништво враћа у своје куће и станове у Илијашу, Илиџи, Вогошћи... пљачкајући их и износећи апарате и намјештај'', пут је природан и, наравно, крвав.

Мит о ''европском Стаљинграду'', '' последњој брани од варварства'', ''угроженом мултиетничком рајом'' итд. Почива на двије уврежене тезе – да је рат у бившој БиХ почео у Сарајеву и да му је предходило медијски рат. Обје тезе су, као што је природно за мир, погрешне.

Покољ Срба у Сијековцу, муслиманске барикаде по Бијељини, те хрватски западно-херцеговачки марш на Купрес десили су се доста прије сарајевског синдрома.
Све што се дешавало од 1. марта 1992. године када је на Башчаршији убијен српски сват Никола Гардовић и рањен православни свештеник Раденко Миковић, преко одбијања тадашњег МУП-а да поведе озбиљну истрагу, српских барикада, па до 6. априла када су САД и Европска унија, тада Европска заједница, признале БиХ као независну државу мимо воље једног од конститутивних народа – Срба, само је увод у ратни пакао, чији је центар био Сарајево.

У ноћи између 5. и 6. априла 1992. паравојне формације Странке демократске акције ''Зелене беретке'' и ''Патриотска лига'' напале су Станицу јавне безбједности Ново Сарајево. Станица је заузета, а један милиционар српске националности убијен.

Шестог априла банда Јусуфа Јуке Празине (пријератни криминалац и робијаш у пет наврата), тада незванично првог специјалца муслиманског лидера Алије Изетбеговића, демолирала је ''HOLIDAY-IN'' у покушају да ликвидира руководство Српске демоктарске странке и окриви је за напад на грађане окупљене пред републичком Скупштином, који је сама извела.

Док острашћени сарајевски медији припремају политички, информативни и физички изгон Срба, колективно осумљичених за неприхватање ''суверености'', параформације СДА већ преузимају нападе на сарајевске Србе – возач аутобуса на релацији Реновица-Сарајево, Лазар Бојат, претучен је док је мијењао колегу муслимана који је славио Бајрам, а 7. априла 1992. убијена је Љубица Кокот у Ливањској улици, за вријеме ''прославе независности БиХ''.

Као медиска атракција, почињу хапшења по улицама и упаде у станове сарајевских Срба под изговорем да се тражи оружје.

Због прогона сарајевских Срба, 12. априла 1992. Министарство информисања Српске Републике БиХ тражи од свјетске јавности да изврше притисак на Изетбеговићеве фундаменталисте и спријечи злочине над Србима. Како одговора није било, 14. априла СДС позива своје чланове да се одмах укључе у прве редове одбране српског народа, а Предсједништво Српске БиХ 15. априла 1992. имају у виду цјелокупну ситуацију у бившој БиХ, проглашава стање непосредне ратне опасности и наређује мобилизацију Територијалне одбране на цјелокупној територији.

Што се Сарајева тиче, прва муслиманска офанзива у самом градском језгру пренијела се на сва насеља под српском контролом.

Први велики окршај на Врацама – 5. априла, насељу које је цијело вријеме рата било на удару свих муслиманских офанзива, десио се у кругу школе Унутрашњих послова у којој су се забарикидирале Изетбеговићеве снаге. Истјеране су акцијом специјалне јединице полицијских снага РС, под командом Миленка Карашика. Два припадника српског МУП-а погинула, а Враца постају један од симбола отпора сарајевских Срба.

Стратиште Срба: Јама Казани на Богушевцу

Следи жесток минобацачки напад на Враца 21. априла 1992. који је изведен из праваца Хума, те зграда Електропривреде и Социјалног. У исто вријеме, из праваца Златишта Чолине капе и Широкаче нападнути су српски положаји на Јеврејском гробљу. Офанзива на овај дио српског Новог Сарајева, у којој је учествовало око 1.000, већ тада потпуно наоружаних припадника муслиманске паравојске, сломљен је дан касније, када српске снаге у контраудару ослобађају Грбавицу 1.

У априлу је активиран и вогошћански фронт. ''Зелене беретке'' упадају 18. априла 1992. у ''Претис'' и извлаче два камиона са гранатама. И Викићеви специјалци (муслиманске специјалне снаге МУП) и муслимани са Кобиље главе и Хотоња покушавају упад у ''Претис''. Супротставаља им се српско локално становништво. У борбама има више рањених и погинулих, а већи број нападача је заробљен. ''Претис'' од тада постаје неосвојива тврђава за муслиманску страну и последња одбрана Вогошће.

Подјела полиције на српску и муслиманску није донијела мир на Илиџи. Из Соколовић колоније муслимани, уз подршку из Бутмира и Отеса, минобацачима и топовима нападју српски дио општине, па чак и хотел Србију у ком су смјештене снаге УН. У институту за рехабилитацију ухапшено је 15 муслиманских снајпериста.

Нова велика муслиманска офанзива покренута је у мају 1992. године. Другог маја долази до борби на Скендерији и убиства припадника ЈНА. ''Зелених беретки'' нападају Команду Друге војне области и следи масакри војника и официра у Добровољачкој улици, током њиховог повлачења из града.

Захуктавају се борбе на брду Жуч изнад Сарајева. Долази до напада на касарну Рајловцу.

На Грбавици општа муслиманска офанзива завршава контраофанзивом Срба и дефинитивним потискивањем муслиманских снага које ће поново закорачити у ово насеље тек после потписивања Дејтонског споразума.

У нападу муслимана из Високог и Брезе, 3. маја 1992. на српско село Добро, погинуло је осам Срба, а пет у општем нападу на Илијаш, муслимани су одбијени и нанијети су им велики губици. Редају се пјешедијски и минобацачки напади на Илијаш од 16. до 29. маја. Према признању сарајевских медија, муслиманске формације имају огромне губитке, али напредовања нема.

Једино, готово окружено српско насеље Пофалићи муслимани заузимају уз покољ становништва које није успјело да избјегне. Тачан број погинулих до данас није познат.

На Хаџићком ратишту од 9. маја 1992. трају борбе. Најжешћи сукоби су око Техничко-ремонтног завода. Муслимани безуспјешно нападају из праваца Пазарића, Игмана, Ормања и каменолома.

Увод у нови талас офанзива на Српско Сарајево је артиљериски и пјешадијски напад на село Осијек и Илиџу 8. јуна. Тешке борбе, повремено прса у прса, уз артиљеријске дуеле, воде се на илиџанском фронту све до 23. јуна 1992. Из муслиманског дијела града започиње и нови удар на Враца, која су свакодневно гранатирана. Муслиманске формације под снајперском ватром држе Грбавицу. Број на овај начин убијених становника тих дијелова Српског Сарајева до краја рата попео се на неколико стотина.

Велике борбе водиле су се у Озренској, Загорској и Милинкладској улици, а од 11. до 14. јуна 1992. на Јеврејском гробљу борци војводе Славка Алексића одбијају жестоке нападе многобројних муслимана. Биланс – велике жртве на муслиманској страни и неколико погинулих на српској.

Од 10. па до краја јуна и брдо Жуч је на сталном удару муслиманских формација. Само 20. јуна 1992. шест српских бораца погинуло је одбијајући пјешадијске атаке муслимана.

На рајловачком фронту из праваца Бољаковог потока и са Сокоља нападана је касарна. Све до 27. јуна 1992. не јењавају артиљеријски и пјешадијски напади. Успостављене линије тада и послије, током низа повремених офанзива, остају, углавном, исте. Најжешћи напади на Неџариће, најизложеније српско насеље, трају од поноћи 3. до 27. јуна 1992. Комбиновано артиљеријско-пјешадијски напади разарају куће и наносе жртве становништву, али, и поред лажних вијести у муслиманским медијима, Неџарићи нису освојени.

Муслиманске снаге немају успјеха ни у нападима на Лукавицу, Аеродром, Тилаву и српски дио Добриње. Борбе интезивно трају од 27. јуна, а Лукавица и нарочито Добриња до краја рата остају на првој линији фронта. Због ширења фронта и сталних сукоба са Хрватским вјећем одбране, наручито у централној Босни, 1993. године муслиманске формације донекле мијењају тактику и нападају нешто ређе и опрезније на сарајевском фронту. Двије амбициозна замишљене офанзиве под називом ''коверат 1'' и ''коверат 2'' мај-јуни 1993. чији је циљ излазак на Нишиће и Трескавицу, пропадају.

Офанзива на Божић на Јеврејско гробље, односно Грбавицу, проузроковала је велике жртве међу цивилним становништвом- 50-так повријеђених и, према незваничним подацима, 20 погинулих.

Повремени јаки пјешадијски напади на Илијаш, Илиџу и Вогошћу трају током цијелог љета. Следи контра удар српске војске, ослобађање Трнова, потискивање муслиманских снага са Бјелашнице и Игмана. Притисак међународне заједнице спречава потпуни пораз муслимана на сарајевском ратишту.

Новост у муслиманској тактици је све чешће убацивање диверзантских група с циљем пресјецања комуникација које повезују дијелове Српског Сарајева. У прољеће 1994. године забиљежен је низ таквих покушаја на илијашком фронту, те Трескавици и Игману. Вогошћа, Илиџа, Грбавица свакодневно су под ватром снајпера. У септембру муслимани изводе јаке нападе на Нишића висораван, али и на подручју Мрковића и Требевића. Као примјер силине удара нека послужи податак да је само 19. на ове дијелове Српског Сарајева пало близу 300 граната.

Јака муслиманска офанзива на Српско Сарајево, у којој је учествовало око 30.000 муслиманских војника почела је 15. јуна 1995. године нападом на Илијаш из правца Високог и Брезе и проширила се на цијели фронт. Ова офанзива, најамбициознија од почетка рата, трајала је више од мјесец дана, а борбе су вођене готово без предаха.

Предсједник Српске др Радован Караџић истакао је да је ова муслиманска офанзива последњи покушај да промијене стање на терену. ''Они нису спремни за политичко рјешење сукоба и војним путем покушавају да промијене стање на терену'' – оцијенио је предсједник РС.

Уз нападе на урбане дијелове Српског Сарајева почели су и атаци муслиманских јединица са Игмана на српске положаје и циљеве на правцима Војковићи, Грлица, Крупац и Трново, а 17. јуна муслиманима су се придружиле и хрватске јединице. У градској болници Жица у Блажују регистровано је шест погинулих и 80 рањених српских цивила, од чега 20-оро дјеце. Ова офанзива остаће забиљежена и по стравичном гранатирању искључиво цивилних објеката. Отуда и велики број страдалих.

На Врацама је у првим нападима повријеђено четверо дјеце, а 12-годишњи Горан Бозало је погинуо. Покушај пробоја преко Златишта и пресјецање комуникације Лукавица – Пале завршава се, након тешких борби, дебаклом муслиманских формација. На српској страни 20 погинулих, а један број бораца измасакриран је током муслиманских упада.

Удари на Илиџу, Хаџиће, Рајловац, Илијаш, Вогошђћу, Трново, српски дио Старог града, те Враца и Грбавицу трају непрекидно до краја јуна. Главни штаб Војске Републике Српске 9. јула 1995. саопштава да ни 24 дана након почетка офанзиве није изгубљен ни један дио територије. Најконцетрисаније ударе трпи Илијаш. Од 16. до 28. јула редају се артиљеријско-пјешадијски напади на ову општину и сам град, те Нишићку висораван. И Илиџа је изложена констатном гранатирању, али муслимани не покушавају фронталне нападе због увезаних линија српске одбране, које су више од три године одолевале свим атацима – од провокација до општих напада.

Ни на вогошћанском фронту нема напредовања муслимана, али има рањених и погинулих цивила. Услед јаког гранатирања, само 27. јула рањено је троје дјеце.
Безуспјешни су и напади на општину Стари град, а последњи покушај пробијања српских линија на овом подручју забиљежен је 26. јула на потезу Шпицасте стијене до Борија.

Неџарићи су издржали уобичајне артиљеријско-пјешадијске нападе, као и српски борци у Рајловцу. Може се рећи да је 27. јула 1995. потпуно сломљена последња, најдужа и поново безуспјешна офанзива Алијиних исламиста на Српско Сарајево.

Након пропасти офанзиве, Алија Изетбеговић обећава слом Српског Сарајева ''на било који начин''. Његова пријетња постаје јаснија 27. августа 1995. Поново је инсцениран масакр на пијаци Маркале. Команда НАТО-а у Бриселу, подржана од Вашингтона, 30. рано изјутра шаље 60 авиона на прво ''бојево гађање'' од постанка Савеза.

У првом удару бомбардовани су телекомуникациони објекти у источном дијелу Српске. Слиједи низ напада на Пале 31. августа и следећих дана у којима је оборен један француски авион, а на удару бомбардера су и Хаџићи и Лукавица. Руше се и цивилни објекти, попут Електротехничког факултета.
Предсједник Српске др Радован Караџић у интервију ТВ-мрежи Си-Ен-Ен тражи прекид бруталних напада, а муслиманска страна захтјева још жешће ударе.
Нападима из ваздуха, који трају по цијелом подручју Републике Српске, у Сарајеву се придружује и тзв. ''снаге за брза дејства'' бомбардујући Вогошћу гранатама калибра 155 милиметара, као и болницу Жица у Блажују. Биланс 12 мртвих.

Двонедељни напади Сјеверноатланске алијансе завршавају се повлачењем тешког наоружања српске војске на сарајевском ратишту, али линије одбране остају непромијењене.

И ту се завршава кратка хронологија најжешћих офанзива на Српско Сарајево којих је укупно било 34. Како рече један Грбавчанин, ''остало је Дејтон''.
Српско Сарајево и Српска општина Олово су једини одбрањени дијелови Републике Српске који су на зеленом столу прешли под контролу муслиманско-хрватске федерације. Троипогодишња голгота Срба, власника више од 50 одсто земљишта на коме је Сарајево подигнуто и популационо другог народа у граду, завршила се њиховим егзодусом и избјеглиштвом у Републику Српску. Оно што је уз огромне жртве одбрањено у рову, који се често налазио на кућном прагу, пало је у политичком ''цајтунгу'' у Охају.

Један очајни Сарајлија са Грбавице, пред напуштање сопственог дома, рече: ''Кад кренемо, скинућемо таблу - Сарајево и ставити натпис - Дејтон''.

Дио града Сарајева који су контролисали муслимани постао је концентрациони логор за Србе који нису успјели на вријеме да избјегну из града. Према неким процјенама, Сарајево је после Јасеновца највеће српско стратиште у двадесетом вијеку. Рат који је убрзо легао свом снагом на Сарајево, затворио улазе и излазе из њега, и као у концентрационом логору, у њему је остало око 100.000 Срба, бар у прво вријеме.

Сарајево је убрзо постало велики концентрациони логор. У њему је отпочела права хајка на Србе – малтлетирања, убиства, ликвидације читавих породица. Зло и злочин ваљају се улицама овог града као поплава. После три и по године рата, у граду који је бројао око пола милиона људи, у коме је живјело близу 200.000 Срба и који је после Београда био највећи српски град на свијету – не зна се поуздано колико уопште има Срба и колико их је изгубило главу.

Изетбеговићев ратни режим, једноставно су киднаповали Србе (а наручито младе Српкиње) по становима и пунили њима приватне затворе. Ти затвореници су у тим приватним казаматима прошли најтежа мучења која људску ум може смислити. У Сарајеву је на разним локацијама постојало више таквих затвора о чему су свједочили ријетки који су успјели да преживе злочиначке муслиманске логоре по Сарајеву. Постоје разне предпоставке о томе колико је Срба у Сарајеву изгубило главу у разним врстама терора над њима. Има процјена да се та бројка креће од 5.000 - 8.000 људи.

Муслиманско Сарајево је препуно крвавих трагова – скривених масовних гробница у којима су бацани и убијени Срби из Сарајева. За злочине над Србима и поред многобројних доказа нико није осуђен.

Сарајево у 20. вијеку је после Београда био највећи српски град, крајем тог несрећног вијека остао је без Срба, али и данас у 21. вијеку личи на Истамбул. По Сарајеву који је саграђен на српској земљи свакодневно ничу џамије, а по његовим улицама се све више крећу вехабије, тако да данас у том српском граду више живи вехабија него Срба.

Из књиге "СРБИ - ДРЕЦЕЉ И ДРЕЦЕЉАНИ"
Саше Николића, објављено 2012. године