Као дијете погинулог борца, са факултетском дипломом и посјеком оцјена 9.25 нисам могла да се запослим у свом граду и својој држави. Нисам могла ни да гледам како послове добијају они погодни, а нестручни. Моја аполитичност и неприклањање ниједној политичкој партији су ме учинили неконкурентном за посао у граду у којем сам одрасла, те сам одлучила кренути „трбухом за крухом“.

Овако започиње своју причу Горица Ђукановић, дипломирани компаративиста и библиотекар из Братунца, која је након великог броја безуспјешних покушаја да се запосли у свом граду, одлучила да напусти земљу и срећу потражи на неком другом мјесту.

Отприлике слично би, нажалост, могла да започне прича и већине од оних 150.000 младих који су напустили нашу земљу од 1995. године до данас.

- „Од августа 2013. године живим и радим на Малти која је као нека исељеничка база за велики број људи из наших крајева. Тренутно сам запослена у ресторану најстаријег поло клуба у Европи“, прича ова дјевојка и додаје да се не жали на свој посао.

- „Одрасла сам и васпитана уз реченицу: ниједан поштен посао није срамота радити. И заиста овдје имам добре услове и нормалан живот али није ријеч о томе“, прича Горица.

Из свог родног града и своје земље је, каже, просто морала да оде.
- „Морала сам јер заиста нисам могла да гледам неправду. Нисам могла да гледам да у нашем граду, као и у цијелој држави, не можеш добити посао ако ниси члан неке странке. Нисам могла да гледам ни чињеницу да уопште није битно да ли си квалификован за неко радно мјесто и да образовање и просјек не вриједе много“, каже она.

Са свим својим квалификацијама није могла да прође ни на једном конкурсу, а послове су обично добијали они који су политички погодни, они који су имали и мањи просјек од њеног, они који су краће били на бироу за запошљавање.
- „Застрашујуће је то што студенти пете године Медицинског факултета упоредо са завршавањем студија иду и на курсеве њемачког језика свјесни чињенице да се послови код нас наслеђују. Много је таквих у Братунцу и то треба све да нас забрине. Овдје на Малти срећем своје суграђане који раде као хотелски или грађевински радници, конобари и чистачи, а многи од њих упоредо бришу прашину и са својих факултетских диплома. Дакле, не може се рећи да млади не желе да раде. Ево, ми смо вам доказ да није тако“, каже Горица.

Као дјетету човјека који је свој живот уградио у темеље Републике Српске, политичка ситуација и политичари у Братунцу али и цијелој земљи јој изгледају срамно.
- „Вјерујем да се велики дио Братунчана осјећа као невољни учесник сатире коју су удруженим снагама писали Нушић и Домановић јер једно перо не би било довољно да опише сав тај апсурд. О представама у току предизборне кампање и њиховим позивањима на патриотизам да и не говорим“, прича ова дјевојка.

О свом граду и свим драгим људима које је оставила, каже, размишља сваки дан.
- „Као и већини људи који су одвојени од куће највише ми недостаје породица и пријатељи. Са мном на Малти је и моја рођена сестра која такође овдје ради. Највише нам недостаје мама која је сама у Братунцу и то нам ствара додатну бригу. Управо због тога се трудимо да што чешће долазимо кући, а када због посла то није могуће мама дође код нас“, прича Горица која је и поред свега сачувала ведар дух и осмјех који joј не силази с лица.

И на крају Горица каже да, као и већина оних који су отишли, сања да се једног дана врати кући.
- „Наравно да желим да се вратим у свој град јер никада нисам ни жељела да одем из њега. За то је потребан само један регуларан конкурс који чекам од када сам дипломирала“, рекла је на крају.

И док наши политичари своје мандате троше на сталне препирке, свађе и препуцавања, на сталне промјене већина, табора и партијских дресова, на вербална такмичења ко је већи Србин, патриота и родољуб, док се боре за мјеста у комисијама, кабинетима и управним одборима, док се боре за себе и своје, млади паметни и образовани људи, попут Горице, одлазе.

Одлазе јер не желе да буду дио система у којем могу успјети само они послушни, а неспособни, система препуног паразита и штеточина, система у којем се купује све па и дипломе и докторати, система у којем је партијска књижица онај кључ који све браве отвара, а лични интерес једини политички идеал.

Приредио: Ранко Јаковљевић
Извор: Деспотовина
20.3.2017