Јако је хладно богојављанско јутро у Бјеловару. У извана обновљеном храму Свете Тројице, једном од највећих православних храмова у Хрватској, као да је још хладније. Црква је празна. Литургија још није почела. На високим сводовима прекрасне цркве фреске се само назиру. Хрватско министарство културе обнавља десетљећима запуштени храм, који је 1992. године девастиран и опљачкан. Зјапио празан и напуштен све до 1999-те. 

Код олтара затичем Жељка Кљајића који пали свијеће. Припрема се литургија. 

Жељко је члан црквеног одбора и благајник. Прича нам своју причу:
„Био сам ватрогасац 41 годину, шест мјесеци и 22 дана док се нисам разболио и оперирао. Имао сам тумор желуца, али сам то прездравио уз помоћ драгог Бога и отишао у пензију.“
Памти Жељко и тужне деведесете године прошлог вијека: „Јако је битно какве имате комшије. Ја сам имао добре комшије. Мене је мој ђед Јанко научио – кроз живот ходај отворених руку, да можеш дати и примити, а онда ће се показати тко је човјек, тко је животиња, а тко је трава…“

Бивши ватрогасац, који данас пали свијеће и тако одржава лагани пламен православља у некада моћној и богатој српској заједници у Бјеловару, у тишини наставља свој посао. 

Црква се полако пуни вјерницима. Скупило их се 50-ак. Више но иначе. Свештеник Стефан Максимовић служи литургију. Није му лако. Има само 30 година и долази из Бања Луке. С њим је и супруга Невена, бивша уредница културе у Независним новинама. Имају и кћерку Калину. Дошао је на службу прије три године. Сретан је што се храм обнавља. За сада је од интеријера обновљен само олтарски дио.

Свештеник Стефан Максимовић

Министарство културе осигурало је 40.000 EUR, три је додао донатор који жели остати анониман. 

Фреску на своду изнад олтара радио је један од највећих хрватских сликара Целестин Медовић. Рестауратори су открили и сликарев потпис на своду цркве, а Стефан нам прича зашто је та икона посебна: „Икона Свете Тројице није рађена по канонским правилима. То није у потпуности православна иконографија. Света Тројица се слика најисправније као три анђела, а овђе је насликан Бог Отац као сиједи старац, а Бога Оца, као што каже Христос у Јеванђељу, никада нико није видио. Христа можемо насликати и Духа Светога у виду голуба, јер се тако слика, али Очев лик нитко није видио.“

Медовић је у младости био Фрањевац, који је напустио ред посветивши се сликарству. У Бјеловару је радио под паском архитекта Хермана Болеа, који је направио пројект обнове бјеловарског храма. По Болеовим нацртима крајем 19. стољећа обнављан је и владичански двор у Пакрацу и саборна црква Преображења Господњег у Загребу. Бит ће потребно још готово милијун еура да се обнова бјеловарске цркве заврши, али је лијепо да је Министарство културе схватило да се ради о прворазредном културном добру и да се наставља обнова објекта чију су унутрашњост осим Медовића осликавали и Бела Чикош Сесија и Иван Тишов.

Проблем је што је цркве лако обновити, али ране из деведесетих година 20. стољећа много теже зацјељују. Њихово насљеђе дочекало је и свештеника Стефана. Наиме, екстеријер цркве који је готово у потпуности обновљен, прије око годину дана ишаран је усташким графитима: „Ја као свештеник и моја породица заиста имамо добре односе са свима у граду. Ни са ким се нисам замјерио, ни ја, ни моја жена. Увијек кажем да то није урадио Бјеловар, то је урадио један човјек, појединац. У сваком граду има таквих.“

Међутим, Стефан је доживио још једну траума, јер је опљачкан парохијски дом у којем живи са супругом и кћеркицом. Било је то у вријеме благослова кућа. У једну је био позван са породицом на дружење. Док су били у гостима, лопови су им провалили у стан:
„Ушли су, испревртали ствари. Узели су мој лични новац, накит које је дијете добило након рођења. Њену косу с крштења. Накит и коса били су у кутији заједно, па су све однијели. Ту су биле и честитке које смо добили када се Калина родила…“

Бјеловарска полиција и даље трага за девастатором црквене фасаде и онима који су опљачкали малу Калину, њену маму и тату. Као што се то у оваквим случајевима каже „истрага је у тијеку“. Било би лијепо када би била дјелотворнија од оних у којима се бјеловарска полиција није исказала. Наиме, у Бјеловару је током рата минирано више од 600 објеката у власништву Срба. У зрак су ратних година летјеле обитељске куће, викендице и господарски објекти и у већини случајева починитељ је остао непознат.

У цркви затичемо Ђорђа Јокића, чији је отац био свештеник. Ђорђе асистира свештенику током литургије. 

Дивљање непознатих и познатих починитеља 1990-их добро памти, али о томе нерадо говори:
„И мени су телефоном пријетили. Да ми комшије нису били католици, сигурно би и мени нешто долетјело у двориште. Овако су се бојали да нетко од њих не настрада. Угаси се свјетло навечер и само чујеш доље у насељу бум, бум, оде кућа.“

Разгледавам цркву у друштву Ђорђа и његовог пријатеља из дјетињства, одвјетника Радована Дожудића. 

Радован је  потпредсједник жупанијског Вијећа српске националне мањине. Знају се од рођења. Ђорђе памти одлазак свештеника на почетку рата у Хрватској: 
„Ратне 1992. није било Божића. Свештеник Душко Стефановић морао је побјећи из страха за личну сигурност. Недавно се упокојио. 
Њему су нашли нож забоден у кревет. Било је јако гадно, па је морао отићи. У цркви су направили јако велики неред. Ту је било свакаквог измета који је донет. Било је свега, провалили су у цркву, имали оргије по ноћи…“.

Радован Дожудић и Ђорђе Јокић

Епидемију бјеловарских минирања кућа памти и Радован. Присјећа се једног случаја:
„Кад је у сред бијела дана одлетјела кућа у Коренову, селу који је практички дио Бјеловара, враћао сам се са расправе. Тај дио је био затворен и онда бум! У ствари све је било организирано. Неформалне структуре (тј. паравојне формације) су имале, у најмању руку, потпору формалних структура. На то се жмирило!“.

Ипак, ствари су се почеле мијењати пар година након рата. 

Девастирана црква љепотица била је празна све до 1999. године, без прозора, оскрнављена и без покрадених икона с иконостаса на којем је радио врх хрватског сликарства с почетка 20. стољећа. 

Радован памти долазак свештеника Боре Гојића 1999. и друштвену саблазан коју је у солидно етнички очишћеном граду изазвало јавно окупљање рањене православне заједнице:
„Људи су се спонтано почели окупљати, први празник Свете Тројице је био или 1999. или 2000. године. Служба је тада била у цркви, а послије се ишло у литије. И сада, хоћемо ли, нећемо… и одлучимо да идемо.
У исто вријеме се одржавала Терезијана, културно-друштвена манифестација у граду. Људи су остали без текста, нису могли вјеровати. Што је сад то!? Наједном идемо око цркве, звоне звона. Већа је то сензација била него да се свемирски брод спустио. Али, вријеме своје ради. Мало по мало се напредовало и сада су међунационални односи збиља бољи.“

Ђорђе и Радован показују тајни пролаз у једном дијелу цркве који нам открива скривену просторију у којој су се у нека давана зла времена скривале драгоцјености. Гадне године 1991. закаснило се у њу сакрити иконе. Дио икона пронађен је у Низоземској. Интерпол их је вратио у Хрватску. Тренутно су на рестаурацији која траје годинама. Док бјеловарски православци чекају да им се врате, обрадовало их је чудесно откриће двију Медовићевих слика које су биле скривене између црквених клупа и зида и замало су завршиле на сметлишту.

„На једној је свети кнез Лазар, а на другој Свети Сава. То нису иконе са иконостаса. Насликао их је Целестин Медовић, тко зна када. Људи нису знали њихове вриједности. Када се кречио дио цркве, пронађене су дословце иза клупа на којима сједе вјерници, на земљи. Када смо клупе мицали, онда смо их открили. Ја сам рекао, за Бога милога, па то је Медовић.
И онда смо их преко СНВ-а урамили и ставили умјесто оних које су украдене са иконостаса 1991. Сачувана је Медовићева Богородица на иконостасу, али је арханђел Гаврило украден. Украдене су још четири иконе“, прича Радован.

Богојављање је православцима дошао честитати и генерални викар Бјеловарско-крижевачке бискупије Владо Богдан, који је након литургије дуго сједио с вјерницима и свештеником Стефаном. Православци су лијепо примили свог католичког брата и осјетило се колико им је драго и важно што им је указао част. 

Радован каже да данас на манифестације у организацији СКД Просвјете и других српских организација долазе и Хрвати и да у свом раду имају потпору и градских и жупанијских власти и да су Бјеловарчани били згрожени усташким графитима и пљачком парохијског дома.
„Ми смо овдје успјели створити добар простор. Имамо подршку и града и жупаније. Црква се обнавља, међунационални односи су добри. Треба гледати у будућност и не враћати се стално 30 година уназад“, додаје Радован.

У Бјеловару данас живи 1.500 Срба, односно, толико се декларира као Срби. Број људи српског поријекла је сигурно већи. Хиљаде Срба принудно напустило је свој родни град. Они који су остали памте болну прошлост, али првенствено, загледани у будућност, брину о садашњости. 

Радује чињеница да сви с којима сам разговарао истичу да се данас живи боље и да се лакше дише. Ваљда је дошло вријеме и за то. Можда за пар година дочекамо и крај обнове храма Свете Тројице, храма које су осликале руке цвијета хрватске модерне.

Аутор: Саша Косановић
Извор: p-portal.net
Објављено: 13.02.2025.

НАША ДОПУНА
Срби у околини Бјеловара су присутни стољећима. У XIV вијеку је почело њихово масовно насељавање, из долине Вардара и околине Охридског језера, након пораза србског краља Вукашина од Турака у Маричкој бици.

Бјеловар и околина су током 1533-1881 били дио Војне Крајине, посебне области у Аустроугарској монархији, под управом Бечког двора. Тако су Срби Крајишници скоро 350 година ратовали за интересе германске царевине углавном против Османске империје.

Билогора је и прије Првог свјестког рата била насељена Србима, али је краљ Петар I Карађорђевић познат као Ослободилац ту својим Солунцима давао земљу на коришћење, што ће рећи да су све до 1941. године имали већину. Стварањем наци-фашистичке Независне Државе Хрватске, поданици поглавника Анта Павелића су почели са спровођењем геноцида према Србима, Јеврејима и Ромима. Оваква злочиначка политика није заобишла ни бјеловарски крај, јер су Усташе и Домобрани дословно етнички чистили од србског становништва. Хрвати су тако након ДСР добили релативну већину.

На самом крају осамдесетих година 20. века у Бјеловару је живјело око 6.000 Срба, што ће рећи да је тај број радикално смањен, с обзиром да у том граду живи сада свега 1.500  Срба, односно само четвртина или 25% некадашњих становника.

Поента је да су Срби у Бјеловару дуги низ времена дали велики допринос у развоју града у свим сферама друштва: култура, привреда, политика, туризам, спорт, образовање...итд. Политика Загреба је усљед индокринације Ватикана жељела њихову елиминацију и уклањање свих трагова постојања.