Шарговачко јутро свану

Надвио се облак сиви

Лавеж паса не чује се

Не лају јер нису живи.

Кроз пртину сијева мржња

Од оштрице ножа бије

У шапама сјекире им

Такмиче се ко ће прије.

Ко ће прије дојку сјећи

Ногом очи да затвори

У колијевци ко ће први

Чедо ножем да распори.

Кроз Мотике ко ће јаче

Крампом тешким да замане

Ко ће српске шутат' главе

Кад полете на све стране.

Такмиче се те хијене

Ко ће више клати ђака

Та дјеца су с Тобом Боже!

Нека им је земља лака.

Испод земље све рударе

Без милости убијаше

За кором су хљеба ишли

А сада их нема више.

И сатана зачуди се

Ни у паклу то не виђе

Па искези црне зубе

На оштрицу ножа сиђе.

Па затрова још и више

Оне што му служе дуго

У Дракулић одведе их

Сва поклаше моја туго.

Свака кућа сад гробница

Све црвено, крвца лије

Нема више оца, мајке

Нема цијеле фамилије.

Нема ватре на огњишту

У пртини сви заспали

Одсјечене ђеду руке

Ко ће свијећу да запали?

Истина ће сва кандила

Упалити ко и прије

Жижак вјере Православне

Угасио нико није.

У заборав нису пали

Мученици са иконе

За српску се дјецу моле

Да се клања не понове.

Разбјесни се црн сатана

Такву вјеру још не виђе

Сад му звона шарговачка

Не дају да опет сиђе.

Рада Јањушић из Добоја
07.02.2026.

Стихови су посвећени србским мученицима из Бањалуке, који су 7. фебруара 1942. године поубијани на најстрашније начине у Дракулићу, Мотикама и Шарговцу од стране Поглавникове тјелесне гарде, елитна јединица оружаних снага наци-фашистичке НДХ, која је одговорна за серију покоља над Србима у Босни.

Овај злочин је након Другог свјетског рата дуго времена био замагљиван, а број жртава умањиван јер су починиоци били хрватски и муслимански крволоци. Заправо овакве приче о страдањима и стратиштима су нарушавале лажно братство и јединство у Титовој Југославији. Тек на самом крају осамдесетих година 20. вијека долази до јавног обиљежавања, а онда 1991. је промјењен текст на спомен-плочи која је постављена 30 година прије тога.