Четрнаестог јануара 1942. године (1. јануара  - по Јулијанском календару) на православни  Мали Божић догодио се стравичан злочин у мјесту Драксенић  у општини Козарска Дубица. Редакција портала Јадовно свјесна тужне чињенице да данашњи дан пролази без медијских и интернет осврта на овај злочин и невине српске жртве даје свој мали допринос да не заборавимо. 

У зиму 1942. паде велики снијег. Чуло се за стравичан злочин који се збио у селу Драксенићу, код Босанске Дубице. Усташе су 14. јануара, у рану зору, на Мали Божић, на превару похватали народ. Неке су побили код њихових попаљених кућа, а у самој цркви измрцварили су 64 људи, жена, дјеце и стараца. Било је укупно 207 убијених.

Избјеглице смјештене код нас, у Пуцарима, причале су у сузама о ужасу, говорећи да у цркви има „крви до кољена“. Људи смјештени код нас, а и наши сусељани нису могли да схвате какав је ово нови рат. Нису ником ништа скривили. Неки су у прошлом рату као војници ратовали са напријатељем на фронту, а ово убијање жена, дјеце, стараца, немоћних било је нешто ново, страшно, другачије, много опасније, без одређеног циља, фронта...

Покољ у Драксенићу су преживјеле Анка Павковић, њена кћеркица Радојка  од двије године и Мара Благојевић. Ево њихових свједочења.
- „Ушле смо у цркву“, прича Мара Благојевић. „Налазимо се у звонику, неће нико да иде према олтару. Примјетила сам много усташа око зидова олтара. Видим Савку Драчину, сједи на столици. Не знам да ли је заклана или је стављена да гледа како усташе кољу. Сједила је окренута народу у цркви. У тренутку када сам се окренула, ударена сам бајонетом у ребра. Свалила сам се и пала. Усташе су наставиле да касапе народ.

Моју мајку Росу Влајнић заклали су на мојим ногама. Осјећала сам да сам жива, па сам се помицала да уклоним погинуле са себе. Чула сам јаук жена, па сам и ја почела да јаучем. Онда сам се смирила и била сам при свијести. Ране које сам задобила изнад и испод рамена страшно су ме бољеле. Међутим, страх ме је толико обузео да сам заборавила болове...“

Анка Павковић у својим казивањима, поред осталог, каже:
- „У кућу је ушло осам усташа са пушкама. Наредили су нам да изађемо, јер нас позива усташки командант. Изашли смо и они су нас потјерали. Стигли смо пред цркву. Ту је већ њих троје било заклано. На улазу у цркву, недалеко од врата, видим више усташа са обје стране. И тако су нас опколили. Како смо наилазили, почели су да нас боду бајонетима.

Задобила сам десетак рана по врату, глави и по рукама. Ударали су нас бајонетима, кундацима и ашовима, падали смо једни на друге под ударцима и убодима. Али они су наставили и даље да нас боду. Поред убијања, вршили су и друга напаствовања, силовања. Ја сам пала са групом око мене. Чуо се плач дјетета Милана Петковића. Усташе су ми пришле и удариле га кундаког у главу. Био је то дјечачић од око годину дана, можда и млађи.“

Извори: 

• Књига Душана Торомана - "Покољ у цркви у Драксенићу", књига I,  год. 1981, стр. 878-884
• Књига Бошка Југовића - "Мој пут кроз Јасеновац", год 2000.