Документационо-информациони центар "Веритас" саопштио је да се навршава 29 година од када су припадници ЗНГ, ХОС-а и ХВО убили 54 српска цивила и територијалца на простору Купреса, а у логоре у западној Херцеговини и Хрватској одвели 150 Срба, који су у њима убијани, мучени и прошли праву голготу.
Из Веритаса подсећају да су хрватске јединице напад на српска села на купрешкој висоравни започели 3. априла 1992. године, а да су до 6. априла заузеле сва српска села, укључујући и општински центар.
У саопштењу се истиче да су Хрвати 6. априла у ресторану фирме "Квалитет" у Купресу сакупили шездесетак припадника Територијалне одбране и цивила и одмах по предаји, пред осталим заробљеницима, убили Стеву Лугоњу (26) и Драгана Челебића (26).
МУЧЕНИЧКИ ХОД
Наредног јутра, 7. априла 1992. заробљенике су натерали да полуголи по снегу и хладноћи пешаче до 23 километра удаљене Шујице и на том путу су из ватреног оружја ликвидирали Жарка Живанића.
Касније истог дана камионом из Шуице хрватски војници су заробљене Србе превезли у Сплит уз жестоко физичко и психичко малтретирање, коме је посебно био изложен Петар Спремо, који је од посљедица мучења касније преминуо у злогласном логору "Лора", подсећају из Веритаса.
По доласку у "Лору" ухапшени купрешки Срби су ту затекли десетак комшија заробљених у Доњем Маловану и још неке Србе из чапљинских Пребиловаца и околине Мостара.
Они су у "Лори" били изложени свирепом мучењу, "спајање на индукторску струју пољски "телефон", "самоударање" главом у зид, међусобно ударање", додаје се у саопштењу.
ДАЛМАТИНСКА ШЕТЊА
Након шест дана проведених у "Лори" камионима су довезени у Задар и подељени у две групе где су уз непрестано мучење остали два наредна дана. Послије тога поново их товаре у камионе, с тим да су издвојили браћу Љупка и Ратка Милића, Спасоја Канлића, Славка Драгољевића, Душана Никића, Мирка Чивчића, Душана Милишића и Јову Марића.
Остале су пребацили у Еминово Село код Дувна (Томиславграда), где су поново доживели малтретирања и иживљавања, навели су из Веритаса.
После два дана ухапшени Срби су пребачени у Вргорац, а из групе је пре трансфера поново издвојено њих осам, браћа Драган и Миливој Машића, браћа Радован и Марко Машић, Ратко Лугоња, Ђоко Марић, те Никола и Душан Дувњак.
У Вргорцу је од последица батина у ћелији преминуо Миле Спремо звани Мигац, којег су логораши морали покопати у оближњем каменолому. Након шест дана проведених у Вргорцу купрешке Србе одвозе у Љубушки где остају укупно 20 дана, при чему су у првих 10 интензивно мучени.
Размењени су 14. маја 1992. у Житнићу код Дрниша.
На размену је на носилима донесен Стојан Зубић, који је трећи дан по размени од задобијених повреда умро у болници у Книну.
КИДНАПОВАНИХ ЈОШ НЕМА
Девет дана раније на истом месту размијењен је и свештеник Зоран Перковић, који је на размену дошао са осам сломљених ребара. Посмртни остаци двојице Спрема предати су српској страни у новембру 1993. године.
Од шеснаесторице Срба издвојених из групе у Задру и Еминову Селу, до данас нема ни трага ни гласа, а од оних који су преживјели голготу хрватских и херцеговачких казамата, многи су у међувремену помрли, а они који су још живи, осакаћени су и физички и душевно.
За голготу купрешких Срба, иако се знају имена свих жртава и преко стотину учесника у њиховом страдању, још нико није процесуиран.
На Купресу је, према попису 1991. године живело око 5.000 Срба, док их сада на том простору живи око 500-600, односно десет пута мање. Повратници су углавном старије доби, преко 50 година старости.
Извор: СРНА
04.04.2021.