Трећи Бруски марш 13. октобар 2019 - www.zlocininadsrbima.com

22. октобар 2019.


Трећи Бруски марш 13. октобар 2019


или како је Данило схватио поенту...

 

Марширајући годинама у част Церских, Колубарских, Чегарских, Топличких јунака пало ми је на памет да моји земљаци страдали октобра 1942. године у Кривој Реци заслужују слично одавање поште. Било је то пре више од 3 године и сви заједно прешли смо дуг пут. Путовала су тела, носиле их душе и мисли... А како је један од циљева оваквих окупљања стварање културе сећања и опомињање Државе и јавности да су прошлост, садашњост и будућност блиско повезане и да ни једно од то троје не смеју бити препуштени ни забораву ни стихији решио сам да дам свој допринос.

Најсрећнији бих био кад би ове слике и писање у неком од читалаца пробудиле сличну жељу јер историјских догађаја који то заслужују нажалост имамо. Кренимо на пут овако, најједноставнијим рецептом...

И пут од хиљаду миља почиње једним обичним кораком...

Не сумњајте у себе ако већ желите да учините нешто за опште добро. Ако се осећате чланом овог друштва са свим правима али и обавезама према истом. Пре свега запитајте се да ли сте спремни на жртву? Спремни сте, чујем да говорите у себи. То је добар знак и знајте одмах да сте у мањини. Бићете усамљени, бар у почетку, баш кад је и најтеже. Најближи ће то олакшати. А како највећи српски песник Његош говораше: “Крст носити нама је суђено, воскресења не бива без смрти” онда схватамо да се мора пуно дати да би се “мало” добило.

Сада да расчланимо шта се то да добити а шта се мора, како и колико жртвовати. И где је ту свако од нас. То ће зависити од више фактора, који су Ваша лична ствар а ја ћу рећи на свом примеру. Биће Вам надам се лакше.

Шта ја губим и шта је најскупље у мом ангажовању за ствари које ће ми сигурно многи рећи да пустим то или како већ се говори кад се ствара општи јавашлук? Нећу у детаље говорити о својој професији од које живим (некима је познато, некима не, сама за себе није тако важна) али нагласио бих да просечно кући долазим са посла између 18 и 19 сати, некад раније или касније али то је неки просек и у том сам ритму од почетка мог радног века а то је неких 10 година.

Можете већ наслутити, оно што ја губим је оно чега имам најмање, слободно време. То нико не може да ми плати, чак и кад би у нас хтео, а знамо сви да и неће. Али то је на први поглед. Да ли га ја пишући текстове, чистећи Расину или организујући Бруски марш губим? Умарам се, некад и прекомерно али и добијам.

Ево пар ствари онако без много удубљивања, добијам. Добио сам пуно нових пријатеља и видео да могу да безболно претрпим условни губитак неких очекиваних. Значи у реду је све у том делу, сазнаћете ко је уз вас стварно. Даље, упознао сам пуно омладине, и из свог искуства тврдим да су много бољи него што смо ми старији у њих уложили. Видео сам да се дају заинтересовати за теме као што су заштита природе и Српства и Србије. То је велика ствар.

Видео сам поново да је као и у свему породица најважнија и да се ваљамо сви борити за њену традиционалну улогу, јер нема јаког друштва без јаких породица (без обзира шта нам се насилно наметало). Сазнао сам да је од непроцењиве важности имати уз себе лепшу половину која то све прати и подржава и да је ту један од кључева успеха појединца, у подршци и да онда наступа оно Његошево да прегаоцу Бог даје махове.

Добио сам један број људи које “виђам” виртуелно, али видим да су то пробрани људи и да наше друштво и даље има критичку масу, која се не види на површини али је присутна. Зато су ваљда и даље удари јаки на све што се позива на историјски континуитет и слободарско достојанство једног народа што рече Дуци.

Схватио сам и у пракси да је поента у соју а не у броју, ево нас просечно 7-8 (од тог 4 истих и три до пет променљивих чланова) избацисмо из Расине преко 1.000 џакова смећа у 15-ак акција и три године рада. Ни сањали нисмо да ћемо тако пуно урадити иако је то на терену, због незаинтересованости Државе не тако видљиво. Али верујемо да иста МОРА да почне да опомиње оне који су за то плаћени да посао и раде јер ћемо се угушити у сваковрсном отпаду.

Даааа, ту сам видео и шта значе декларативне подршке и стални изговори за недоласке. Неком је то брука, неком је брука нормална. Неко види само труње у очима других, а своје балване заборавља. А неког једноставно ништа не занима, или бар обавезе су му-јој, мање занимљиве...

Схватио сам да сам упркос суровом пословном амбијенту окружен и добрим колегама. Пуно проводимо времена радећи, нормално је да се онда не виђамо опет после посла али било их је и у Расини, било их је и на Бруском маршу. Неки су били и на оба, неки су долазили и на два марша.

Дакле, то је неки разуман однос ја бих рекао. Ту само кад треба и ако треба. И показујемо да хоћемо да гајимо врлину у себи и да у пракси то демонстрирамо. Далеко смо од идеалних али нисмо ни најцрњи, али требамо учити из лоших примера. И не гордимо се превише, свима ће бити лакше. Дуг је пут.

Шта сам видео још? Да ако радите из срца и самопрегорно, људи то препознају. Уз помоћ оца проналзио сам добротворе који су нас помагали у штампи мајци за децу, готово су све то наши привредници са локала и хвала им јер није ником лако да одвоји новац. Било је и појединаца који су сами понудили помоћ, а неки уопште у Брусу не живе.

Видео сам да су Расину чистили често они који немају никакву животну извесност и који су имали разлога да се у нечему љуте на Државу, а видео сам да многи којима је дала све и више од оног што заслужују нису имали ни мало самилости ни солидарности са јадним рекама. Можда је то нормално? Иде нам тако како радимо, зар не? Реке су нам чисте какве су нам душе, тела су нам таква какви су нам карактери, болујемо од старих мана у брзом времену. Уче нас да заборављамо своју прошлост, да се не осврћемо само у будућност. А које је кретање безбедно без освртања? Само оно које ће се завршити како не желимо.

Видео сам и љубомору, али то је нормално, можда се многи зато нису ни укључили. И не морају, али би требали. Али прво да среде душе и унутрашње неравнотеже. Имамо ми времена, наш циљ није иза ћошка, дочекаћемо их кад се среде.



Шта сам добио још? Принцип да прво делам(о) па онда говоримо, да имамо право да причамо. Не дробимо тек онако. Свима нам је мука од тога. Озбиљно радимо, тако нас и схватају. Да није тога, не би први Бруски марш имао око 40 учесника, други око 110, а трећи преко 200, првасходно деце из старијих разреда школе “Јован Јовановић Змај” из Бруса. Не би нас прве године чекао један човек у Кривој Реци, друге године нешто више, а ове су нас чекали по нашки како доликује са храном и натписом ДОБРОДОШЛИ.

Не би деца, она коју оптужујемо да их ништа не занима, прелазила 23 км од Бруса до Криве Реке уз висинску разлику од 800 м, да се поклоне сенима предака страдалих на правди Бога од обесних фолксдојчера из немачке СС дивизије “Принц Еуген” и трупа бугарске 9. армије.

 

Јесте они се и друже, негују и такмичарски дух али најбитније је, упознају свој крај на једини ваљан начин и тек тако се кандидују да буду студенти који неће бити репе без корена. Можда мислите да је то мало? Кад сам ја био основац скоро ништа о томе нисам знао, а далеко сам био од лошег ђака.

 

Видео сам невољност наставника сем мог оца и још двоје колега да буду уз своје основце и да им дају лични пример, надамо се догодине. Видели смо да су Војска и Полиција службе у којима има честитих и родољубивих и да локална самоуправа сем часних изузетака не добацује колико би требало системски. Али биће и они бољи догодине у Кривој Реци, не сумњамо у то.

И да закључим на најлепши начин. Млада памет, кад је од родитеља лепо негована, брзо и лако све схвати на прави начин. Мој кумић, Данило Ранков, има 6 година, ходао је са оцем (коме је била повређена нога) и после 5-6 км пожалио се да му тешко. Отац га је мотивисао на најбољи начин. Објаснио му је да издржи да нашим старима није било лако ту, да су вођени везани и са камењем о врату. Дечкић је онда сам узео један позамашан камен и носио га пар километара. Каже, хоћу и ја исто као и они. Препешачио је 15 км и онда прешао у бус, дечкић предшколац, који није рођењем из тог краја. Зато је он ХЕРОЈ овогодишњег марша и нешто чему наше друштво треба да тежи али и ми сви као појединци.

 

Омладина освешћена, обасјана нашом бурном и поносном  историјом, спремна да буде боља од претходника и да изнедри још боље многобројне потомке.

И на крају... бављење овим темама, које надилазе сваку струку, донеће Вам и финансијске личне трошкове, и на то будите спремни. Одузеће Вам једну снагу и једно време али ће Вам дати другу, лепшу и племенитију и одмориће Вам душу па ћете лакше све подносити. Вреди, верујте ми. Организујте нешто слично и у Вашем крају. Никог не чекајте.

Да се нисам овим бавио, све ово горе написано не бих можда знао или тако разумео. Мислим да то нису мала сазнања, али жртва постоји.

На многаја љета.
Догодине у Призрену!

 


Београд, 21.10.2019. л.г.                          

 

У име Удружења грађана за заштиту природе и
неговање српског наслеђа “Рајко од Расине” из Бруса
Александар Милутиновић, оснивач и председник


Злочин у Кривој Реци је назив за монструозни ратни злочин који су средином октобра 1942. године у окупираној Србији починиле нацистичке СС јединице састављене од Фолксдојчера (Немци из Војводине), потпомогнуте са бугарским окупаторским снагама над невиним становиштвом (пољопривредници, земљорадници...) села у околини Бруса, подно планине Копаоник.

Том приликом је за само два дана убијено преко 300 Срба цивила (процене иду и до 320 жртава), од којих је било  72 жене и преко 105-оро деце млађе од 15 година. Сем мештана Криве Реке у овом злочину је убијено и око 60-ак њих из околних села који су се услед страха од окупатора избегли у ово село. Више од половине Криворечана је у том фашистичком злочину изгубило живот.

Жртве овог страшног злочина су похапшени у свом селу и насилно угурани у православну цркву која је подигнута почетком 17. века, а потом је црква запаљена и срушена (слично као у Драксенићу 14. јануара 1942).

Послератне комунистичке власти у Југославији нису много се обазирале на овај свирепи злочин, као ни за друге злочине које су учињене Србима.

Споменик жртвама у Кривој Реци је откривен тек октобра 2011. године.




Оцените нам овај чланак:




Посећено је: 423  пута
Број гласова: 55


Поделите ову вест, нека се чује истина...






























Skip Navigation Links