Има она народна пословица на Балкану: "Ко пјева, зло не мисли".
Да ли је баш тако, види се по медијској бури, када је објављено прије двије седмице информација о енормном броју продатих улазница за концерт Томпсона, заказан за 5. јули на загребачком хиподрому.
КО ЈЕ ТОМПСОН?
Марко Перковић је рођен 27. октобра 1966. године у селу Чавоглаве, недалеко Дрниша, област Врличка Крајина.
Његови родитељи Анте и Марија су оскудно живјели у динарском кршу Далматинске Загоре... зато се Марков отац отиснуо у бијели свијет, гдје ће друго него у Западну Њемачку. Тамо је било већ пуно његових земљака, оних који су омрзли "Србославију", како воле рећи и у вријеме Другог свјетског рата облачили одоре оружаних формација наци-фашистичке НДХ. Мноштво Хрвата у емиграцији је у илегалним камповима пролазило обуке за терористичко-диверзантске акције, јер је тада током Хладног рата НАТО пакт водио "Операцију Гладио", која се одвијала у највећој тајности, а требало је подиривати земље иза "гвоздене завјесе".
Долазио је Анте кући за празнике, те је сину Марку доносио свашта: гитару, бицикл, хармонику...и разне друге играчке. Ипак, упућени кажу да се од те гитаре није одвајао. Када је већ поодрастао, постао пунољетан, довезао му је поршеов аутомобил, чиме је Марко постао главни даса у крају.
Дјетињство је Марко Перковић проводио у пољу, око крава и у винограду. Школа му није ишла сјајно, али је успио да заврши средњу угоститељску школу, па је плату зарађивао као конобар.
Међунационалне тензије у СР Хрватској су се почеле дизати већ касних осамдесетих година 20. стољећа, када се јасно видјело да се нешто "крупно спрема". Берлински зид је срушен септембра 1989. а наредне јесени Западна Њемачка присваја Источну Њемачку, док Црвеноармејци крећу пут матице, чиме се остварује историјско уједињење. СССР је изгубио трку у наоружању и пао на кољена, што је довело и до расула у Варшавском савезу почетком 1991. године.
У Југославији није било ништа боље, економска криза је узела маха, па су политичке турбуленције увлачиле земљу у хаос и нестанак. Покушавало се нешто кроз некакве митинге, поруке о опстанку и све то, али једноставно није ишло. Плима хрватског шовинизма је била свакодневна.
Европска дипломатија коју је предводио њемачки министар спољних послова Ханс-Дитрих Геншер, са колегом из Аустрије, Алојзом Моком је направила невиђену кампању у којој је отворено заговарала растурање СФРЈ. Сепаратистичке снаге у Словенији и Хрватској су помагане од сигурносно-обавјештајних служби из Западне Европе и САД. Њима је у обрачунима са Југославенском Народном Армијом било све дозвољено, па исто тако и према Србима.
Марко с' породицом код Папе, 2015.
У та доба Марко Перковић је био крезави дунђер са којим су се Хрвати спрдали најстрашније, па је тада ишао код Срба да им пјева. Нити је њега ко доживљавао озбиљно од сународњака, нити је он имао неки умјетнички квалитет којим би могао "залудјети масе". Али је Марково село Чавоглаве било на линији раздвајања са "побуњеним крајинским Србима", те је и он међу првима обукао униформу ткз. Збора Народне Гарде и чувао село од "злих ћетника". Рачуни из Другог свјетског рата нису били намирени, па је ваљало то "испеглати".
Ипак, Марка није попуштала жеља да се поред оружја покаже и на пољу музике. Крајем те 1991. године на Радио Сплиту пушта се његова пјесма "Бојна од Чавоглаве". С обзиром, да су стихови били набијени 'домољубним' нотама, тако је и сам Перковић несвјесно одлетио у орбиту. Пјесма се убрзо пуштала на свим хрватским радио, па чак и ТВ станицама...такође и у Босни, међу муслиманским живљем, са мало коригованом верзијом.
Рат у Хрватској се завршио у љето 1995. године, тако што је НАТО пакт подржао Фрању Туђмана и хрватске оружане снаге у извршавању злочиначко-терористичких акција "Бљесак" и "Олуја", када је стотине хиљада Срба прогнано из својих домова у Далмацији, Лици, Кордуну, Банији, Западној Славонији... Хрватска данас то слави са посебним пијететом 5. аугуста и назива Дан домовинске захвалности.
Марко Перковић је управо на тим идејама добро наплатио своје домољубље...заправо постао је државни пројекат!
ХДЗ као водећа странка у Хрватској, види да управо Томпсон са својим "завијањем" може фино да народу замаже очи пред милион проблема са којима су се суочавали. Истовремено, требало је појачати и поред свега још више тензије, јер се мали дио прогнаних Срба вратио на своја огњишта, а још мањи дио није ни отишао. Упркос томе, већ четврт вијека, Хрватска је етнички и вјерски најчистија земља у Европи.
КОНЦЕРТ НА ХИПОДРОМУ
Тим који води Перковића и његову музичку дружину заказао је концерт на загребачком "коњолишту". Зашто?
Па разлог је једноставан... гдје год да се појави Перковић све бива тијесно. Њему је ледина у родном селу дословно мала... иако ту редовно бива преко 120.000 његових обожавалаца сваког 5. аугуста на усташком денреку... толики број купаца улазница за његове концерте је имао и на другим мјестима. Примјера ради, када би он своје пјевање пребацио у загребачку Арену, он би морао мјесец дана сваки дан да пјева колико би интересовање било.
Ово прољеће, за само један дан, Томпсон је продао скоро 300.000 карата за најављени концерт у Загребу... Чуди вас? Мене не.
Његов менаџер чак говори о проширењу капацитета на хиподрому, што значи да ће број слушалаца премашити и пола милиона. Весело, нема шта.
Легенда каже да је у Хрватској најбројнији јавни скуп био 10. септембра 1994. године на истом мјесту када су римокатолички вјерници дочекивали Папу Ивана Павла II. Међутим, ко вам каже да то Перковић неће оборити или макар сустићи? Помама је већ озбиљно кренула, а како вријеме буде одмицало, тако ће свако жељети да буде дио "спектакла".
Овдје бих поменио још једну занимљивост код јавних скупова у Хрватској. Наиме, 11. фебруара 2001. у Сплиту је организован митинг подршке генералу Мирку Норцу, који је осуђен за ратне злочине над Србима почетком деведесетих година 20. стољећа. Он је тада био у бјекству од Хашког трибунала, па му је 150.000 домољуба исказало јавну подршку. С друге стране, Јосипа Броза Тита је 1962. на сплитској Риви дочекало једва 60.000 другова и другарица.
КОНТРАВЕРЗЕ
Иако ће браниоци лика и дјела Перковића говорити како он има лијепе љубавне пјесме, па чак и 'кршћанске', врло добро је познато да он своју славу није стекао на томе. Већ на стиховима који величају Усташтво, а то значи:
- Анту Павелића - поглавника наци-фашистичке НДХ, који је био носилац геноцида током Другог свјетског рата према Србима, Јеврејима и Ромима
- Јуру Францетића команданта злогласне Црне Легије, која је по Босни починила серију покоља над србским становништвом, највише у Подрињу, као и око Романије и Озрен планине.
- Рафаела Бобана, који је био Францетићев замјеник.
- Вјекослава Макса Лубурића, високог функционера Усташке Надзорне Службе, који је био начелник свих конц. логора у НДХ, иначе Павелићева 'десна рука' и једно вријеме управник Јасеновачке индустрије смрти током ДСР.
Управо баш те стихове посјетиоци његових концерата у трансу пјевају као један, доживљавајући невјеројатну екстазу.
"Због Анице и бокала вина, запалит' ћу Крајину до Книна..."
И баш зато је то проблем, јер није свеједно, ако се такав фашизам ори из 10.000 грла или рецимо 900.000. Управо, та бројка показује много више од пуке продаје улазница и новчане зараде. Заправо, сада се показује да наци-фашизам у Хрватској не престаје! Већ се деценијама сасвим лијепо узгаја, односно залива и сада се фино беру плодови минулог рада.
Овдје неће само доћи сиротињски синови и кћери, већ готово сва елита Лијепе њихове, између осталог и пола Владе Републике Хрватске, мноштво јавних личности из свијета спорта, културе и др. Такође, доћиће и сви они који по Ирској, Њемачкој, Енглеској, Швајцарској, Аустрији, Бенелуксу, Италији...морају да крваво зараде плаћу, јер домовини нису потребни.
Када смо већ код овога свега, треба рећи да је Томпсон забог својих фашистоидних стихова и понашања на крају крајева добио забрану наступа у Словенији (2017.), Аустрији (2017.), Швајцарској (2016.), Њемачкој (2018.), Холандији (2015.), Босни и Херцеговини (2007.)... сем тога и у домовини има неколико забрана, као што су: Пула, Умаг, Пазин (2008.)... што јасно указује да нешто озбиљно не штима са Хрватском као чланицом Европске уније.
ВАСПИТАВАЊЕ ОМЛАДИНЕ
Тешко је то јавно признати, али хрватско друштво ни код Јосипа Броза Тита није прошло процес дефашистизације и денацификације... Хрвати су само свој усташлук (мјешавину нацизма, фашизма, клерикализма и ултранационализма) фино сакрили. Потомке су код куће учили другачије, него што су учени у школи. Одгајали су Хрвати своју дјецу деценијама у србомржњи и антијугославенским осјећањима.
Појавом Фрање Туђмана на политичкој сцени почетком 1990. године, сасвим јасно је да су Хрвати кренули свој екстрмизам да отпакују... све оно што је деценијама било скривено и забрањено, постало је јавно и пожељно.
Да није само до Томпсона и његове 'глазбе' говори још неколико битних ствари, а то је читанка из историје за 8. разред, информативни програм на ХРТ, као и манифестације од великог значаја за Хрватску, гдје спада и Вуковарски мимоход. Преко 50.000 Хрвата готово сваког 18. новембра, са којима у колони иду раздрагани предсједник и весели премијер, док Митницом одјекује "За дом спреми" уз махање засавама ХОС.
"Јасеновац и Градишка Стара, то је кућа Максових месара..."
Дјеца и тинејџери који одрастају у таквој медијској клими и социо-психолошком окружењу лако се пале на Томпсона и његове 'домољубне' пјесме. Тако да онда и не треба да вас чуде разбијени аутомобили, физички напади, вријеђања, псовке и ко зна шта све још од "шачице" изгреднка, који већином остају "непознати починиоци"... Додуше, и када буду познати, казне су симболичне. Побогу, жртве су Срби!? А као што знате, Срби се тумаче као реметилачки фактор у Хрватској.
Неупућенима и лакомисленима за наук овај текст. Ми који смо одрасли поред шаховничара, врло добро знамо како они дишу, мисле, па и разговарају
- са нама, то је углавном са висине, јер су они старији од амеба, "предзиђе кршћанства", а такође и носиоци европских вриједности
- између себе, то се хвале коме је (пра)дјед побио више Срба у свом крају, чиме је допринео остварењу Тисућљетног сна
- са странцима, гдје највише јадикују како су угрожени од злих "србо-ћетника"
Нама су прогони 1990-их година (коначно) отворили очи. Посље толико замазивања очију у двије Југославије.
Латинима се не вјерује, чак ни када дарове носе!
Написа: Чуле
17.04.2025.