Освано је дан, тежак и олован.
Жмури, надљудске да не гледа беде.
Освано је дан и блед је и таван
Тисућ га очи укочених гледе.
Спушане мајке и оци и деца,
Лепи ко бози. Врх целог табора
Болест, глад и смрт стоје. Звоно јеца.
Већ више дана како стража мора
Презрене леше на гробље да прати,
Без речи гласне, протеста и туге.
И свеђ још беда, та предобра мати,
Испраћа по њих своје верне слуге.
И у тој стисци тела што се грче,
И срдаца што бол сам свој једу,
И пуцају ко напукнуте срче
Наслоњена на једну суру греду.
Бледа и без крви, гине нека жена
С чедом при сиси, а очи joj гope
Западом сунца. Нема је ко стена
Потоње мисли лепим сном је дворе:
„Бојена крвљу туђинских и својих
Гордих синова, њена груда родна
Ко алем круна нависоко стоји,
Славна и часна, бојата и плодна!"
А дојку стишће гладно чедо јаче,
Напоном задњих сила маши даде
Задњу кап млека чеду које плаче
И сена смрти по њој тихо паде...
Исаије Митровић из Брчког