Један назови новинар балканске Алџазире, Фахрудин Војић (исламизовани Србин) који је писао текст о Мехмед-бегу Капетановићу звани Љубушак (такође потурченом Србину) који је поклонио земљу за изградњу православне цркве у бихаћкој Притоци је очито намјерно саставио краћи састав гдје историјске чињенице не одговарају у потпуности истини. Претпостављам и зашто. Цитираћу његов текст.
- "Насеље Притока налази се са југо-источне стране од Бихаћа и удаљено је од центра града сат хода. Протеже се од Рибићке главице на сјеверној страни до насеља Ружица на јужној. Смјештено је у равници по којој су некад биле разастрте ливаде и пашњаци, које се спуштају до ријеке Уне.
Управо на тој равници, уз магистрални пут Бихаћ-Петровац, још стоји стара православна црква. Иако оронула под зубом времена, чува истину о људскости, доброти и мултикултуралности муслимана Босне и Херцеговине...".
Рушевине куће Божје у Притоци, 2020.
Истина гласи овако.
Мехмед-бег Капетановић је рођен 1839. године у селу Витина, код Љубушког, на граници Херцеговине и Далмације. Његови преци су потурчени почетком XVIII стољећа, док је османска чизма увелико газила светосавске земље Босну и Херцеговину. Мехемд-бег је завршио вјерске школе у Сарајеву, те је течно говорио: турски, арапски и персијски језик. Једно вријеме је био посланик у Цариграду.
Када је Аустроугарска у љето 1878. године окупирала БиХ са својом војском и почела да успоставља власт, Мехмед-бег им се приклонио, те позвао и остале муслимане да признају владавину Бечког двора. Већи дио није то прихватио, већ је отишао пут Приштине и Скопља. Он је постао градоначелник Сарајева, а касније и заступник муслимана у Земаљској Влади БиХ у Сарајеву.
Постоје приче да је управо Мехмед-бег иницирао стварање "Бошњака" крајем XIX вијека, јер је то био злокобан план да се исламизовани Срби одвале од светосавског корпуса. Тачније, како Борис Радаковић тврди, да се споје три вјере у један нови ткз. бошњачки народ.
Из свог другог брака са Алмазом Бабић, Мехмед-бег је стекао земљу код Бихаћа, што је он поклонио 1884. године Православној општини Бихаћ. Управо на том земљишту је неколико лета доцније никао Храм Св. Петра и Павла. Вриједи рећи и ово, све до почетка Првог свјетског рата Срби у Босни и Херцеговини су чинили већину са преко 70%, па тако и у Бихаћу, можда који проценат мање.
Чим је одјекнуо пуцањ Гаврила Принципа у Сарајеву 28. јуна 1914. аустроугарске власти су широм БиХ спровеле "кристалну ноћ" и организоване погроме србског живља. Извршиоци оваквих масовних злодјела били су муслимани и Хрвати, у одорама Хабзбуршке монархије. Ипак, Војска Краљевине Србије је 1918. године побила Солунски фронт, те ослободила отаџбину, као и друге јужнославенске народе који су робовали под Бечким двором.
У Међуратном добу, Бихаћ је био дио Врбаске бановине, те се постепено ослобађао оријенталног утицаја и турцизама. Прогрес се осјећао на сваком кораку и све се радило за боље сутра. Ипак, тензије из централних и јужних дијелова Европе тридесетих година XX вијека, односно бујање фашизма и нацизма нису биле без одјека у Бихаћу и Југославији.
Силе Осовине, односно Њемачка и Италија су у прољеће 1941. напале Краљевину Југославију са својим сателитима: Бугарска, Албанија, Мађарска... док је Румунија дала своју територију за СС јединице и Луфтвафе. Наша отаџбина је раскомадана и подијељена. Убрзо, 10. априла формирана је наци-фашистичка Независна Држава Хрватска, коју је водио монструозни трио:
- поглавник Анте Павелић
- доглавник Адемага Мешић
- кардинал Алојзије Степинац
У Бихаћком срезу усташка власт НДХ је одмах почела: убијати, рушити, палити и уништавати све што је имало везе са Православљем и Србством још у јуну 1941. Тако је о Видовдану у насељу Луке, недалеко градског стадиона "Јединства", међу првима срушен православни храм Св. Тројице, иначе освештан 1923. године. Легенда каже да је у околним српским селима, оптрилике на сваких пет километара било православних цркава. Ниједна није дочекала средину, а камоли крај Другог свјетског рата.
Некад, село Притока је данас предграђе Града Бихаћа... имало је 1940. године више од 1.100 становника, а 99% је било србске националности. Већ почетком 1942. године муслимански фашисти потпомогнути са Хрватима су Петропавловску цркву у Притоци прво запалили, а потом и минирали. ДСР је преживело свега 400 житеља.
Прота Никола Богуновић парох у Притоци, као очевидац каже да су месеца јуна 1941. протеране све српске породице из цијеле општине Плитвичких Језера. Све што су имали од покретне имовине остало је у кућама.
- "Једне кишне ноћи сав тај народ, праћен наоружаним усташама, превезен је на реквирираним колима околних села непосредно испред мог парохијског стана у Притоци. Поворка кола трајала је три часа. Сав овај народ избачен је и остављен по селима од Босанског Петровца до Дрвара"
Бихаћко-петровачка епархија СПЦ је једна од најстрадалнијих током 1941-1945. Тако да су готово све православне цркве и храмови уништени, а свега неколико свештеника (пароха) је успјело да преживи геноцид над Србима у НДХ.
Оно што не треба занемарити јесте посљератни период када су власт у Југославији преузели комунисти, гдје су Бог и Црква били непожељни и забрањени. Свако ко је одлазио на стратишта да присуствује помену или парастосу мученицима, обилази црквишта или рушевинама на литургији био је мета тј. прогањан од УДБЕ - тајне полиције. Титов режим се чувао системом репресије, највише према Србима. Сваки национални или вјерски призвук је повезиван са "четништвом", самим тиме кажњаван и уклањан на најбруталнији начин.
Храмови у сјеверозападним дијеловима Босне су почели да се обнављају тек рајем 1980-их година, уз доста муке и потешкоћа.
Међутим, нови геноцид се над србским народом надвио већ у прољеће 1992. године када је букнуо нови рат у БиХ усљед разбијања југославенске федерације. Опет су се удружили муслимани и Хрвати, против Срба. Бихаћки регион су контролисали муслимани, односно генерал Атиф Дудаковић, командант Петог корпуса ткз. Армије БиХ. Њихов задатак је да елиминишу Србе.
Иако су ратни сукоби у БиХ окончани крајем 1995. године, Срби се ријетко враћају у Бихаћ и околину. Локално становништво и даље се није ослободило стега мржње и показује само нетрпељивост. Тако да и наша црква Св. Петра и Павла и даље стоји оронула препуштена зубу времена. Често се дешава да овде дођу разни вандали из Бихаћа, те праве многе грозоте, шарају увредљиве графите и др. Зато су стављена врата са решетком, јер и оронуле цркве сметају.
Не вјерујем да све ове детаље Фахрудин Војић није знао, већ једноставно то се не уклапа у мозаик Алијине Босне и Херцеговине засноване на Исламској декларацији, као и сагледавање Другог свјетског рата, гдје су се муслимани већински приклонили Павелићу и усташкој НДХ. Самим тиме сносне одговорност за србоцид.
Не треба ћутати о овоме, а још мање крити пред дјецом, јер заборав доноси понављање.
Написа: Чуле
31.08.2025.