Борово има два дела: Село и Насеље. Заправо, Борово Насеље је ближе Вуковару, па је касније и административно убачено у Град Вуковар.
Географски посматрано, Борово се налази на десној обали дунава, односно на граници Западног Срема и Источне Славоније.
Ко се бавио историјом онда ће вам рећи да је Борово Село постојало још с' краја Средњег века, када су ту били поседи угарске властеле. Иако је Срба у тим крајевима било и пре турске најезде, значајније насељавање српског живља креће од 1530. године који у живели у Подрињу, Полимљу и долини Западне Мораве. Врло брзо се у најјужнијим деловима Паноније формирала Војна Крајина, посебна област под управом Бечког двора (за одбрану Аустроугарске), само што Борово и Вуковар нису ушли у то подручје.
Међутим, након Првог светског рата, све до Драве ушло је у састав прве јужнославенске државе: Краљевине СХС. Већ 1931. године баш у Борово долази чешки "бизнисмен" Јан Бата који је одлучио да баш ту направи индустријски погон за производњу ципела тј. обуће. Батина фабрика је доживела ренесансу захваљујући Томи Максимовићу, православном Србину из Босанске Посавине (околина Брчког). Управо је Максимовић поред проширивања творнице "Бата", градио и само Борово Насеље по највишим светским стандардима, али за потребе радника. Батини запосленици су били више него задовољни и стално су долазили нови.
Током Другог светског рата, усташки крволоци, спроводили су геноцидне идеје у дело, тако што су масовно спровођене рације тј. лов Србе из Борова, Вуковара и околине, те их одоводили на стратиште Дудик, где су вршена погубљења. Паралелно са тим, поглавник Анте Павелић је колонизацијом католичких вишедетних породица из западне Херцеговина (Љубушки, Посушје, Груде, Дувно, Међугорје, Широки Бријег, Чапљина...) и Далмације (Имотски, Метковић, Вргорац, Плоче, Опузен, Слано...итд) циљано вршио хрватизацију јужне Паноније, односно Срема и Славоније.
Послератна комунистичка власт је индустирјализовала државу, а спроведена је национализација и аграрна реформа. Политика је била таква да треба вршити пролетеризацију становништва (брисање националног идентитета), док су фабрике одузете власницима и постале власништво 'радника'.
Захваљујући Југославенском комбинату гуме и обуће "Борово" шездесетих и седамдесетих година 20. века, постало синоним за добар живот, а сама вуковарска општина је у југославенској привреди била на 2. или 3. месту по БДП - бруто друштвеном производу. Радници су лако добијали (зарађивали) станове, или пак изграђивали куће... док је друштвено-забавни живот, скупа са спортским дешавањима и културним манифестацијама чинио боровским становницима живот више него угодним.
Ипак, нису сви становници гледали на то као прогрес, односно да то треба наставити. Бивши припадници оружаних формација наци-фашистичке НДХ су своје потомке васпитавали у србомржњи и антијугославенским осећањима. То се најбоље показало 1971. године када је у Хрватској букнуо проусташки покрет МАСПОК, односно ткз. Хрватско прољеће, шовинистичка побуна широких размера која је угушена као деструктивна, од највиших функционера СФРЈ. Хрватски ултранационализам се тада притајио и запаковао, скоро две деценије.
У читавој источној Европи крајем осамдесетих година 20. столећа дошло је до бурних друштвено-политичких потреса које су проузроковане економском кризом. Берлински зид (симбол совјетске моћи, Хладног рата, подељености Истока и Запада) је срушен септембра 1989. док наредне јесени Западна Немачка анексира Источну Немачку (јавно се тумачи као некакво уједињење).
Већ почетком 1991. Варшавски пакт и званично нестаје са историјске сцене, баш као и СССР, крајем те године. Многи аналитичари кажу да је свему томе "кумовао" контраверзни совјетски политичар Михаил С. Горбачов (1931-2022).
Злотвори са осмехом: Геншер, Горбачов и Кол
Управо та дешавања на старом континенту су довела до тога, да западно-европске земље предвођене уједињеном Немачком и Аустријом подрже отворени сепаратизам у Југославији и да покрену процес растурања СФРЈ. Немачке вође, Хелмут Кол и Ханс Дитрих-Геншер су задовољно трљали руке, јер се остваривао вишедеценијски сан.
У пролеће 1990-те у СР Хрватској се одржавају парламентарни и председнички избори, где побеђују Фрањо Туђман и његова парија Хрватска Демократска Заједница. Међутим, на локалном нивоу, у вуковарској општини ХДЗ доживљава убедљив пораз са свега 26% гласова, а 65% добија Савез комуниста. Ипак, Комунистичка партија се распада, а ХДЗ власт у Вуковару преузима силом. Читавом том операцијом су руководили: Томислав Мерчеп и његов заменик Благо Задро.
Почетком 1991. Мерчеп је себи направио приватну гарду (стотинак ликова са дна људског друштва) са наоружањем које је добио преко "Афере Шпегељ". Касније у марту 1991. у Богдановцима је Мерчеп постројио 2.000 Хрвата из вуковарске околине и дао им оружје. Након крвавих окршаја у Борову Селу 2. маја 1991. креће свеопшти терор према Србима не само у Борову Насељу и Граду Вуковару, већ и у осталим местима општине где су Хрвати имали релативну већину.
Занимљиво је то што код Срба јесте владала велика уплашеност, али није било кохезивног јединства, већ су и даље биле некакве размирице и размишљања како до рата неће доћи, већ да ће ЈНА то врло брзо зауставити и угасити. Међутим, ЈНА јесте била једина оружана сила "Од Вардара па до Триглава", али је и она доживљавала судбину национално хетерогене државе у којој су постојали економски дисбаланси.
Још од 1. маја 1991. на вуковарском подручју почела су убиства Срба цивила која су се временом само умножавала геометријском прогресијом. Сем убистава, хрватски екстремисти су минирали локале, куће и имовину у власништву Срба. Била је то језива најава свега онога што ће уследити у касно лето и јесен те злосрећне 1991. године.
Централа ХДЗ из Загреба је Мерчепу дала сва овлашћења тј. директиве и логистику да започне рат у вуковарској општини, нападом на касарну ЈНА. Циљ је био да се ратом Срби отерају из Подунавља. Мерчепу је то била "света дужност", јер је он потомак херцеговачких досељеника којима су за све били криви православни шизматици и комунистички функционери - сви су били "србо-ћетници".
Вапај са неба: Има ли правде за нас?
Етничко чишћење у Борову Насељу је било организовано и планирано још од средине 1991. када су начињени спискови и српске куће обележене на картама. Тада је Благо Задро (предратни алкохоличар и кавгаџија), такође "Херцеговац", окупио око себе особе сличних ставова и размишљања. Почело је са Козарачком улицом 4. јула, касније са Кривом Баром и Буџаком, настављено је са квартом Улице, па надаље.
Током лета 1991. киднаповања Срба и позивања на информативне разговоре одакле се скоро нико није враћао постала су део мрачне вуковарско-боровске свакодневнице. Такође, "муповци" и "мерчеповци" су контролисали све саобраћајнице улаз/излаз из Вуковара и Борова Насеља. Претреси су важили само за Србе, где су им отимали новац, накит, вредности, аутомобиле... а већем делу становника се губи сваки траг.
Већ од септембра месеца 1991. кренули су прави окршаји хрватских паравојних снага (ХПС) са јединицама ЈНА које су дошле да одблокирају касарну "Петрова Гора", све у складу са Уставом СФРЈ, земље која је у том времену још увек постојала. Овде треба рећи да у ЈНА, односно командној структури је било доста Хрвата и муслимана, а сам Генералштаб је био у некој чудној фази, где се није знало ко заправо командује и од кога се примају наређења.
Официр Бранко Борковић, дезертер из ЈНА, бива из Загреба послат у Вуковар са циљем да се устроји вуковарска 204. бригада ткз. Збора Народне Гарде, што је овај учинио 25. септембра, ујединивши највећи број паравојних одреда и група у ту једну опер паравојну јединицу. Борковић је био заправо ту заменик, а главнокомадујући је био такође дезертер из ЈНА Миле Дедаковић звани "Јастреб", који је командовао из Винковаца.
Средином септембра 1991. Мерчеп је напустио вуковарски обруч и побегао у Загреб, где су му дали из Министарства унутрашњих послова СР Хрватске нове задатке, тачније то је добио од министра Ивана Векића, још једног из плејаде "Херцеговаца" у Славонији.
Видевши шта се дешава и да борбе око Вуковара и Борова Насеља не јењавају, већ се само распламсавају, то је и Мартин Сабљић оформио неколико наоружаних одреда који су "вршљали" по боровским зградама у Колонији, Солитерима, Безејкама, Бананама... те одводили цивиле српске националности до боровског вртића. Ту су их убијали, а пре тога сурово мучили (тукли по глави, ударали по телу, ломили кости...) и неописиво се радовали томе.
Тако су настали и записи новинарке монструма Вишње Каменски.
Неке од познатих група "етно-чистача" била је она под заповедништвом Марка Филковића званог "Кинез", Зденко Штефанчић звани "Плави 5" је имао своју групу, где је била позната "вештица" Мира Дунатов (из сремског села Нијемци) и још неколико монструма попут злогласног Зорана Шипоша и Тихомира Пурде. Ово је рађено по Сабљићевим наредбама, који је осетио да се борбе ближе крају, пошто је већ тада Лужац био ослобођен, такође и Сајмиште, па је само од 14. до 18. новембра 1991. ликвидирано је преко 50 Срба цивила.
"Посао" се морао радити убрзаним темпом.
Треба рећи и ово, да су многи цивили и српске и хрватске националности одлазили у склониште "Борово-Комерца", где су само Србе извлачили и одводили их на разне локације и ликвидирали. Тако је убијен и брачни пар Јаковљевић, Томислав и Вида. Несрећни Томо "гипсар", је пре рата радио у градској болници Вуковара, ликвидиран је баш у дворишту боровског вртића, а Вида је убијена 200 метара даље, из аутоматске пушке Николе Ћибарића скупа са Милицом Врачарић код Железничке станице у Борову Насељу. Супруг Милице, Драгољуб Врачарић је пуком срећом прећивео то стрељање.
Драгољуб је после рата био сведок на Војном суду у Београду почетком 1992. године. Управо на том суђењу је дошло неколицина преживелих Срба из Борова Насеља и Вуковара, те испричала језиве детаље о злочинима над српским цивилима. Тешко да би и повећа група научника: психолога, социолога, правника објаснила овакве ствари које нису наишле на правне санкције. Наиме, сви осуђени зликовци (шесторица на смртну казну, остали на временске казне затвора) су размењени у Неметину 14. августа 1992. у контраверзној "Панићевој размени".
Хрватска стрна је добила осуђене ратне злочинце, а српска страна српске цивиле из Западне Славоније.
Неправда: злочнци пуштени на слободу
Та јесен 1991. била је најтрагичнији период за Борово Насеље, које је од свог постанка важило за најсрећније место бивше Југославије.
Овде ћемо навести и нека имена, нажалост нису сва ни пописана. Једно је страх породица да на би трпели терор, а друго је то што жртве нису имале блиске фамилије у Борову Насељу, па их није имао ко пријавити. Добар део жртава је прошао обдукцију др Зорана Станковића, са његовим стручним тимом са Медицинског факултета Универзитета у Београду.
Треба помињати имена, да се не би бавили бројкама, иако је и то важно... а све што се не помиње и не запише, заборави се. Заборав доноси понављање.
Жртве које су убијене на мучки и подмукао начин у Борову Насељу, већином у вртићу, а то су српски цивили: Јован Марков, Милан Везмар, Бошко Грбић, Милорад Зорић, Константин Лукић, Урош Недучић, Чедо Јовић, Никола Војводић, Светислав Владисављевић, Љубомир Болић, Рајко Нунић, Петар Грубишић, Милан Ђукић, Милан Силађин и многи други.
Српске жртве никада ни у једном рату се не броје, али се основано сумња да у вуковарском обручу их је убијено од ХПС око 400, ако не и више.
Прошле недеље управо код боровског вртића у парку Бреза положени су цветни венци, које је организовало Заједничко Веће Општина, нешто што се може рећи да је политичко тело српске заједнице у Хрватској. Венци су већ наредног дана бачени у контејнер од стране хрватских екстремиста. Хрвати услед индокринације Ватикана су изгубили част, морал, понос, образ... изгубили су све! Једино су добили нацију и државу... тако су и постали најбољи борци за интересе Свете столице.
Мени трагичније је то што су српски политички представници, међу њима и Дејан Дракулић (дугогодишњи члан СДСС) пристали да им овај "споменик" буде место за полагање венаца. Ткз. споменик је на добром месту, али не одражава истину нити је све то случајно направљено. На самом "споменику" пише да је посвећен 34-оро деце... није уписана нација жртава, нити имена. Мени је јасно да Хрвати неће и не желе да се игде упише да постоје српске жртве, али ми није јасно да су српски политички представници пристали на то! Понавља се историја, јер тако је било и након Другог светског рата када су на споменицима који су подизани жртвама фашистичког терора замаскираваним текстовима прикривали истину, тј. геноцид над Србима у НДХ.
Заправо, Самостална Демократска Српска Странка, на чијем челу се налазе Милорад Пупавац и Војислав Станимировић од почетка свог деловања у Хрватској веома добар партнер Загреба, односно сваке власти... највише наравно ХДЗ. Свака власт у Загребу користи СДСС да пред Европом све штима и све ваља... а ови пристали за шаку пиринча.
Зато се Срба у Хрватској све мање и ускоро их неће ни бити. Статистика на пописима говори све...
Томислав Б. Ковач
05.07.2025.