Док сам у колони прашњавим путем од куће до гробља кроз кукурузна поља и воћњаке пратио генералов ковчег, кроз главу ми промичу сцене са живим генералом.

У Сурдуку је 16. септембра 2015. сахрањен српски генерал у пензији Миле Новаковоћ (65). Испратило га је више од 1.000 Крајишника са целог простора бивше РСК. Били су ту, чини ми се први пут после њиховог егзодуса из августа 1995, Кордунаши, Банијци, Личани, Далматинци, Славонци, Барањци, Сремци. Дошли су да испрате свога ратног команданта, а пре свега пријатеља и саборца. Испратили га је и породица, међу којима су били кћерка Јована и синови Петар и Новак. Сахрана се одвијала и по православном обичају уз присуство четворице свештеника и по официрском протоколу, што је укључивало лафет и почасну паљбу. Опроштајни говор над отвореном раком прочитао му је његов Кордунаш, саборац и пријатељ Бранко Копач.

Распитивао сам се зашто није било комеморације, као што је то уобичајено када умре неко његовог ранга. Па управо је он пре неколико недеља држао слово на комеморацији другом српском генералу и хашком осуђенику и земљаку Милету Мркшићу. Одговори су били различити, од тога да комеморације нема зато што је у Хрватској процесуиран за ратне злочине до тога да породица на њој није ни инсистирала. А ја мислио да је и комеморација генералима протоколарна као лафет и почасна паљба.

Док сам у колони прашњавим путем од куће до гробља кроз кукурузна поља и воћњаке пратио генералов ковчег, кроз главу ми промичу сцене са живим генералом:

Книн, година 1993 – на седницу владе долази нови командант СВК, мршав, утегнут и шкрт на речима али директан и јасан. Такав је био и са међународним представницима. И међу њима се пронела прича, која и данас траје, да је командант српске војске официр и џентлмен који “Хегела зна напамет”.

Београд, година 2000 – хашки истражиоци у финишу истрага за злочине над Србима у акцијама “Медачки џеп” и “Олуја” траже да саслушају и војне актере тих догађаја са крајишке стране. Одабрани официри се нећкају уз оправдање да ће они или неко њихов имати због њиховог евентуалног сведочења проблема или у Хрватској или у Србији. Обраћам се тад већ пензионисаном генералу Новаковићу. Без размишљања пристаје да сведочи уз објашњење “ко ће ако не ми који смо командовали. Наши животи нису вреднији од живота наших младих војника који су изгинули под нашом командом”.

Крајем октобра 2000. године дошао сам у Сурдук, где је и тада генерал становао, са неким старим “стојадином” да га возим у Бањалуку на заказано сведочење пред двојицом хашких истражилаца. Пошто је и тада био на Интерполовој потерници, понео сам и гаранцију главне тужитељице Карле дел Понте да неће бити хапшен приликом одласка на сведочење. Није хтео ни да је узме уз речи: “Ја верујем теби, а не њој”.

Док смо путовали коридором, тамо негде између Брчког и Дервенте, показивао ми је где су се и какве борбе водиле у августу 1992. за исти тај пут који се тада звао “коридор живота”. Говорио ми је да ни тада ни било када у рату, без обзира колико било густо, није залегао уз објашњење да је у питању судбина по оној народној “нема смрти до судњега дана”.

Више пута смо причали и о састанку хрватске и крајишке делегације, одржаног 2. и 3. августа 1995. у Женеви. Од њега сам и добио предлог споразума понуђен делегацијама од стране међународних посредника, којим је било предвиђено да ће се преговори у вези са статусом РСК водити на бази Плана З-4. У име српске делегације он је и парафирао тај споразум, али је хрватска делегација прекинула преговоре, а Хрватска је још у току њиховог трајања покренула општу агресију на РСК познату под кодним називом “Олуја”.

Одмах по повратку из Женеве, генерал је 4. августа из Београда кренуо на Кордун и укључио се у одбрану као заменик комаданта СВК за Кордун и Банију, одакле је 7. августа 1995. ујутро рано кренуо у Нови Град да припреми одбрану комуникације Глина – Двор, пошто се очекивало да ће тим путем сав народ са војском са Кордуна, делом и Баније и Лике изаћи кроз Двор и преко моста на Уни прећи у Републику Српску. Иако је та комуникација тога дана у вечерњим сатима била прекинута од стране хрватске војске, успео је наредног дана да их одбаци од ње и да је успешно обезбеђује док сви који су кренули тим путем нису прешли преко “моста спаса” у РС. Када је 10. августа Војска РС минирала мост, генерал Миле је стајао близу код једног ресторана уз реку. Услед детонације поломили су се сви тањири у ресторану. Тренутак пре експлозије особље ресторана је ускратило празне тањире избеглицама са друге стране реке. Генерал је и у томе видео неку “космичку правду”.

На генераловој сахрани упознао сам његову бившу снаху и њену мајку. Замолиле су ме ако могу да помогнем Милиним синовима да се негде запосле пошто већ дуже времена не раде. Њему, рекоше ми, поштење и достојанство нису дозвољавали да им “преко везе” тражи посао.

Саво Штрбац
ДИЦ Веритас
21.9.2015.