Јуче колико сам успио да видим на порталу velikeprice.com и nedeljnik.rs освануо је чланак "Ко је посвађао Србе и Хрвате", а који потписује историчар Милан Ст. Протић, једна од перјаница Досовске агентуре с'  почетка овог столећа. На поменутим сајтовима не види се баш читав чланак (досупно сам оним регистрованим корисницима односно оним који плаћају), али и ово што се види, јасно указује на недовољно познавање прилика на Балкану односно србско-хрватских односа. Разлог томе је вјероватно његов рад и дугогодишњи живот у САД.

Ипак, он је крајем 20. вијека вратио се у отаџбину те био учесник у политичким превирањима и промјене власти у Петооктобарским дешавањима и рушењу режима Слободана Милошевића односно црвено-црне коалиције (СПС-ЈУЛ-СРС). Годинама је он уживао повластице на тој "борби".

Но, да се вратимо на његов чланак.

Укратко... Проблеми Срба и Хрвата нису почели са стварањем заједничке државе како Протић тврди 1918. године, већ су они давно раније почели да се компликују и увећавају, док су проглашењем Краљевине СХС само добили неку другу димензију.

Још од Великог раскола 1054. године Римокатоличка црква покушава на све начине да ријеши проблем "шизматика" на Балканском полуострву, у почетку превјеравањем, односно покрштавањем православних Срба. Овај процес је трајао читаву једну епоху тј. дуги низ времена, гдје су ватикански емисари (по)слати у прекодринске, јадранске и прекосавске земље насељене прије свега србским живљем. Срби су имали ту мноштво својих храмова узиданих у византијско-медитеранском стилу.
Како је Света столица пожељела да Светославље одбаци што даље од Јадрана, то је операција за то дуго осмишљавана и лагано реализована.

Највећи успјех превјеравања је био од XVI до краја XIX стољећа. Тада су фратри и свећеници уцјењивали сиромашне земљораднике у тешким и сушним годинама, да ће им дати џак или два брашна, ако промјене вјеру. Домаћини (99% су били неписмени) са пуно гладних уста то су прихватали и прогутали отровну удицу, не слутећи куда све то води. Међутим, пропаганда РКЦ је била таква да свако ко је Славен, а римокатоличке вјере аутоматски је хрватске нације. Овакве погане работе имали су одличан резултат почетком XX стољећа, када је број "Хрвата" нереално увећан. Иако су прави Хрвати до краја XIV више сличили на етничку скупину у Загорју, него на нацију.

Тако су у два свјетска рата Хрвати гурнути против Срба, које је РКЦ планирала истребити на простору од Драве до Јадранског мора. Њима су придруживани и муслимани (исламизовани Срби) говорећи им да су они "хрватско цвијеће".

Е сада, Хрвати готово да немају страдања у Великом рату, јер су они заправо ратовали на страни поражене Аустроугарске монархије. С друге стране србске жртве су милионске. Што се Другог свјетског рата тиче, највећа хрватска страдања су на Блајбуршком пољу, као и словеначким шумама око Дравограда и Марибора. Тада су првоборци Титових партизана стрељали усташке крволоке (и нешто мало цивила што су пошли за њима у страху од освете), јер су током 1941-1945 спроводили геноцидне идеје поглавника Анта Павелића и кардинала Алојзија Степинца. 

Хитлер дочекује Павелића у Бергхофу, 1941.

И краљ Александар I Карађорђевић и Јосип Броз Тито, вође двије југославенске државе су асимиловали злочинце те градили некакво заједништво, под изговором да страдања треба заборавити, те да се то никада више неће поновити.

Коначно ријешавање србског питања у Хрватској изведено је током грађанско-вјерског рата 1991-1995, када су посљедњи остаци недокланог народа у наци-фашистичкој НДХ, прогнани у злочиначко-терористичким акцијама: "Откос", "Оркан", "Масленица", "Медачки џеп", "Миљевачки плато", "Бљесак", "Олуја"...итд. Режим Фрање Туђмана, пропалог "повјесничара" и дисидента, имао је од 1990. године пуну подршку НАТО и Европске заједнице (уније). Његов успјех је изгон 650.000 Срба са простора авнојевске Хрватске током деведесетих година 20. вијека.

Не виђох у Протићевом чланку да је обратио пажњу на ове ствари.

Али је он изједначио Марка Перковића Томпсона и Мирка Пајчина - Бају малог книнџу. Волим када се паметњаковићи на оваквим стварима покажу колико су танки. Да не дужим превише, али Перковић је још с краја 1991. постао ДРЖАВНИ ПРОЈЕКАТ, коме на концерте долази цијели државних врх, односно више од пола Владе, која год да је странка на власти. Такође, његови концерти обилују невјероватно великом количином наци-фашистичке пожуде, гдје домирнирају стихови у којима се позива на клање, убијање и оживљавање усташке идеологије. Његово овогодишњи концерт на ЗГ хиподрому како рекоше посјетило је око пола милиона обожавалаца, који су у трансу пјевали о Јасеновцу, Јури Францетићу, Црној Легији, Павелићу...итд.

"Због Анице и бокала Вина, запалићу Крајину до Книна"
"Јасеновац и Градишка стара, то је кућа Максових месара"

Е ту има једна квака... неколико држава у Европи (Словенија, БиХ, Холандија, Аустрија...) је њему наступе забранило, јелте... сигурно због љубавних пјесама на којима је Перковић стекао "свјетску славу". 

С друге стране, Мирко Пајчин, чак ни у време 1990-их година није био "државни пројекат", ни близу. Јесте био слушан у том периоду, више на локалним РТВ станицама, али његово појављивање на РТС је било минимално. Такође, његов најпосећенији концерт био је на београдском Ташмајдану јуна 2023. године, када је дошло око 15.000 посјетилаца, махом жена. Своју популарност, вјеровали или не, БМК је стекао више на завичајним стиховима, него на "ратнохушкачим" пјесмама, како београдски Круг двојке или аутономаши у АП Војводини воле да кажу. Поменут је само генерал ЈВуО Драгољуб Михаиловић у једној пјесми ("Морем плови једна мала барка"), али мора се рећи да је одлуком Вишег београдског суда Драгољуб Михаиловић маја 2015. рехабилитован. 

Помиње Милан Ст. Протић и Јована Дучића, херцеговачког Србина и књижевника, што се "од Југославена преобратио у тврдог националисту и антихрвата". Протић, колико видим и овдје манипулише неким чињеницама. Дучић јесте био академик САНУ, као и дипломата у Међуратном добу, тачније још од 1932. године, али далеко од тога да је по размишљању и осјећању био "југославен".
Зашто би он писао "Вјерујем у Бога и у Србство", ако се југославенизирао? Није он постао антихрватски оријентисан тек онако, већ је у егзилу имао поузданих информација о хрватско-усташком лудилу, гдје су планови истребљења србског народа реализовани готово сваки дан од формирања НДХ, док је његова Херцеговина пливала у србској крви. Зато им је и написао с' љубављу: "Сину тисућљетне културе".

Протић у чланку помиње и "Олују", односно погром Срба у западним и јужним дијеловима РСК, августа 1995. Типа, они славе, ми тугујемо... Не сјећам се да сам у задњих 20 година икада видио Милана Ст. Протића на неком парастосу за жртве злочиначко-теротистичке акције "Олуја", којом су хрватске снаге, скупа са НАТО и муслиманским 5. корпусом ткз. Армије БиХ наичинле серију покоља и злодјела према србским цивилима како у колонама, тако и они што су остали на кућном прагу.
Његово жаљење се своди на писање неког чланка на годишњицу и то је све. Сувише лицемјерно да не кажем безобразно за оног ко себе сматра некаквим народним представником или шта већ.

Наводи даље Протић и ово... Да је земља, односно круна и династија прве јужнославенске државе су биле србске. Јесте, шта је ту спорно? За ту прву заједничку државу колико су Хрвати дали: зноја, крви и костију? Толико за један камион. Хрвати су прво малобројни, а свакако неспособни нису могли да се олако ослободе, односно збаце аустроугарски јарам што им стољећима стоји на врату. Да су то заиста могли урадили би то... а не да цвиле и јадикују преко Југославенског одбора на Крфу да их Војска Краљевине Србије ослободи. 
И наравно, док су Срби имали своја знамења првенствено монархистичка и поносили се тиме, Хрвати нису имали никаква знамења, јер су били инфериорни... нису имали ни државу, ни ништа, заправо. Док су Срби своју слободу од (османских) завојевача стицали у националној револуцији почетком XIX вијека у Орашцу и Такову, хрватски синови су тимарили немачке грофове и мађарске феудалце. Зато и немају свог Карађорђа, Милоша Обреновића, Доситеја Обрадовића, Матеју Ненадовића, Хаџи Мелентија... 
Знамења, Протић вели да су Срби жељели да Хрватима наметну... Па не знам како то Протић замишља да имамо заједничку државу без знамења? На крају крајева, регент, потоњи краљ Александар Карађорђевић је прихватио тродјелни грб, као и химну из три дјела. Али ни то није било довољно.

Манипупација Протића иде и преко Министарског савјета Краљевине СХС односно Југославије. Како рече само је Антон Корошец (словеначки шовинистички политичар) био између два свјетска рата на челу југославенска Владе, док је Иван Шубашић био фактички посљедњи премијер у егзилу. То је тачно... кад год на чело заједничке државе долази Хрват, та држава нестаје. Чудно, зар не?
Пропустио је Протић да каже те "синтинице"... јер тако је било и почетком 1990-их година, када је разбијена СФРЈ, задњи премијер је био Анте Марковић - Хрват. Јасно говори, куда наша лађа плови, када поставите некога од њих. Они су угурани у државно-правну заједницу са нама и нема ту среће... од почетка су гледали како да се исчупају, али не било како већ са вјековним србским простором.

Помену Протић и Атентат у Народној скупштини, када је Пуниша Рачић, Србин из црногорских брда, убио Павла Радића и Ђуру Басаричека, а тешко ранио Стјепана Радића, хрватског посланика што се средином 1928. године шегачио на најстрашнији начин са србским костима и крвљу на Кајмакчалану, гдје су србски јунаци ослобађањем капије слободе 1916. закорачили у отаџбину, те најавили и њено ослобађање двије године касније.
Међутим, годинама уназад Радић је путем новина имао ниску увредљивих изјава гдје је обиловала србомржња. Ја ћу навести само једну од њих:

Треба рећи и ово... Стјепан Радић је приликом покушаја атентата био одмах пребачен у болницу гдје га је оперисао најбољи београдски хирург Миливој Костић. Такође, имао је посјету и самог краља Александра Карађорђевића и мноштво србских политичара. Управо то јасно показује да међу Србима није било мржње нити жеље за тим чином, већ да је сам Радић подилеисао са својим вријеђањем. Преминуо је од срчаног удара 8. августа 1928. у Загребу.
Годинама касније појавиле су се основане сумње да је у овај атентат умјешан и сам Антон Корошец, тадашњи министар унутрашњих послова.

Краљ Александар Карађорђевић је врло брзо завео диктатуру у земљи, а наредне године је укинуо све националности, док су сви грађани постали нова нација - Југославени. Био је то почетак једног вируса, што до данас никада није излијечен међу нама Србима.

Сам краљ Александар је трагично настрадао, тј. убијен је у Марсејском атентату 9. октобра 1934. када је терористичка група претежно Хрвата и једног Бугара пуцала на југославенског владара. Атентатори су били полазници кампова за диверазнтске обуке углавном хрватских младића у Мађарској, Аустрији и Италији, јер су све те земље биле незадовољне Версајском подјелом Европе, те имали територијалне претензије према Југославији и подржавали Усташки покрет.

Павелић код Мусолинија у Риму, 1941.

Даље... Протић говори како се крајем августа 1939. формирала Бановина Хрватска, гдје је југославенска Влада Цветковић-Мачек учинила уступак. И овдје Протић прећуткује неке важне ствари.
Бановина Хрватска је створена највећим дијелом на србском простору, на крају тридесетих година 20. вијека, када је у Европи увелико бујао фашизам и нацизам. Бенито Мусолини је суверено владао Апенинима и присвојио Албанију, док је Адолф Хитлер под својом чизмом имао Трећи Рајх спреман за освајачке походе. Заправо, пар дана касније Вермархт, Луфтвафе и СС једнице су извршиле агресију на Пољску, чиме је почео Други свјетски рат. Знајући и предосјећајући ове чињенице, у страху од најгорег сценарија, Драгиша Цветковић је пристао на Бановину Хрватску, против које су се одмах Срби дигли, поготово они у Западном Срему, јер су свакако били ближи Новом Саду и Дунавској бановини.

Из овога јасно видим да је Протић овој теми приступио неозбиљно, тек толико да узме дневницу од поменутог листа "Недељник", правећи глупа поређења и анализе које озбиљним познаваоцима србско-хрватских односа јасно указују да Протић има лоше намјере. За разлику од њега, ја сам одрастао поред 'шаховничара' и знам врло добро како они размишљају и дишу.

Хрвати су и нацију и државу добили захваљујући Ватикану, који је у њима видио добре борце за своје интересе. То је оно што је основа разумјевања наших комијских (никако братских!) односа, као и камен спотицања будућег помирења. Ко не вјерује у то нека погледа гостовање проф. др. Србољуба Живановића у емисији Разбуђивање маја 2019. године.

Негдје већ раније написах овако: Код Срба се историја понавља, а код Хрвата наставља: 1914... 1941... 1991...

Написа: Чуле
15.08.2025.