У завршној фази Другог светског рата у Југославији, извршен је обрачун с антикомунистичким формацијама (и бројним цивилима) којe су се пред надирућим партизанима од јесени 1944. окупљале у Словенији и Аустрији. Главну улогу у ликвидацији ових људи одиграли су органи ОЗНЕ (Одељење за заштиту народа). Приликом спровођења масовних злочина и репресалија над пораженим снагама, ОЗНА се није руководила ирационалним осећањем мржње и освете, колико рационалном тежњом уклањања свих могућих противника у освајању власти.

Непријатеље или претпостављене непријатеље једноставно је требало уклонити. Одмазда, као мотив, постојала је и на нижим нивоима власти. Извештавајући, на пример, о разлозима ликвидације домобранских официра и војника који су се одазвали амнестији коју је Тито прокламовао још 1944. године, ОЗНА, при 4. корпусу ПОЈ-а, 15. јануара 1945. наредила је да „без много скрупула треба ликвидирати све оне за које знамо да су нам непријатељи и који ће сутра бити против нас”.

Масовне ликвидације поражених снага карактеристичне су за многе земље на крају Другог светског рата. Историчари који се тиме баве истичу како ономе коме припада ратна слава припада и стид због нехуманих и нечовечних дела која су починили над незаштићеним људима, вођени, наводно, „вишим циљевима”.

У југословенском случају, у питању је била смишљена и добро организована политика уништења „класног непријатеља”, „издајника народа”, односно, сузбијања било какве идеје о неком отпору „новом поретку” у Југославији.

БРИСАЊЕ ТРАГОВА ПО ДИРЕКТИВИ

Да су југословенске власти врло добро знале шта раде, показује тек неколико сачуваних докумената. Посредно знамо да је Александар Ранковић већ 18. маја 1945. донео наредбу о потреби одстрањивања и разарања гробова немачких и других окупаторских војника „и њихових сарадника” како би се избрисао сваки траг о њима. То наређење су појединачни федерални министри, у целини или прилагођено, послали нижим органима власти.

Покер комунистичких злочинаца: Лека, Тито, Ђилас и Кардељ

Едвард Кардељ, тада потпредседник југословенске Владе и министар за Конституанту, критиковао је 25. јуна 1945. Бориса Кидрича, председника словеначке владе, због спорог „чишћења” заробљеника:
- „Најкасније у току три седмице распустиће се судови националне части, војни судови ће судити само војним лицима, све друго ће преузети редовни судови. Прогласиће се нова амнестија. Зато немате више никаквог разлога у тако спором чишћењу као до сада.”

МЕТАФОРА МАСОВНИХ СТРАТИШТА

Последице рата у Југославији биле су више него страшне, а још више су их увећала послератна убиства. Демонстрирањем „револуционарне правде” разорена је морална и биолошка основа друштва. Од стратишта и масовних гробница по аустријским и словеначким шумама и јаругама, у Хрватској се највише чуло за Блајбург, у Црној Гори за Зидани Мост, у Словенији и Србији за Кочевски Рог.

То су постале метафоре за масовно страдање, али и за тешки морални пораз врха Комунистичке партије Југославије који никада није био ни признат, ни јавно саопштен.

Ћутањем победника затирало се сећање на сопствена недела.

ЕНЕРГИЧНА РЕАКЦИЈА ТИТА

Према изјави Андрије Мугоше, послератног организационог секретара Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору, и према црногорском историчару Браниславу Ковачевићу из 1987, у партијским и државним руководствима није се разговарало о злочинима према идеолошким противницима.

На једном састанку организационих секретара републичких, односно покрајинских партијских организација, почетком 1948, којим је руководио Александар Ранковић, а присуствовао и Тито, Мугоша је предложио критички осврт на сопствене грешке учињене у рату и одмах после ослобођења, када су почињене бројне неправде, па и убиства невиних људи. Предложио је и да се недужне породице ослободе непостојеће кривице, као и да им се врате неправедно конфискована добра. Мугоша је то образложио чињеницом да је Црна Гора мала и да се у њој тачно зна да ли је неко оправдано или неоправдано ликвидиран:
- „Чим сам завршио своје гласно размишљање, Тито је енергично реаговао: ’Нема ревизије.’

Отада више нико никада на било којем партијском или државном нивоу није поставио питање.”

У послератној Југославији жртве су систематски брисане из јавног сећања. Злочин који је нова југословенска власт починила на својим држављанима, с масовним вансудским убиствима, додатно се потенцирао наређењима о ћутању и одузимању права на гробно место.

Масовне гробнице, појединачни гробови и жртве једноставно нису смеле да постоје. Гробнице су биле разорене, прикривене, уништене. Преко њих су грађене градске депоније, стамбене зграде или ауто-путеви.

КОД СРБА ВЛАДА ОМЕРТА

Из историје је познато да ниједно сакривање злочина не може да остане заувек тајна, па тако ни судбина жртава југословенског комунизма није остала сакривена. Затвореници који су успели да побегну из логора, а посебно они који су преживели стрељања, о томе су говорили родбини и пријатељима; о њиховој судбини нашироко се писало у емиграцији.

У Словенији, делимично и Хрватској, доста је урађено на проналажењу тајних гробница и идентификовању жртава. У Србији је завет ћутања и даље на снази, а наратив о „издајницима” и „народним непријатељима” има исти смисао и снагу као и у ратним годинама.

Аутор: др Коста Николић, научни саветник
Институт за савремену историју, Београд
Извор: ПОЛИТИКА, 19.05.2019.