Силе осовине односно Њемачка и Италија скупа са својим помагачима: Мађарска, Румунија, Бугарска и Албанија су у прољеће 1941. године нагрнули на југославенску краљевину попут хијена. Београд и скоро сви србски градови: Ниш, Нови Сад, Сплит, Бањалука, Осијек, Ваљево, Сарајево, Подгорица, Чачак, Краљево, Приштина и др... су страховито бомбардовани.

Након тога је усљедила копнена и поморска инвазија ових окупаторских држава које су се обавезале на вјерност и подршку Бениту Мусолинију и Адолфу Хитлеру.

Још у тим првим данима Априлског рата нашу отаџбину су пилоти Ратног ваздухопловства Краљевине Југославије бранили са авионима које су имали. Била је то ипак неравноправна борба, али је наређење Врховне команде и на крају крајева света дужност војних пилота је била да бране своју нејач од нападача.

Пар година касније амерички и британски ратни авиони су забрујали изнад србских градова: Београд, Лесковац, Ниш... и отпочели страховито бомбардовање уз образложење да ослабе њемачке снаге, које узгред нису претрпели скоро никакве губитке, а Срба цивила је убијено на десетине хиљада.

Нас тада није имао да брани нико... дословно нико. Били смо небрањена мета.

*   *   *

Више од пет и по деценија касније, када се у међувремену много тога издешавало на брдовитом Балкану... опет су непријатељски авиони забрујали изнад нашег неба.

Овај пут су дошли сви удружено: САД и Велика Британија скупа са Њемачком, Италијом, Холандијом, Белгијом, Шпанијом, Португалом, Француском, Данском, Норвешком и Турском. Док су скоро све наше комшијске земље предале своје небо за агресију на нашу домовину.

Био је то први случај након Другог свјетског рата да једна суверена европска држава буде нападнута и то без одобрења Савета Безбједности ОУН... и једна европска престоница буде бомбардована.

Наша војска, односно наше Ратно ваздухопловство и Противваздушна одбрана је била у односу на нападаче у далеко неповољнијем положају. Имали смо технолошки заостатак од најмање 30 година, а и бројност наших авиона свакако није могла да се мјери са агресорским флотама.

У тим првим данима НАТО агресије и варварског бомбардовања Србије и Црне Горе у прољеће 1999. године полетјели су и србски пилоти, јер су знали да морају да бране своју нејач и свој народ. Знали су да иду у смрт, али ни тренутка нису помишљали на одустајање.

Одједном се пробудио неки инат, онај наш балкански, лудачки... попут камиказа сједају у авионе и са војних аеродрома у Батајници и Лађевцима пољећу наши најбољи соколови: потпуковник Живота Ђурић,  пуковник Миленко Павловић, пуковник Слободан Перић и други.

Већина их се није вратила жива.

Један међу њима био је и мајор Зоран Радосављевић (34), припадник 127. ловачке ексадриле "Витезови", врло образован официр који је био предан својој професији. Радосављевић је један од наших најмлађих пилота који су имали прилику да лете на авионима Миг-29. Није се женио, већ је имао девојку са којом је живео у изнајмљеном стану у Новом Београду.

Његова мајка Радојка га је преклињала дан прије погибије да не иде на посао односно да не лети у сигурну смрт... Тада он изговара своје чувене ријечи:

- "Шта је човјек ако изгуби своју домовину?
Ми пилоти морамо да преузмемо први удар
на себе и тако спасемо бар неко дијете у овој земљи".

Његов авион је погодио амерички пилот Џефри Хванг изнад Лознице 26. марта 1999. године, а пао је на територију општине Угљевик у Босни, у шуму села Трнова. Зоран није преживио. Одликован је постхумно медаљом за храброст.

Захваљући двојици младића од 16 и 17 година који су брзо пронашли Зоранов леш, он је достојно сахрањен. Ти дјечаци су узели мердевине и ћебе од једне баке. Умотали га и предали Војсци Републике Српске. Војници су га пјешке преко њива у великој тајности пренијели у болницу у Лозници.

Убрзо су дошли амерички војници и брутално малтретирали редом мјештане да кажу гдје је пилотово тијело, али нико није хтео ништа да им каже.

*   *   *

Ова горе тужна прича, која ипак буди понос код свих Срба навела је неколицину родољуба да достојно обиљеже 21. годишњицу Зоранове погибије, јер ипак наш херој то заслужује. Одлучили су да оду на мјесто гдје је он својом крвљу обиљежио србску земљу.

Били су то чланови чланови Удружења Српских Витезова Бијељинска секција, као и Удружење "Зворник у покрету". Дошли су тамо у шуму и упалили свијећу, нека гори за Зоранову душу... душу коју није изгубио, већ Господу предао и сада поносито стоји поред Лазара, Милоша и осталих србских витезова.

Посебан је осјећај отићи тамо. Чудна нека тишина, а опет чују се звукови у даљини, као да мртва стража дозива.

На овај начин се његује култура сјећања и ожиљавају хероји наше отаџбине. То је пут који треба слиједити, како би опстали на овој балканској вјетрометини, гдје стално дувају неки зли вјетрови и олује.

Написао: Чуле
27.03.2020.