На Косову и Метохији још од пролећа 1998. године албански терористи и сепаратисти су имали појачане активнсоти, у смислу да је требало допремати што веће количине из Републике Албаније, преко неприступачних планинских путева Паштрика, Проклетија, Јуника како би се што већи број косметских Албанаца организовао и формирао ткз. Ослободилачку Војску Косова.

Ради се о томе да албански живаљ и деценијама пре тога је имао апетите за одвајање наше јужне покрајине и припајање Републици Албанији тј. стварање ткз. Велике Албаније, где би број Срба био статистичка грешка, а целокупна наша културно-историјска баштина би постала њихова.

Хашим Тачи, Рамуш Харадинај, Адем Јашари ликови са подебелим полицијским досијеом су још средином 1990-их уз помоћ спонзора и донатора из западноевропских земаља добиле финансијску, техничку, логистичку и медијску подршку за остваривање својих морбидних планова. Тако су формиране терористичке групе, које су се заправо обучавале у посебним камповима у Републици Албанији, где су им инструктори били из Немачке и Италије.

Почели су напади не само на цивиле Србе, Роме, Турке, па чак и лојалне Албанце, већ и на припаднике МУП-а Србије, а касније и Војску СР Југославије, која је штитила граничне прелазе односно спречавала тај шверц оружја.

Терористичка ОВК је постала уз помоћ САД, Британије и Немачке толико моћна да су отворени окршаји са снагама безбедности постали готово свакодневни, ток је путем медијске машинерије у западној Европи и Америци пропаганда како наши војници и полицајци малтретирају и убијају албанске цивиле, што је била велика лаж.

Да би се избегло бомбардовање СР Југославије у октобру 1998. године, наша Влада је прихватила посматрачку мисију ОЕБС-а, коју је предводио Вилијам Вокер. Њихов циљ је била шпијунажа односно размештај наших полицијских и војних снага. Случај "Рачак" од 15. јануара 1999. су лажирали и 23. марта 1999. године донета је званично одлука у централи НАТО пакта да се Србија и Црна Гора морају уништити, односно албанским терористима стиже помоћ са неба - авиони 14 земаља Северноатланског савеза: Канада, САД, Британија, Немачка, Француска, Белгија, Холандија, Шпанија, Италија, Португал, Турска, Норвешка... док су околне земље уступале НАТО злочинцима своје небо. Наши хероји из Ратног ваздухопловства и Противваздушне одбране Војске Југославије су дали свој допринос у одбрани отаџбине.

Поред неба и на копну је било инвазије из правца Републике Албаније, више пута. Преко Јуничких планина, у зони Кошара априла и маја 1999. године, али и преко Паштрика у мају и јуну 1999. године. Наши хероји из 549. мтбр из Призрена и 125. мтбр из Косовске Митровице, уз помоћ наравно осталих јединица, као што је 37. бригада из Рашке, 63. падобранкса из Ниша и др. створиле су непробојни бедем. Стотине наших најбољих синова су дали своје животе, односно уградили их у темеље наше слободе. Поред њих било је и добровољаца из православних земаља: Русије, Грчке, Бугарске, Румуније. Почетком јуна 1999. године све непријатељске операције су доживеле крах.

По читавој територији СР Југославије падале су бомбе са осиромашеним уранијумом, ракете... рушени су нам мостови, цркве, куће, школе, болнице, медијске куће, торњеве. Убијали су нам децу, оне који нису ни стасали за живот. Представљали су то као хумана агресија?! Злочинци, ништа друго.

Трајало је 78 дана, све до 10. јуна 1999. године, када је потписан Војно-технички споразум у Куманову. Одредбе тог уговора су подразумевале повлачење наше администрације, војске и полиције са територије АП Косова и Метохије, а преузимају је снаге КФОР-а и УНМИК.

*   *   *

Двадесет и једна година касније...

Дан сећања на жртве и хероје НАТО агресије на СР Југославију – 24. март!

Делегација Културно-уметничког друштва "Брвеница" и удружења "Рефлексија" данас је одала пошту херојима одбране из Рашке положивши венце на Споменик херојима одбране у Биљановцу.

Делегацију су чинили: проф. Тијана Лазовић, г-дин Милош Јовановић и проф. Никола Михајловић.

32 Обилића дала су своје животе уписавши се у вечне хероје које ћемо са поносом памтити.

Данас, нажалост први пут после 21 године није било обележавања, није било полагања венаца, историјских часова и трибина.

Данас смо традиционално као и сваке године дали наш мали допринос сећању на наше хероје и јунаке 37. моторизоване бригаде из Рашке Војске СР Југославије.

Хвала вам, живите у нашим срцима, и увек ћемо се трудити да гајимо сећање на вас.

Нека им је вечна слава и хвала.

Да се не заборави!

Слике: Ђорђе Лазовић
Текст: Никола Михаиловић
24.03.2020.