Ауторка документараца “Сребреничка поља смрти”, “Србија у Великом рату”, “Срби на Крфу - сто година од албанске голготе” и многих других, Слађана Зарић, на јесен ће на РТС представити и нови филм “Злочин без казне - страдање Срба у средњем Подрињу”. Она за “ТВ новости” говори зашто се поново одлучила за ратну тему, где је снимала, али и како су потресна сведочења страдалника утицала на њу и екипу РТС.

* Зашто сте одлучили да тема филма буду ратна дешавања у средњем Подрињу?

- Након документарца “Сребреничка поља смрти”, било је логично да урадим и филм о дешавањима на тим просторима током 1992. и 1993. године. Рекла бих да ми много и не знамо шта се тамо тачно дешавало. Пре скоро годину дана, почела сам да истражујем. Велику помоћ добила сам од Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Републике Српске и без њих овај филм не би био реализован. Отворили су ми базу, дали све податке, тако да сам сваки случај који спомињем, сваку трагичну судбину којом се бавим, проверила у полицијским извештајима и обдукцијским налазима.

* Документарац је базиран на тим извештајима.

- Базиран је на појединачним причама страдања Срба у селима средњег Подриња. Кроз индивидуалну причу бавила сам се и судбином целе регије. Филм је сниман на аутентичним локацијама и доноси потресне исповести.

У њему ће бити снимака напуштених српских села која данас заиста изгледају потресно и сабласно. Ту су срушене куће, буква која расте из нечега што је некада била дневна соба, метални кревет обрастао у двадесетогодишњу траву. Никако не делује да се у тим рушевинама, у том грмљу, некада одвијао живот.

* На шта сте наилазили током снимања?

- На многе трагове страдања. Разрушене и напуштене куће су само део. Има и бројних споменика и надгробних плоча које вас обавештавају да је на том месту убијено толико и толико људи, да је ту на свиреп начин настрадао дечак, да је угашен живот младића или мајке. Та обележја говоре о страдању Срба, али и о страдању Бошњака током рата деведесетих година.

* Има ли разлике међу њима?

- Постоје пресуде, како у Хашком трибуналу, тако и у локалним судовима, које се односе на злочине које су Срби извршили над Бошњацима, не само 1995, већ и 1992. и 1993. године. Али за страдање и убијање Срба још нико није судски одговарао. Као да нико није за то крив, као да се тако нешто и није догодило. Е, то је оно што боли и чини неправду, а мотивисало ме је и водило док сам снимала филм.

* Да ли ће и у овом филму бити реконструкција догађаја, као што их је било у скоро свим вашим филмовима?

- То зависи и од архивског материјала, који је овде био веома проблематичан. Са једне стране, када говоримо о архивским снимцима напада 28. дивизије Армије БиХ из периода 1992. и 1993. године, тај материјал не постоји или је малтене неупотребљив. Са друге стране, архивски материјал снимљених лешева и обдукција је толико бруталан да мислим да његова употреба прелази границу професионалног и етичког телевизијског приказивања. Зато смо морали да урадимо драматизације догађаја. То нису експлицитне реконструкције ратних злочина, већ само наговештаји урађени на основу сведочења очевидаца, али и полицијских извештаја или оптужница које су подигнуте пред судом у Босни и Херцеговини.

* У којим сте све селима снимали?
- Много је села тамо, толико прича, толико тешких судбина. Снимали смо у Залазју, Бјеловцу, Кравици, Магашићима, Ратковићима, Скеланима, Ћосићима, Сребреници, Братунцу, Каменици, Зворнику. Наравно да је немогуће снимити сва села и забележити све трагичне приче. На овом поднебљу је од маја 1992. до фебруара 1993. године страдало више од 2.000 Срба. Током ратних сукоба у средњем Подрињу убијено је 2.428 особа српске националности, 324 су биле цивили. У нападу Армије БиХ убијено је 198 жена и 47 деце.

* Колико је тешко радити филм такве тематике, када су ране још свеже?

- Ово ми је, можда, било најтеже снимање од сада. Када причу снимате на аутентичној локацији - ви је оживљавате. А када вам ту причу износе сведоци или, што је још теже, чланови фамилије - онда ту причу и проживљавате. Две приче су ме на овом снимању сасвим дотукле. Прва се дешава у општини Зворник, у селу Доња Каменица. Говори о једном од најмонструознијих злочина који се на простору бивше Југославије догодио. То је прича о страдању дечака, 11-годишњег Слободана Стојановића. Све се дешавало јуна 1992. године. Породица Стојановић је побегла из села, јер је армија Босне и Херцеговине била у офанзиви. Прешли су на територију која је била под контролом Срба.

Мали Слободан је успео да се искраде од родитеља и да прође српске барикаде. Пошао је по своје вољено куче које је остало везано на ланцу. Нађен је у масовној гробници. Обдукциони налази говоре о стравичном злочину и тортури коју је овај дечак преживео: стомак му је исечен у облику крста, одсечено му је уво. Био је и силован. И за то нико још није судски одговарао! А он је имао једанаест година и само је жело своје куче. Потресна је и судбина мајке Димитријевић из Скелана. У нападу који се одиграо 16. јануара 1993. године снајпером су јој убијена два сина: Ацо и Рашо. Имали су пет и десет година. Оптужница ни за овај случај никада није подигнута.

* Коју поруку носи ваш филм?

- Да ниједан злочин не би смео да остане некажњен и заборављен. И да ниједан злочин не оправдава други. И да колико год да нас болело, злочини над Србима 1992. и 1993. године не могу да буду оправдање злочина над Бошњацима 1995. године.

Али не могу једни злочини да буду процесуирани, а други да остану некажњени. Без уважавања туђих и сопствених жртава нема помирења и истинског суживота на овим просторима.

Јованка Вукашиновић
Вечерње новости
13.8.2016.