Наставник Марко Стојановић, заједно са својим колегом Пауном Живковићем, отет је 28. септембра 1999. године у Урошевцу. Том приликом је пољски контигент КФОР-а био задужен за њихову безбедност
 

Господину Томашу Његођишу,
амбасадору Републике Пољске у Београду

Поштована екселенцијо,

прво бих желео да Вас подсетим да је Република Пољска прва словенска земља која је признала самопроглашену Републику Косово. То није нешто што би требало да Вас чини поносним. Ипак, за похвалу је што грађани Републике Пољске већински не подржавају такву одлуку, а што је свакодневно видљиво на разним друштвеним мрежама и фудбалским стадионима. Потом Вас подсећам да је 2015. године Република Пољска била уздржана приликом гласања за улазак самопроглашене Републике Косова у УНЕСКО. Ни то није нешто што треба да изазива понос. Напослетку, подсећам Вас да Република Пољска има велики суфицит у робној размени са Републиком Србијом.

Горње чињенице сам навео због једног тешког злочина за који су делимично одговорни војници Републике Пољске који су били саставни део међународних војних снага на Косову и Метохији (Kosovo-Force). Зато користим ову прилику да Вас са тим злочином упознам.

Наиме, наставник Марко Стојановић, заједно са својим колегом Пауном Живковићем, отет је 28. септембра 1999. године у Урошевцу. Том приликом је пољски контигент КФОР-а био задужен за њихову безбедност. Његови војници направили су озбиљан пропуст у времену када су припадници албанских паравојних формација спроводили етничко чишћење српског и осталог мањинског становништва на Косову и Метохији. Какво је време тада било говори податак да су истога дана албанске паравојне формације гранатирале српску пијацу у селу Бресје и том приликом је неколико лица српске националности убијено, а око 40-ак рањено!

Отмица Марка Стојановића и Пауна Живковића изведена је пошто их је пољски контигент лишио заштите. Пољски војници су их довезли из Штрпца у Урошевац, како би у некадашњој Првој основној школи преузели документацију неопходну за рад школе. Њих је у школи срдачно дочекао тамошњи директор албанске националности. Он је пољским војницима обећао да гарантује за њихову безбедност, па су они отишли даље на задатак. Када су се вратили, њих тамо више није било. Према речима албанског директора, по њих је дошло лице у црној униформи и одвело их у непознатом правцу. Од тада се Марку Стојановићу и Пауну Живковићу изгубио сваки траг.

Уважена екселенцијо,

корачајући према истини остављамо бољи свет иза себе. Како између наша два братска народа не би остала мрља у будућим односима, молим Вас да Ваша држава учини све што је у њеној моћи да се одговорни за овај злочин изведу пред Специјални суд за ратне злочине које су извршили бивши припадници Ослободилачке војске Косова. Знам да то можете, јер је Република Пољска велика и поштована држава у свету. Морате, јер су Ваши војници направили пропуст.

Нека свака жртва буде достојанствено обележена, а сваки злочин трајно стигматизован.
 

С поштовањем,
Бојан Ђокић, историчар

07.03.2018.