Недавно сам погледао видео снимак, односно исечак из неке емисије (настала вероватно 1999. године) на Јутјубу, у коме се појављују ногометаши: Зворнимир Бобан и Синиша Михајловић. Обојица су рођени у авнојевској Хрватској, крајем шездесетих година 20. столећа, један на истоку, други на југу. На снимку Звонимир Бобан говори како песма "Хеј Славени" никада није била његова химна, већ искључиво "Лијепа наша".

На то се појављује у видео снимку и Синиша Михајловићиз Борова Насеља, који буквално потапа Бобана, тако што каже:
- "Сад је лагано да се изјављује... да је имао муда да то каже онда...".

Војводина против Динама

Управо у том снимку се може много тога занимљивога видети за оне који су се бар мало бавили српско-хрватским односима и југославенским темама. Но, да кренемо редом.

КО ЈЕ ЗВОНИМИР БОБАН?

Рођен је 8. октобра 1968. године у Имотском, месту које се налази између Сплита и Мостара, у близини Јадранског мора, тачније на граници средишње Далмације и западне Херцеговине. Зашто ово помињем? Управо је тај крај важио (а и сада важи) као најтврђе фашистичко језгро у Хрвата. 

Заправо, позната је чињеница да су ватикански емисари долазили у те крајеве још од XVI века те на перфидне начине вршили преверавања православних Срба, а највише успеха у тим работама су имали у тешким и сушним годинама. Резултати су нам показали почетком XX века, када је пропаганда РКЦ била таква да свако ко је Славен и римокатоличке вере - аутоматски се сматра Хрватом. Ова погана идеја је начинила велике проблеме, јер је хрватски корпус нереално увећан. Сам Ватикан је добио најбоље борце за своје освајачке планове у борби против "шизматика".

Бобанови преци, односно рођаци су управо током Другог светског рата спроводили у дело геноцидне планове монструозног двојца: поглавника Анте Павелића и кардинала Алојзија Степинца, када су 1941. формирали наци-фашистичку НДХ, на рушевинама Краљевине Југославије, која је била окупирана и раскомадана од Сила Осовине. Смисао постојања НДХ је била физичка елиминација Срба и Православља на територији од Драве до Јадрана, а била је одмах благословена од Ватикана. Све време 1941-1945 марионетско-квислиншка НДХ је имала помоћ Римске курије.

Иако су Титови партизани у пролеће 1945. нагло ојачали и појурили усташе и домобране ка Алпима, чиме се срушила администрација НДХ, нису сви успели да побегну далеко од домовине. Добар део њих је остао и прикривао своју мрачну прошлост односно саучешће у геноциду према Србима, Јеврејима и Ромима.

И мали Звоне је тако седамдесетих година 20. стољећа одгајан другачије од званичне идеологије и наратива о ДСР ондашње екипе властодржаца која је уз Тита водила заједничку државу. Но, како је Бобан играо добар ногомет његов таленат и умеће су приметили људи који се разумеју у најважнију споредну ствар на планети. Доведен је у Загреб 1985. године, где је потписао за НК Динамо те је "десетка" залепршала на његовом дресу у екипи "модрих".
Иначе на Пољуду су му дали шут-карту, рекавши да не може да игра за Хајдука, јер има "танке ноге".

Звоне као Динамова перјаница

Брзо је скренио пажњу на себе широм Југославије. Навијачи Динама су уживали гледајући га на терену како одлично игра дупле пасове, дрибла противнчке играче, намешта добре шансе колегама и постиже голове. Верујем да су Сплићани тада чупали косу од муке шта су пропустили.

РЕНЕСАНСА У ЧИЛЕУ

Добио је Бобан позив у ногометну репрезентацију Југославије, за младиће до 20 година живота, те је отишао чак у Јужну Америку на Светско првенство. Тамо је поред њега било још доста талентованих младих играча као што су: Предраг Мијатовић, Роберт Просинечки, Давор Шукер, Игор Штимац, Бранко Брновић, Милан Павловић (капитен) и други. Селектор тј. тренер им беше Мирко Јозић.

Тадашњи југославенски младићи су играли врло добро, па су низали победе једну за другом. Дошло је на ред и финале, односно судар са Западном Немачком (у то доба, још је постојао Берлински зид и блоковска подела Истока и Запада). Бобан је у том значајном мечу постигао гол пред крај утакмице, али је пар минута касније Марчел Витечек изједначио. Међутим, Бобан је реализовао пети једанаестерац, док је Витечек први промашио... што је значило да је Југославија шампион света у ногомету. Славље је могло да почне.

Легенда каже и ово... да је млађани Звоне певао, скакако и веселио се као ретко када због трофеја који је освојен за Југославију. Чак и да је махао југославенском тробојком и урлао са саиграчима загрљен: "Тко не пјева, Југославен није!". Е сада, да ли је то била само навала адреналина или нешто друго у пиитању, тешко је одговорити. Свакако да је та титула значила и добру финансијску зараду не само Бобану, већ и осталим југо-Чилеанцима. 

"Нема везе који ми је грб на дресу"

Овде морам споменути и Синишу Михајловића, који није отишао са саиграчима у Чиле на СП, из простог разлога што је имао проблем са управом НК Динамо. Наиме, он није хтео да потпише професионални уговор са Загребчанима. Јозић је то добро знао и није га ставио на списак.

Судбина ће касније у Токију режирати такав филм, од кога Јозићу неће бити добро. Његов тим Коло-коло је поражен 8. децембра 1991. у Токију од београдске Црвене Звезде за коју је играо управо Михајловић. Тиме је Црвена Звезда постала незванични првак света.

КАРАТЕ МАЈСТОР

Само две и по године касније, од "чилеанске титуле", Звонимирово име је обишло планету!

У пролеће 1990. године, у СР Хрватској су одржани вишестраначки избори, односно парлментарни, председнички и локални после пола века, где су победили ХДЗ и Фрањо Туђман, хрватски дисидент, пропали "повјесничар" и бивши Титов генерал ЈНА. Дана 13. маја 1990. на загребачком стадиону Максимир требало је да се одигра утакмица између домаћег Динама и Црвене Звезде. Оба клуба су те године имали сјајне тимове који су доминирали као део "велике четворке" у Југославији. Ипак, Црвена Звезда је раније направила велику залиху бодова и обезбедила титулу правака Прве лиге СФРЈ. Тај меч је имао карактер престижа и надигравања, али су челници ХДЗ имали другачије планове.

Дан после ове утакмице 14. маја 1990. ХДЗ је требало да преузме власт у СР Хрватској, а ова неодиграна утакмица у којој су доминирали: сузавац, пендреци, тучњава, шовинистичке увреде, навијачко дивљање на трибинама... је одлично послужила Туђмановим сарадницима да (пр)очисте Полицију односно Министарство унутрашњих послова од "проблематичких кадрова". Заправо, нереди су имали предигру ноћ раније на стадион Максимир, тако што је ограда нагрижена киселином и донета је велика количина флаша и камења на део трибине где су стајали Динамови навијачи.

Иначе, загребачки Лоши плави момци (Bad blue boys) су данима раније најављивали нереде, прекид утакмице и првенства, али је то све било јавна тајна.

Тако да је неко шапнуо Бобану да у одређеном моменту удари неког милицајца на терену, како би камере то могле да сниме. Поента је била да уради баш он, јер је капитен тог тима, неко ко је идол младима, тако да није случајно избор пао баш на њега. Да ли је он био срећан ради тог "савета" или не, тешко је да ће се икада сазнати. Међутим, чињеница да је извео карате ударац мај-гери према милицајцу Рефику Ахметовићу, што је довело до лавине нереда и хаоса на самом стадиону између БББ и звездиних "Делија".

Треба рећи да је тог дана на Максимиру први пут јавно запаљена југославенска тробојка, што је био шок за успавану јавност која није схватала шта се дешава и шта ће тек да се деси. Тамни облаци су се надвијали не само над Балканом, већ и Источном Европом. Многи аналитичари су касније говорили да је то био почетак краја СФРЈ. Између осталог, београдски и загребачки медији нису имали исто виђење неодигране утакмице и ко је кривац.

Тадашњи Национални савез је изрекао свима оштре казне, а међу кривцима био је и Звоними Бобан. Добио је забрану играња у дресу са државним грбом девет месеци. Међутим, већ су ту била разна мешетарења, а на паре нико није гадљив, па је казна смањена на пет месеци неиграња. На крају је ургирао Миљан Миљанић, који је све то одбацио и Бобан је гле чуда, опет обукао дрес Југославије и то у мечу против Аустрије о Лучиндану 31. октобра 1990.

Али то није све!

ПРАГМАТИЗАМ БЕЗ ГРАНИЦА

Бобан поред Михајловића чучи лево

Бобан је последњи пута играо за југославенску репрезентацију 16. маја 1991. године у Београду на популарној "Маракани", у мечу против Фарских Острва, за одлазак на Европско првенство наредне године у Шведској. Штавише, постигао је и четврти гол у победи домаћина од 7:0...

Парадкокс или не, али то је било у време када се у СР Хрватској озбиљно пушкарало и бојовници гинули против ЈНА и "злих србо-ћетника". Тачније, већ су били ватрени окршаји на Плитвицама и у Борову Селу. Код Коренице 31. марта је погинуо полицајац, припадник анти-терористичке јединице "Лучко", Јосип Јовић, док је у Борову Селу 2. маја било најмање 12 мртвих полицајаца у сукобу са локалним мештанима. Уједно и Книн је тада бо српски пијемонт преко Дрине.

Е сада, посве чудно је то, како да је сам Бобан зажмурио на ове догађаје и да му није сметало да игра за државу "која не постоји", односно која води агресију према његовој домовини.

УСПЕСИ ЗА СВОЈЕ

Бобан је наставио каријеру у "калчу", потписавши уговор са Миланом, једним од најбогатијих клубова на свету, који води контраверзни "бизнисмен", Силвио Берлускони. И тамо је био запажен у црвено-црном дресу, а саиграч му је био Дејан Савићевић. Једне прилике је "Геније" рекао да су имали често разговоре о дешавањима и рату на простору бивше Југославије 1990-их година и да се нису слагали готово око ничега. Ипак, није политика била та која их је довела у Италију, већ спорт. Зато су морали да ћуте и да се праве да је све у најбољем реду.

Наставио је Бобан своје игре за хрватску репрезентацију и са њом имао два успешна такмичења.

У Енглеској су 1996. стигли до четврт финала, а у Француској на Мундијалу 1998. до бронзане медаље. На Европско првенство 2000. године хрватска репрезентација се није квалификовала, јер је у последњем мечу квалификација резимирала (2:2) са Србијом и Црном Гором (СРЈ). Тај меч је направио прави спортски "земљотрес" на Балкану, а Хрвати га нерадо памте у сузама. Сам Бобан није био на списку селектора Мирослава Ћире Блажевића због повреде.

Звоне је окачио копачке о клин 2001. године и отишао у пензију. 

О њему се може говорити као беспрекорном везном играчу, добрим потезима и головима наравно. Међутим, већина људи ће га памтити по карате ударцу на милицајца и амнезији око химне, јер има нешто нечастиво у њему, што показује његову користољубивост, лицемерје и сумњиву ћутљивост када се помену Максимирски нереди.

У сваком случају Звоне је добар... јер отвара очи. Спада у оне Хрвате који се не стиде својих фашистиоидних ставова.

Томислав Б. Ковач
01.08.2025.