Први логораши Јасеновца, били су преживјели заточеници комплекса логора смрти НДХ, Госпић-Јадовно-Паг. Прије 73 године, 23. августа 1941. године, лист Хрватски народ објављује:
- „..ових дана завршене су бараке на Лоњском пољу, гдје ће бити смјештено радништво, које ће у најскоријој будућности започети радом.“
Међу првим логорашима Јасеновца, нашли су се и заточеници са хрватског острва Пага, дијела логорског комплекса Јадовно. Преживјели Златко Вајлер, логораш Слане на острву Паг, описује пут од логора Слана до логора Јасеновац:
- „Наши логори су ликвидирани крајем августа када је Италија по споразуму стекла тај део Јадрана. Оне у солани и у женском логору су убили, нас нису стигли...повели су нас на пут. Били смо укрцани у вагоне и кренули смо према Загребу...вагони су прошли Загреб према истоку и дошли у близину Јасеновца, гдје смо искрцани...“
У свом свједочењу Вајлер говори и о времену прије рата, те наводи:
- „..као врхунски спорташ често сам наступао на разним такмичењима, гдје се од 1938. па све до 1941. године, почесто могло чути: Удри Жидова, убиј Жидова...“
Док ово свједочење читам, не могу а да се не сјетим неког новог злог времена у Хрватској, гдје на утакмицама може да се чује „Убиј Србина“ и „За дом спремни“ и понестаје ми даха док се питам да ли су ово знакови које би требали да препознамо.
Да буду нам опомена.
Сјетим се и Стентонове скале „Осам степена геноцида“ (класификација, симболизација, дехуманизација, организација, поларизација, припреме, уништење и негирање).
Роберт Фаркаш, адвокат из Загреба се налази од краја јуна од 20. августа 1941. године у логорима Јадовно и Слана, те описује у својој изјави 1946. године животне или боље речено не-животне околности у логору Слана:
„Увала је била сам камен, те у тој ували није расла нити трава, а нити је било какво живо биће, тј. животиња, већ само камен и једна барака, у којој нас је било преко 400, док је мјеста ...могло бити за можда 150....Врућина је била несносна, а храна из дана у дан све слабија, тако да смо након боравка од 10 дана добили један мали хљеб круха, који се дијелио на 16 дијелова, а касније и на 20, док задње вријеме уопће круха није било....Хигијенске прилике нису биле никакове...Послије кратког времена почела се појављивати дизентерија...Са задњег логора на Пагу одведени смо сви око 20. августа 1941. И пребачени, како горе наведох, преко Карлобага, Велебита и Госпића за Јасеновац.“
Из свједочења Наде Фојерајзен, логорашице на Пагуа касније преживјеле Другог свјетског рата, дознајемо:
„Крајем аугуста или почетком септембра кренули смо са отока Пага преко Карлобага за Госпић. У Госпићу смо били укрцавани у вагоне. Чим би се један вагон напунио, био је одмах затворен и пломбиран. Ја сам кренула са првим транспортом.“
Нада Фојерајзен је транспортована у логор Крушчица код Травника.
Ово су само мали одломци из три свједочења.
Зашто цитирам преживјеле тог времена?
Њихова свједочења су драгоцјена и требамо их чувати. Требамо снимити свједочења још живих логораша, свједока времена.
Њихов глас остаје нам опомена. Нама у аманет остаје да те гласове сачувамо од заборава.
Аутор: Мр. Мира Јовановић – Ратковић, историчар
Извор: jadovno.com
25.8.2014.