1901. У Херцег Новом, умро је чувени војсковођа Марко Миљанов Поповић Дрекаловић. Ратовао је са Турцима и добио чин војводе од књаза Данила I Петровића. Највећу славу је задобио у Бици на Фудини (1876.), када су његови борци победили далеко бројнију турску војску Махмуд-паше. Описменио се у 50. години, па је написао и низ значајних књижевних дела, међу којима најпознатије "Примјери чојства и јунаштва". Једно време је био и градоначелник Подгорице.

1908. У Дубровнику, умро српски писац Милован Глишић, један од зачетника реализма у српској књижевности. Студирао је у Београду технику и филозофију, затим уређивао новине и бавио се позоришном драматургијом. Написао је тридесетак приповедака, две комедије и преводио је с француског и руског језика, укључујући "Рат и мир" од Лава Толстоја. Описивао је живот српског села притиснутог бирократијом и зеленашима.

1924. У Мостару, умро српски писац Алекса Шантић, аутор антологијских песама "Остајте овдје", "Емина", "Вече на шкољу". Припадао је мостарском кругу око књижевног листа "Зора", који је покренуо с Јованом Дучићем и Светозаром Ћоровићем. Основао Српско певачко друштво "Гусле". У време анексионе кризе, изазване 1908. аустроугарском окупацијом Босне и Херцеговине, избегао је у Италију, затим је био посланик у Сабору БиХ. У Првом светском рату аустроугарске власти су га хапсиле као истакнутог српског националисту. У почетку је био под утицајем српских песника Бранка Радичевића, Јована Јовановић - Змаја и Војислава Илића, али је потом изградио властити песнички израз, карактеристичан по елегичним мотивима и родољубивим темама. Његови стихови су музикални, а песме осјећајне, пуне љубави за национално и социјално потлачене, с јаким револтом против тираније. Преводио је с њемачког и чешког језика.

1945. У Софији је осуђен на смртну казну фашистички премијер Богдан Филов (62), који је водио Бугарску током 1940-1944, када је спровођена геноцидна политика према Србима на подручју окупиране Краљевине Југославије (вардарски, нишавски, тимочки и јужноморавски део). Убијено је преко 80.000 Срба у источној и јужној Србији. Стрељан је после 13 дана на градском гробљу и покопан у масовну гробницу.

1964. У Београду, умро српски писац, критичар и преводилац Милан Богдановић, професор Београдског универзитета, члан Српске академије наука и уметности. Уређивао је лист "Република" и часописе "Данас", "Српски књижевни гласник", "Књижевне новине". Био је управник Српског народног позоришта у Новом Саду и Народног позоришта у Београду и предавач на Филозофском факултету и Факултету ликовних уметности.

2004. У Косовској Митровици, Координациони центар за Косово и Метохију заузео став да запослени у српским институцијама на Космету не прихвате иницијативу УНМИК-а и привремених институција самоуправе за потписивање било каквих уговора.

2006. У Сарајеву, Ванрасправно вијеће "Одјељења један" за ратне злочине Суда Босне и Херцеговине донело решење којим се осумњиченом Драгомиру Абазовићу, тешко рањеном у акцији ЕУФОР-а, укида притвор.

1906. У Београду, чувении руски писац Лав Н. Толстој постао члан Српске краљевске академије.

1915. У Сарајеву обешен српски учитељ Вељко Чубриловић, један од чланова Младе Босне, који су извршиили Видовдански атентат 1914. на аустроугарског престолонаследника надвојводу Франца Фердинанда.

2003. Хашки Трибунал, одбацио је захтев СР Југославије за ревизију одлуке којом се овај суд 11. јула 1996. године прогласио надлежним у процесу Босне и Херцеговине против Савезне Републике Југославије због кршења конвенција о спречавању и кажњавању злочина геноцида.

2004. Пред Хашким трибуналом почело суђење бившем предсједнику Скупштине РС Момчилу Крајишнику, оптуженом за геноцид, злочин против човечности и кршења закона и обичаја ратовања у БиХ, у периоду од 1. јула 1991. до 30. децембра 1992. године.

1804. У Београдском пашалуку турске дахије организовале "Сечу кнезова", односно погубљење народних првака јер су хтели да застраше Србе и да спрече подзизање устанка. Овај догађај је уствари само убрзао подизање Првог србског устанка, који се десио на Сретење, десетак дана касније у Орашцу, крај Аранђеловца, где су хајдуци и харамбаше изабрали Ђорђа Петровића за Вожда Србије. Устаничка држава је трајала скоро 10 година и показала слабости Турске царевине која је већ почела да пропада, али и невероватну храброст Карађорђа и његове стратегијске способности када је побеђивао на бојном пољу бројнију турску војску.

1901. У Вршцу (Банат) је умро адвокат, новинар и писац Светозар Милетић, народни трибун Срба у Војводини, велики борац за национална права у Аустро-Угарској, као и за либералне реформе и непомирљиви противник клерикализма. Био је покретач и водећа личност Уједињене омладине србске, потом оснивач и вођа Србске народне слободоумне странке. Правни факултет завршио у Бечу, где је докторирао 1854. Већ на студијама имао је значајну улогу међу панславистичком омладином. Први пут је изабран за посланика Србског црквеног сабора 1864, а за посланика у хрватском и угарском сабору 1865. Као истакнути србски националиста 1870. је осуђен на годину дана затвора, а 1876. поново је ухапшен и послије годину и по дана у истражном затвору осуђен на пет година робије за велеиздају. Мада се посветио политичкој борби, писао је и поезију - најпознатија "Већ се србска застава свуда вије јавно". Био је први уредник листа "Застава", који је окупљао најбоље србске писце и јавне раднике тог доба.

1908. У Лужницама, крај Крагујевца, рођен србски сликар Предраг - Пеђа Милосављевић, члан Србске академије наука и уметности, истакнути представник интимизма у србском сликарству. Студирао је права у Суботици, а затим био у дипломатској служби у Паризу, Мадриду, Лондону. Међународну репутацију стекао је 1937. на изложби у Паризу, на којој је добио "Гран при". Написао је есеје "Између трубе и тишине" и драму "Зопир".

1914. У Београду је рођен Владимир Дедијер, историчар и публицист, пореклом из Херцеговине. Активно је учествовао у Другом светском рату као партизански борац, где је био члан Врховног штаба НОВЈ. После рата је био представник Југославије на многим важним дешавањима у иностранству. 1954. се повукао из политичког живота и посветио се писању. Као председник Раселовог суда у САД радио је на питању злочина у логору Јасеновац (1941-1945). У ту сврху, враћа се поново у Југославију 1989. године и заједно са вишим научним сарадником Антуном Милетићем ради на писању књиге о усташком концентрационом логору Јасеновац.

1927. У Београду, умро србски војсковођа Јанко Вукотић, дивизијар црногорске, а касније и генерал југославенске краљевске војске, један од највећих војсковођа у Балканским ратовима (1912-1913) и у Првом светском рату (1914-1918). Као начелник штаба црногорске Врховне команде командовао је 1916. у кључној бици код Мојковца, када је на Бадњи дан и Божић, са 6.500 бораца спречио скоро 20.000 војника аустроугарске армије да ударе у бок србских трупа које су се повлачиле ка Албанији. Сахрањен је у Београду на Новом гробљу.

1930. У Подгорици, рођен србски писац Борислав Пекић, један од највећих у србској литератури, романсијер са изразитим смислом за суптилно нијансирање, психолошку и социолошку анализу, прожету ироничним односом према свету. Због припадности илегалној организацији Савезне демократске омладине Југославије, послије Другог светског рата је провео неколико година на робији.

1945. На Јалти (СССР), почела чувена Кримска конференција, где су совјетски вођа Јосиф В. Стаљин, председник САД Френклин Д. Рузвелт и британски премијер Винстон Черчил  осмодневне разговоре о уређењу света после Другог светског рата. Постигли су сагласност о формирању УН, разоружању Немачке и њеној подели на окупационе зоне, искорењивању нацизма и извођењу ратних злочинаца пред суд правде. Један део договора се односио и да се нова југославенска влада састави на основу споразума председника Националног комитета ослобођења Југославије Јосипа Броза Тита и председника избјегличке избегличке владе Краљевине Југославије у Лондону хрватског политичара Ивана Шубашића.

1946. У Београду, председник Владе у окупираној Србији у Другом светском рату генерал Милан Недић, према званичној верзији, извршио самоубиство током истражног поступка. Пре рата је био начелник Генералштаба и министар војске и морнарице југославенске краљевске војске и у време инвазије нацистичке Њемачке је командовао Трећом армијом. Његова улога у време окупације контроверзна је у србској историографији. Једни сматрају да је био издајник у служби окупатора, а други у њему виде трагичну фигуру, човјека који је свјесно жртвовао углед преузевши функцију шефа владе у окупираној земљи како би колико-толико ублажио трагедију србског народа, укључујући пружање уточишта онима који су умакли од усташког ножа у клеро-фашистичкој Независној Држави Хрватској.

1980. У Београду, умро србски сликар Стојан Аралица, члан Србске академије наука и уметности, мајстор с изразитим осјећањем за боју. Родио се у личком Оточцу, али је дуго је живио у Паризу, а од 1948. у Београду. Најчешће је сликао предјеле и мртву природу, у почетку под утицајем минхенске школе и париске школе Андреа Лота, да би потом изградио стил на искуствима постимпресионизма, стварајући слике које одликују наглашено осјећање за боју и прозрачна атмосфера. У последњој фази се приближио лирској апстракцији.

1994. У Њујорку (САД), Савет безбедности УН осудио војно присуство Хрватске у Босни и Херцеговини, упозоравајући је да ће предузети оштре мере уколико хрватске трупе не буду повучене са тих подручја. Хрватска никада није повукла своје трупе, а УН нису спровеле радикалне санкције према Хрватској.

2003. У Београду, проглашена Уставна повеља Србије и Црне Горе и Закон о њеном провођењу на заједничкој седници Већа грађана и Већа република Савезне скупштине, чиме је Југославија престала да постоји после 74 године.

1941. У Берлину, на тајном састанку шефа дипломатије Јоахима фон Рибентропа са изаслаником југословенске краљевске владе Данилом Грегорићем, Немачка извршила јак притисак на Краљевину Југославију да приступи Тројном пакту, што је она учинила 25. марта 1941. године.

1942. Код Бањалуке, у селима Пискавица и Ивањска хрватско-муслимански фашисти починили страшан покољ над невиним Србима цивилима. Процењује се да је убијено од 221 до 304 Срба, од чега осамдесеторо дјеце млађе од 14 година. Овај злочин је био освета за партизанску диверзију која је била два дана раније на жељезничкој прузи Бањалука-Приједор. Посљератне комунистичке власти у Југославији су ово злодјело заташкавале.

1944. Из Југославије врховни комадант југославенског партизанског покрета, Јосип Броз Тито, упутио је депешу британској војној мисији, у коме се захтева бомбардовање градова у Црној Гори и Србији, ради ослабљивања немачких снага. Британска и америчка авијација су беспомучно бомбардовале српске градове, где су највише страдавали цивили, а немачке снаге су претрпеле незнатне губитке.

1992. У Сиску припадници хрватских оружаних снага изводе из породичне куће Кушића: Недељка (61) и Петра (35)... Они су одведени у Жирчицу где су убијени након психо-физичког малтретирања. Петар је био радник сисачке Рафинерије, док је Недељко пензионер. Ово је била редовна пракса у Сиску раних дведесетих година што је произвело масовни егзодус србског живља из тог града где су чинили више од трећине становништва.

1994. У Сарајеву, на пијаци "Маркале" погинуло 68 људи од експлозије наводно само једне минобацачке гранате, за шта су оптужени Срби да би - како се показало - било издејствовано повлачење тешког наоружања око Сарајева. Српска страна је негирала кривицу, тврдећи да је трагедију инсценирала Влада у Сарајеву под контролом лидера Алије Изетбеговића. Никада није проведена независна истрага о том нападу. О томе да је ово намерно исценирано, касније су потврдили бројни муслимански извори, али и међународно војни посматрачи у БиХ.

1996.У Сарајеву су на своју руку муслиманске власти - мимо знања Међународног суда у Хагу за ратне злочине - киднаповале србског генерала Ђорђа Ђукића, пуковника Алексу Крсмановића и још шест људи, пресревши их док су ишли на заказани састанак с представницима међународних војних снага. Међународни суд у Хагу накнадно је легализовао отмицу наводних ратних злочинаца који су пребачени у холандску престоницу, где је потом у затвору умро обољели генерал Ђукић, а пуковник Крсмановић је ослобођен оптужбе.

1937. У Београду, издавачка кућа Геце Кона објављен "Лексикон страних речи и израза" Милана Вујаклије, дело значајно за српску културу.

1940. У Београду је умро пуковник Миливоје Анђелковић звани Кајафа, легендарни командант Дунавске дивизије, који је учествовао у ослободилачким ратовима Србије почетком 20. века. Учесник је Мајског преврата 1903. године. У борбама на Мачковом камену 1914. године се истакао он и његови војници, а највећи допринос је дао почетком децембра 1914. године када је током Колубарске битке сломио аустроугарске јединице и пробио фронт, што је за пар дана донело велику победу. Пао је у немилост државне политике јер је одвео престолонаследника Александра I Карађорђевића на прву линију фронта.

2000. У Београду, убијен југословенски министар одбране Павле Булатовић. На њега је пуцано у ресторану фудбалског клуба "Рад" на Бањици. Ово убиство никада није разјашњено. Постоје шпекулације да је Булатовић био умешан у шверц оружја... иако неки други тврде да се он лично борио против шверца оружја и да је зато настрадао.

2001. У Београду,  влада СР Југославије, усвојила план за решавање кризе на југу Србије, чијом применом би се постигло решење мирним путем, уз укључивање представника албанске националне заједнице и сарадњу са међународном заједницом.

2003. У Њујорку (САД), Савет безбједности УН разматрао извештај генералног секретара УН Кофија Анана и шефа УНМИК-а Михаела Штајнера о ситуацији на Косову и Метохији, те закључио да услови за доношење одлуке о крајњој судбини покрајине нису сазрели и да су сви покушаји да се прејудицира та одлука илегални и неприхватљиви.

1913. У Скадру, отпочеле борбе црногорске и србске војске, против Турака, у Првом балканском рату. После скоро три месеца Велике силе су одлучиле да град припадне Албанији, па је србски Приморски одред обуставио операције, али су црногорци, упркос блокади обале коју је спровела међународна флота, продужили опсаду и 23. априла 1913. принудили Турке на капитулацију. Црногорска војска је потом, под притиском Великих сила, ипак морала да напусти Скадар у који су средином маја 1913. ушле британске, француске, италијанске, аустријске и немачке снаге.

1942. У Бања Луци хрватке усташе из Поглавникове гарде, под командом Јосипа Мишлова и фра Мирослава Филиповића, отпочеле стравичан покољ и злочине над Србима, цивилима у селима: Дракулић, Шаргановац, Мотике и рудник Раковац.За један дан, односно неколико сати убијено је преко 2.300 Срба, од чега 551 дијете. Овај монструозни злочин осмислио је др Виктор Гутић, повјереник НДХ за Босанску Крајину.

1992. У Жрновици, покрај Сплита убијен је брачни пар Гашпаровић... Постоји основана сумња да су тај злочин извршили припадници хрватских (пара)војних формација. Гашпаровићи су одведени из своје породичне куће, а потом претучени и упуцани из калашњикова. Потом су бачени на сметлиште. Иза их је остало двоје дјеце. Истрага о том убиству је више пута покретана и стопирана.

1942. У манастиру Острог скупштина црногорских и бокељских патриота је у Другом светском рату позвала све родољубе на јединство у оружаној борби против фашистичких окупатора, без обзира на раније политичке и партијске поделе.

1951. У Београду, премијер СФРЈ, Јосип Броз Тито изјављује да ће Југославенска Народна Армија реаговати, ако Црвена Армија и њени савезници буду предузели "непријатељске акције", против Италије, Грчке или Немачке (чланице НАТО пакта).

1952. У Југославији, започела велика "чистка" политички и идеолошки неподобних кадрова у образовању, индустрији, па чак и трговини. Овај процес је наређен из Централног Комитета Комунистичке Партије Југославије.

2001. У Женеви (Швајцарска), Савезна Република Југославија добила статус посматрача у Светској трговинској организацији /WTO/, чиме је званично започео процес пријема СРЈ у пуноправно чланство ове организације.

1917. У Обилићу, на југу Србије одржа је тајни Збор комитских чета у Пустој Реци је одлучио да подигне Топлички устанак против бугарских окупатора у Првом светском рату. До краја фебруара 1917. створена је велика слободна територија са средиштем у Топлици, на којој је живело око милион становника. Устаничка војска имала је 12.000 војника и 364 коњаника. Устанак је пропао кад је изостала помоћ са Солунског фронта. Бугари су приликом гушења устанка убили 20.000 људи, махом српских цивила, укључујући мноштво жена и деце и спалили 50.000 кућа.

1934. У Атини, Грчка, Краљевина Југославија, Румунија и Турска потписале Балкански пакт ради очувања територијалног поретка на Балкану, суоченог с ревизионистичком политиком земаља поражених у Првом светском рату, посебно Бугарске и Мађарске, које је подржавала фашистичка Италија. Пакт се распао под притиском нацистичке Немачке и практично је растурен још пре избијања Другог светског рата.

1943. У Херцеговини, у долини Неретве, Раме и Дрежнице, отпочео против напад југославенских партизана на здружене немачке, италијанске и домобранске јединице, у склопу Четврте непријатељске офанзиве, када је спашено 3.500 рањеника, јер су пребачени на леву обалу Неретве. Ово се сматра једна од најжешћих битака на Балканском ратишту у Другом светском рату, јер су губици били велики на обе стране.

1943. У Новом Саду, мађарски фашисти су обесили родољуба Светозара Марковића Тозу. Он је ухапшен 17. новембра 1942. као илегалац у Новом Саду, а потом је пребачен у затвор, где је свакодневно бивао мучен.

1949. У Софији, бугарска влада одбацила Бледски споразум, који је потписан две године раније између ФНР Југославије и Бугарске, а тичу се њихових претензија на Вардарску Македонију.

1957. У Есторилу (Португал), умро је вођа мађарских фашиста Миклош Хорти (89). Био на челу репресивног режима 1920-1944 са титулом "краљевски регент Мађарске". Свој народ је увео у Други светски рат на страни Сила осовине и придружио се вођи Трећег рајха - Адолфу Хитлеру у агресији на Краљевину Југославију, априла 1941. Одговоран је за истребљење Јевреја у својој земљи и на окупираним територијама и за зверства мађарских оружаних снага у Војводини, као и масовне ликвидације, посебно Срба цивила. После збацивања са власти уточиште му је пружила Португалија, где је и умро избегавши судску одговорност. Суд у Југославији је Хортија прогласио ратним злочинцем. Касније 2012. године у Мађарској је рехабилитован, а мађарски надбискуп му је открио и освештао спомен плочу у Дебрецину.

2006. У Приједору, преминула Слађана Кобас, једина преживела беба из бањалучког породилишта 1992. године, када је, због затвореног коридора и немогућности да се из Републике Србије допреми кисеоник за инкубаторе, умрло 12-оро новорођенчади. Слађана је живела као дете са посебним потребама. За њу је написано неколико пјесама.

1901. У Бечу (Аустрија), умро српски краљ Милан IV Обреновић, током чије је владавине Србија стекла међународно признање као независна држава на Берлинском конгресу 1878. Постао је кнез 1868. после убиства кнеза Михаила Обреновића у Кошутњаку. У спољној политици се испрва ослањао на Русију, а касније на Аустроугарску. Србија 1878. из рата са Турцима изашла ојачана, добивши Врањски, Нишки, Пиротски и Топлички округ. Прогласио је 1882. Србију краљевином, а себе краљем... 1883. у крви је угушио Тимочку буну. Са Бугарима је имао неуспешан рат 1885... Касније 1888. морао да прихвати либерални устав којим је Србија постала парламентарна монархија. Наследио га је син Александар Обреновић.

1947. У Паризу потписан мировни уговор земаља победница у Другом светском рату и Италије, Мађарске, Румуније, Бугарске и Финске. Југославији су враћени град Задар, полуострво Истра и острва Црес, Лошињ и Ластово, Италији је дат мањи уступак у зони Горице, а Трст и територија око њега добиле су специјални статус.

1948. У Москви (СССР), на тројном састанку у Кремљу, совјетски лидер Јосиф В. Стаљин наређује југославенским представницима (Милован Ђилас, Владимир Бакарић и Едвард Кардељ) да морају пристати на Балаканску федерацију, Југославије и Бугарске.

1993. У Београду, влада Србије донела одлику о обнављању спомен-комплекса на Опленцу, која је задужбина династије Карађорђевића, још од 1914. године. Комунистичка власт је 1945. године одузела српској монархији сву имовину и права.

2022. На Палама је умро Славко Јовичић (69) логораш са најдужим стажом у Босни и Херцеговини, односно на цијелом југославенском простору током деведесетих година 20. вијека. Киднапован је у Сарајеву почетком маја 1992. године и одведен у муслимански логор "Силос" у Тарчину, а једно вријеме је био у Храсници. Слободу је угледао на Богојављање 1996. након 1.344 дана тамновања у казаматима општине Хаџићи.