Сливен је био један од концентрационих логора у источној Бугарској током Првог светског рата. Важио је као један од најстрашнијих, не само на Балкану, већ и у Европи тога времена.
Бугарски краљ Фердинанд је у јесен 1915. ушао у Велики рат на страни Централних сила пошто је добио обећање да ће моћи присвојити моравски и вардарски део Краљевине Србије, стари бугарски сан још из XIX столећа. Пошто је са својим трупама запосео обећане териорије одмах је почео спроводити терор највиших размера и бугаризацију србског становништва.
На својој територији Бугари су формирали преко 20 концентрациих логора у који је смештено најмање 130.000 Срба, без обзира на пол, старосну доб, имовинско стање, образовање и сл. Било је чак хиљаде утамничене деце млађе од 12 година живота.
Сливенски логор смрти је имао од 40.000 до 50.000 затвореника који су довођени током три ратне године. Број утамничених зависи од истраживача који су се бавили овом тематиком. Сигурно да и по броју утамничених Сливен спада у сам врх бугарских казамата у Великом рату. И не само то, број преживелих у овој "млевеоници људи" је био врло мали, испод 15 процената.
Услови у којима су стављени Срби, Руси, Французи, Грци, Италијани у овом логору су били више од сурових. Преживели мученици су давали изјаве да је то прави пакао на земљи. О том логору Сливен доста је грађе прикупио Ђорђе Божиновић, учитељ који је и сам био интерниран.
По завршетку Великог рата, у новембру 1918. године бугарски логори су распуштени, а затвореници су пуштени на слободу да се сами врате кућама како умеју.
Бугари никада нису дозволили да се на њиховој територији некадашњи логори обележе неком таблом или било којим знаком да је на тим местима постојао казамат смрти. Ово важи и за Сливенски логор.
ПРЕТХОДНИЦА
Аустроугарска је злоупотребила Видовдански атентат у Сарајеву 1914. године и оптужила Краљевину Србију за умешаност у убиство аустријског престолонаследника Франца Фердинанда. Пошто је Јулски ултиматум одбијен, Бечки двор шаље две армије око 250.000 солдата у Посавину и Подриње, са циљем покоравања Србије. Главнокомандујући је био босанско-херцеговачки гувернер и генерал Оскар Поћорек.
.jpg)
Војска Аустроугарске је у јесен 1914. имала три жестока удара (Цер, Дрина и Колубара) на балканском фронту који су се неуспешно завршили па су њени пукови у паници и нереду бежали ка Босни, док је Србска војска овенчана славом уживала у победама које су одјекнуле широм света.
Зима те године је довела до привременог затишија и прегруписавања снага. Тачније, Хабзбуршка монархија је морала узети помоћ Немачке, а бугарском краљу су понуђени моравски и вардарски делови Србије, што је он одмах прихватио и тако се ставио на страну Централних сила.
Министар војни Неиденоф и премијер Васил Радославов
Почетком октобра 1915. на Србију је покренута Тројна инвазија са милион војника, тачније немачке и аустроугарске снаге нападају са запада и и севера, док са истока крећу Бугари. Циљ је био да се онемогући пролазак Србској војсци кроз вардарску удолину ка Грчкој... Србске снаге су промениле правац и кренуле преко албанских гора, све до Јонског мора.
Бугарски пукови су одмах по уласку на тло Краљевине Србије почели да пљачкају, убијају цивиле, силују жене, пале и руше куће, скрнаве и демолирају православне храмове... уклањане су све табле и натписи на србском језику, док су свештеници СПЦ хапшени, а уместо њих су довођени бугарски. Исто важи и за учитеље у школама.
ОСНИВАЊЕ
Генералштаб Војске Бугарске је уз сагласност краљевског двора и Владе сачинио план о интернацијама Срба, како војника, тако и цивила са подручја Краљевине Србије. Ово је учињено одмах на почетку Првог светског рата, у лето 1914. само што Бугарска није тада ушла у рат, већ је чекала погодан моменат.
Србске победе у Мачви и на Сувобору су их натерале на уздржаност те године.
Главни штаб Војске Бугарске у Софији, 1916.
У месту Сливен које се налази у средње-источним деловима Бугарске, на путу између Пловдива (165 км) и Варне (180 км) бугарске војне власти у октобру 1915. основале су логор, који је од центра градића удаљен свега десетак километара.
Овај логор је првобитно био намењен за армијске заробљенике: војнике, официре и подофицире... међутим, после свега две недеље долазе и први цивили, што аутоматски мења намену казамата који постаје "казнени логор".
Бугарски војници су киднаповали становнике Србије и доводили их сабирни центар у Нишу. Ту су вршене селекције и одатле су транспортовани прво у Софију, а одатле су широм Бугарске пребацивани даље.
ИЗГЛЕД И ФУНКЦИОНИСАЊЕ
На почетку постојања Сливенски логор је имао 15 шатора димензије 4м х 15м, односно 60 квадрата површине... а цели логор је било омеђен са бодљикавом жицом уз даноноћо обезбеђење са стражом. Сваки шатор је могао да прими по стотинак затвореника, што ће рећи да је у први мах било око 1.500 Срба у том логору.
Узраст утамничених Срба у Сливенском логору је био од 2 до 80 година живота. Било је малишана који су доведени са својим мајкама, али исто тако и оних од 10-12 година, који су били сирочад, јер су им родитељи били убијени на тлу Србије.
Како се број утамничених Срба из дана у дан повећавао, јер су довожени марвеним возовима из окупиране Србије (долина Јужне Мораве, Вардара и Нишаве, Струмички, Топлички и Власиначки рејон...итд) то су Бугари одлучили да се праве бараке у којима је било предвиђено да буде 12-15 логораша. Ове импровизовани објекти нису имали кров, чак ни тоалет, већ су затвореници морали физиолошке потребе да обављају у баракама, па је смрад био несносан.
Интернација Срба - пут за пакао
Такође, у тим отвореним баракама логораши су били изложени свим атмосферским падавинама: киша, мраз, снег... мноштво затвореника је умирало од хладноће током децембра и јануара, јер су ветрови лако пробијали дрвени материјал димензије 3 х 2м.
Почетком 1916. године, сем Срба, у овај логор бивају довођени и француски, италијански и руски армејци. Пошто су Бугари запосели делове Грчке, то су интернирани грчки цивили и војници.
У првој години "рада" смртност у Сливенском логору је била 75% односно од 8.000 Срба преживело је само 2.000. Већ тада је овај логор понео неславну титулу - пакао на земљи. Овде ваља напоменути и чињеницу да су Срби морали да копају јаме у којима су бацани њихови сународници, пошто су умирали на дневном нивоу од 30 до 70. Сви лешеви су бацани у те раке, а потом је бацано смеће локалних становника - земљорадника. Дешавало се и да пси луталице развлаче кости убијених.
Савезнички војници у Сливенском логору
Батинање србских логораша је било део свакодневнице. Често се дешавало да бугарски стражари отворе врата и онда са кундаком насумице испребијају неког од затвореника. Ово је рађено чак и ноћу уз стравичне крике бола. Заправо, у логору није требао неки посебан разлог да би неко од логораша добио батине. Логораши су упамтили једног грмаља, крупног стражара из Тракије који је гвозденом шипком млатио и урлао док је мучио оне који су били у баракама.
Након што је крваво угушен Топлички устанак у марту 1917. године, преко 60.000 Срба је интернирано у Бугарску, при чему је добар део (скоро трећина) из те групе био довежен у Сливен. Тако је овај казамат био подељен на два дела: Горњи и Доњи. Један од другог су били удаљени око 400 метара.
Према сведочењима преживелик, Доњи Сливен је био ужасан и имао је теже услове него Горњи, јер они нису имали ни сено, ни даску ни било шта да легну на под. Лежали су на земљи, камену, што је брзо доводило до оболевања. Импровизоване кровове су добили тек у лето 1918. године, пред крај рата. У самим баракама је било толико хладно, да није било разлике да ли је затвореник напољу или унутра. Није чак ништа ни значило ако добију канту угља да се греју по снежним мећавама.
О суровости Доњег Сливена говори податак да је од 410 Срба из гњиланске општине, само десет преживело одсносно 2.5%...
Операције Друге армије у Македонији
У Доњем Сливену био је потпоручник Савов, заменик управика. Он је имао своје шпијуне који су гледали шта и како могу да опљачкају од затвореника. Ако су његови стражари посумњали да неко има злато или било коју драгоценост, они би одмах то отимали и тукли жртве.
Једно време у Сливенском логору смрти је направљена болница, али како је лекарска нега била испод сваког нивоа, ту је ретко било да неко преживи, више су умирали. Један лекар је тражио да се бараке покрију кровом, али се логорска управа на то оглушила.
Исхрана у Сливенском логору је такође била врло лоша. Добијали су 300 грама хлеба дневно и то не од пшенице или ражи, већ од сирка и кукуруза (као сточна мешавина). Купус су добијали кувани два пуна недељно, без соли и било ког другог зачина.
Мобилизација Бугара у Софији
У Сливенском логору је чак отворена и "продавница" у којој се могло купити хлеб и млеко, нешто и меса... али по екстремно високим ценама. Десет србских динара је вредело за 2 лева.
Затвореницима није дозвољено купање. Они су за то имали дозволу само једном или два пута годишње у оближњој реци, али су се одатле обично враћали претучени и крвави.
Делегацијама Међународног Црвеног крста није дозвољено да често долазе. Били су свега три пута у овом логору, али само у Горњем Сливену. У Доњем, где су услови били застрашујући није им био дозвољен улазак. Такође, сваки пакет који би био адресиран на неког затвореника, стражари би то одмах конфисковали тј. присвајали себи.
Принудни рад је била обавеза сваког затвореника. Сви србски логораши без обзира на пол или године живота су били приморани да иду радити тешке физичке послове, обично су градили друмске и железничке путеве. Свако ко би одбио тако нешто био би тешко претучен, исто је важило и за покушај бекства.
Доказ о смрти: контузован од батина
Један мањи део је био послат на велика имања где су радили пољопривредне послове. Ово је рађено по принципу "најма", тачније, управник логора је бугарским велепоседницима продавао услуге рада србских логораша, при чему је пола новца узимао директно себи, а друга половина је ишла у логорску касу.
Пуковник Манев је био један од главних управника Сливенског логора (оба дела). Он је наређивао својим стражарима да још суровије поступају са србским заробљеницима, типа када крену на чесму по воду, обавезно би пролазили кроз шпалир где су били ударани: кундацима, дрвеним или металним палицама.
СВЕДОЧЕЊА
Један од преживелих сведока је оставио овако сведочење:
- "У логору Сливен провео сам више од годину и по дана... од марта 1917. до краја рата. Права слика стања које је владало у логору, упркос ономе што је до сада описано не може се добити јер то морате непосредно доживети.
Ипак, може се утврдити једна чињеница: Очигледан је систем уништавања живота интернираних. Бугари могу бити задовољни резултатом овог система који је својим методама као што су: глад, премлаћивање, хладноћа и ужасни услови произроковао смрт 4.142 људи у периоду од 6. јуна 1916. до 5. новембра 1918. године, само у овом нашем делу логора.
Не претерујем ако кажем да су већина умрлих били уморени глађу и батинама...".
ЗАТВАРАЊЕ
Србска војска је у централном делу Солунског фронта извршила одлучујући пробој средином септембра 1918. године. За само две недеље немачке и бугарске трупе су биле у паници и расулу. Србски пукови су јуришали попут олује.
Ово је проузроковало ослобођење Скопља и Куманова већ 25. септембра.
Преговори о капитулацији 1918.
Наредних дана бугарске трупе доживљавају потпуни слом и краљ Фердинанд већ 29. септембра 1918. потписује капитулацију. Једини његов услов Савезницима је био да србске јединице немају пролазак кроз Бугарску, јер се бојао освете.
Октобра 1918. године полако су један по један бугарски логори бивали распуштани, а затвореници су углавном сами морали да се сналазе и долазе својим кућама одакле су насилно одведени. Сви трагови постојања сабирних логора су у наредних неколико месеци уништени.
Процене су да је на тлу Бугарске интернирано најмање 130.000 Срба.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Крајем јуна 1919. године у Паризу на Версајској мировној конференцији је одржан састанак држава победница у Великом рату. Ту су договорене и утаначене нове границе у Европи, пошто се Аустроугарска 4. новембра 1918. распала на Аустрију и Мађарску, док је највећи дио њихове територије ушао у састав: Пољске, Румуније, Чехословачке и новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Делегација Краљевине СХС је имала захтев пред Великим силама да се испоруче сви осумњичени ратни злочинци из редова Немачке, Аустроугарске и Бугарске, за које се знало да су учествовали у злоделима над цивилним становништвом. Само код Бугара се потраживало 500 зликоваца. До ове екстрадикције никада није дошло.
Тридесетих година 20. века, у Европи долази до бујања фашизма, прво у Италији, касније нацизма у Немачкој, Шпанији, што је довело у питање мир на европском континенту. Немачки фирер Адолф Хитлер је присвојио Аустрију, Чехословачку, али је извршио инвазију на Пољску, Холандију, Белгију и Француску... тиме је почео Други светски рат.
Иако су Краљевина Југославија и Бугарска потписале Уговор о вечном пријатељству још 24. јануара 1937. Бугари се никада нису у потпуности помирили са губитком вардарско-моравског дела Србије. Они су четири године касније ставили параф на приступницу Тројом пакту и учествовали у окупацији југославенске краљевине 1941. године.
Цар Борис (лево) и Адолф Хитлер
У новом рату, Бугари су наставили тамо где су стали 1918. године. Поново је вршена бугаризација становништва, пљачка и отимачина, масовна убиства, палеж имовине, уништавање свих трагова постојања на запоседнутим територијама и сл. Такође, сви споменици који су настали у међуратном добу су срушени, као нпр. Кула на Зебрњаку, посвећена ослободиоцима Вардарске Македоније.
Завршетком Другог светског рата, Бугари поново нису испоручивали своје ратне злочинце међународним судовима, нити Југославији. Они су константно негирали не само злочине својих војно-полцијских јединица, већ и постојање концентрационих логора.
Једино је комунистичка Влада Георги Дмитрова крајем 1944. године упутила један документ комунистичкој власти Југославије, у коме се признаје учешће бугарских трупа у окупацији и масовним злочинима. Међутим, услед Информбировске кризе 1948. када је дошло до политичког разлаза Тита и Стаљина, бугарска елита је поново одбацила све кривице за геноцид над Србима, које и данас трају.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О геноцидном учешћу Бугара на тлу Србије, као и интернацијама које су рађене у Првом светском рату има врло мало литературе. Документацију о томе је правио својевремено швајцарски криминолог Рудолф А. Рајс у међуратном добу, па се то налази у Архиву Србије и Војном архиву у Београду, али јавност о томе нема пуно увида.
Нешто мало о томе писао др Славенко Терзић редовни члан САНУ и запослен у Историјском институту у Београду. Он је објавио неколико научних студија, али није уобиличено у књигу. Исто тако и публициста Антоније Ђурић.
У новије доба, историчар др Милован Пизари је своју докторску дисетрацију из Венеције 2015. године обликовао у књигу "На Балканском фронту", која је шест година касније штампана на србском језику у Новом Саду од Архива АП Војводине.
Међитим, ниједан аутор са овог поднебља се није бавио посебно Сливенским логором.
Документарни или играни филм на ову тему није снимљен ниједан.
ЗАКЉУЧАК
Сливенски логор смрти је само једна карика геноцидног ланца који се обрушио на Србе у Првом светском рату од Бугара, Немачке и Аустроугарске, која је била инспиратор оружаног сукоба, јер је желела своје југоисточне границе да помери на Босфор (Операција Продор на Исток).
Циљ Бугара у Великом рату је био да се моравско-вардарски део не само запоседне, већ и очисти од свих елемената који указују на вишевековно постојање Срба на тим просторима. Њихов првобитни план јесте био да са својим границима дођу до Охрида, али у каснијим временима и до Јадранског мора. Слично је важило и за грчку територију.
У свему томе, Бугари су били изузетно јединствени од обичног војника, преко официра до највишег руководства да злочине треба извршити што бруталније како би створили страх и зауставе могућност било каквог отпора. У истом моменту, они такође сложно негирају постојање геноцида.
Оно што је посебно упечатљиво код Бугара јесте недозвољавање да се било каквом таблом или обележјем дозволи означавање место некадашњих концентрационих логора на локацијама где су они заиста били.
Код Срба култура памћења је иначе на врло ниском нивоу, па тако и посете србским стратиштима у Бугарској готово да нема, односно врло су ретке. Ово ствара бојазан да се геноцид не би поновио у каснијим епохама.